Vojvoda Živojin Mišić – Razbuktale partijske strasti

zivojin-misic-600x345-400x280

U vremenu mog detinjstva i dok nije izašao zakon o potesima.[1] Struganičani su bili bogati stočarstvom svih vrsta. Imali su dosta svinja, ovaca, goveda, koza i konja, kao i dosta velike prostorije obrasle šumom. Najviše je bilo cerova, granica (vrsta hrasta), bukava, jasena, oraha, brezovine, jasika, raznog žbunja, jabuka, krušaka, trešanja, šljiva. Sve ovo mogaše se održavati blagodareći okolnosti što su seljaci sva svoja imanja ograđivali vrljikama i plotovima tako da je stoka mogla preko celog dana i noći ostati na paši i noćivati u svojim ograđenim pašnjacima, a u jesen i po njivama sa kojih su plotovi skinuti, te nije bilo potrebno angažovati veći broj čobana za čuvanje stoke. Seoske, opštinske i okružne šume čuvali su sami seljaci i okružni panduri. U poznu jesen, kad se saberu poljski usevi, seljaci su, nemajući drugih poslova, redovno preduzimali popravljanje svojih ograda, utrkujući se pri tome ko će bolju i sigurniju ogradu podići i održavati na svom imanju.

Pre pojave potesa po selima ne beše velikih kavgi i svađa, već više pesme, uzajamnih dobrih odnosa i poštovanja. Svaki putnik smatrao je bezuslovno, za svoju dužnost da za sobom zatvori vratnice na putu kako ne bi stoka prelazila u tuđa imanja. Ko to ne bi učinio celo bi selo saznalo za toga zlonamernika koga bi policijska vlast u najkraćem vremenu pronašla i podvrgla strogoj kazni. Seljaci su ograđivali i svoja dvorišta lepom ogradom sa velikim kapijama na ulazima, koje su uvek bile zatvorene i nalazile se u ispravnom stanju. Pri otvaranju i zatvaranju teške vratnice su jako škripale, što je bio znak ukućanima da neko dolazi, te bi momčadija i čeljad izletala iz kuće da vide ko to dolazi.

Nema sumnje da su mnogobrojne ograde iziskivale veću seču šume, ali je, s druge strane, to bio i podstrek za obnavljanje i bolje negovanje šume na vlastitim imanjima.

Pojava zakona o potesima uništila je ograde. Zbog toga su počele jake svađe, kavge i čitave borbe s tučom po njivama koje je teško bilo sačuvati da tuđa stoka ne upadne i štetu učini. Pošto su dečaci bili nemoćni da savladaju veliki broj stoke u razgrađenim imanjima, izdvajan je sve veći broj odraslih za čuvanje stoke na štetu sređivanja poljskih imanja. Iz tog razloga otpoče naglo umanjivanje stoke i stočarstva. Pojava zakona o potesima izazivala je savremenicima toga doba teške uzdahe za svojom dobrom stokom, koju su morali otuđivati. Od toga vremena nastade po našim selima lučenje svinja, ovnova, ugojenih volova itd., što u domaćinske vredne domove unese velike sume novaca u žeženom zlatu — ćesarske dukate, a ređe srebrne talire, rublje i „cvancike”. Išlo se boljem, a postiglo se gore i ubitačnije. Tako mu je to uopšte kada se želi da se tuđa kultura na silu nametne onim krajevima koji je ne žele i koja ne odgovara opštim prilikama i uslovima tih krajeva.

zivojin misic moje uspomene

Ondašnja naša državna uprava, težeći ka novinama i ugledajući se na ono što je neko video u drugim državama i pokrajinama, pristupila je malo docnije ustrojstvu šumskih uprava sa šumarima — čuvarima svih šuma.

Na prvi pogled ustrojstvo ovih šumskih uprava i šumara beše dosta simpatično i opravdano pošto oslobađaše sela i opštine od izdataka na čuvare šuma, pa ipak, to ne beše u volji naših seljaka, jer ih poče lišavati slobodnog korišćenja svojih seoskih šuma za podizanje raznih građevina itd. Malo docnije, kada se u Srbiji razviše partijske strasti, terevenke i jurnjava za vrbovanjem stanovnika u pojedine partije, podmitljivi čuvari šuma s prikrivenim namigivanjem „odozgo” otpočeše nemilosrdnu trgovinu šumom. Vrbujući ljude u dotičnu partiju, šumari su davali dozvole za seču šume svakome ko bi dao izjavu da stupa u redove te i te partije. Pred opštinske izbore, pred izbore za okružne skupštine i narodno predstavništvo, po seoskim, opštinskim i državnim šumama otpočinjahu odjekivati sekire pristalica vladajuće partije. Iako su postojali šumari i šumske uprave, u Srbiji je bivalo sve manje šuma, potoci počeše presušivati, a izvora vode beše sve manje i manje.[2]

Razbuktale partijske strasti nisu se obazirale na ove pojave, a narod se samo komešao i kolebao ne znajući kome „carstvu da se privoli”, gonjen svojim ličnim koristima.

[1]               Potes, m. (u Srbiji) više njiva ili livada, koje kaka opština ili nekoliko ljudi u zgradi.(V. Karadžić, Srpski rječnik (1852) I, Beograd,1964.)

 

[2]               Knez Miloš je 1859. godine, da bi se udobrio narodu, ukinuo sve šumske takse. Čuvanje šuma bilo je povereno opštinskim vlastima, počelo je nemilosrdno uništavanje šuma. Pojedini predeli Srbije su zbog toga brzo ogoleli i poplave učestale. „Najgore je ako se ovako nastavi“ – govorio je nekoliko godina docnije ministar finansija Kosta Cukić – „naša zemlja će za dvadeset godina postati ruina u ekonomskom pogledu. Nezadovoljan jednom šumskom uredbom izdanom na početku Mihailove vlade 1861. koja je zavela opet šumske takse, ali male, Cukić je smatrao da je neophodno potrebno, ne samo povećati takse, nego još i staviti seču šume potpuno pod nadzor državne vlasti, pošto se opštinska vlast pokazala odveć slaba u čuvanju šume. U ovom smislu Cukić stavlja jedan predlog zakona, ali taj predlog ne dobija snagu zakona. U našem zakonodavstvu o šumama, pod Mihailom,ostaje sve po starome, i satiranje šuma produžuje se i dalje“. (V. Slobodan Jovanović, Druga vlada Miloša i Mihaila, Beograd 1933, str. 307-309.)

Iz knjige: Vojvoda Živojin Mišić, Moje uspomene, Talija Izdavaštvo

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s