Arčibald Rajs o Kralju Petru I Karađorđeviću

PetarI-Karadjordjevic

Da ceo jedan narod bude junačan, treba da bude dobro vođen, a da bude dobro vođen, treba mu dobrih šefova.Da jedna vojska bude hrabra, istrajna, čak u nesreći i da se ne boji žrtvovanja se za spas svoje zemlje, treba joj primera, a ove primere mogu dati samo njeni šefovi. Dakle, srpski narod i vojska, čak u časovima kad je na krst razapeta Srbija krvavila iz svih svojih žila, imali su sreću da imaju svoje šefove i svoje primere. Ovi šefovi bili su najpre njihov Kralj i njihov princ Regent a zatim velike vojskovođe Putnik, Mišić, Stepa Stepanović i Bojović. Kralj Petar i njegov sin Aleksandar, uz pomoć Putnika, Mišića, Stepe i Bojovića spasli su Srbiju i stvorili ujedinjenu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Građanski šefovi to ne bi mogli učiniti, jer, mora se reći, oni nisu mogli nikada potpuno da zaborave svoje svađe partijskih političara, a da se spase zemlja iz očajne situacije u kojoj se nalazila, trebalo je potpuno jedinstvo koje žrtvuje sve jednoj jedinoj ideji: spasu otadžbine.Kralj Petar, njegov sin i njegove velike vojskovođe ostvarili su ovo jedinstvo i tako su mogli da spasu zemlju.

Petar I, kad je planuo Veliki Rat, bio je već predao regentstvo svome sinu Aleksandru. Bio je star i bio je mudrac koji je smatrao da su, kad se pređu izvesne godine, njegova pleća postala suviše slaba da izdrže bez povijanja odgovornost za dobro upravljanje celom jednom zemljom. On nije dakle direktno uzimao učešća u vođenju rata. On se držao po strani, dobrovoljno, sam. Ipak njegova krupna figura lebdela je, od početka, nad celim ovim ratom, i, kao u vilinskim pričama, u kritičnim časovima on je bio usred svojih junaka. Ko će ikada dostojno moći da opeva staroga kralja ukočenoga od reumatizma, koji, usred zime, silazi sam u rovove svojih vojnika da pobedi ili da pogine s njima? Pojava „čiča Pere”, kako ga je familiarno zvao narod, učinila je pravo čudo. Pored sve oskudice u municiji, srpska vojska razbila je silnu Potiorekovu vojsku i isterala je iz svoje zemlje kao zečeve. Posle nekoliko dana, Kralj Petar se vratio u svoj Dvor u Beogradu, gazeći nogom prostrte austrijske zastave mesto ćilima, pred kapi jom. I taj kralj delio je sa svojim narodom i svojom vojskom sve nevolje i sve patnje povlačenja kroz Albaniju! Edmon Rostan, u jednoj uzvišenoj pesmi, opevao je ovog starog kralja koji odlazi u progonstvo na kolima koja vuku četiri vola, usred svoga naroda koji nije hteo da ostavi u najstrašnijim iskušenjima.

Petar I je ušao živ u legendu. Kad čovek na to misli, čini mu se da je ova slika gotovo suviše lepa da bude stvarnost. Pa ipak, to je bila stvarnost. Istinsku legendu o Kralju Petru, običnom Srbinu usred svojih vojnika u rovovima i spremnom da pogine ili da pobedi s njima, — legendu isto tako istinsku o starom kralju kako prelazi preko negostoljubivih planina i dolina Albanije na kolima koja vuku četiri vola, i okruženog familiarno od svojih vojnika i svoga naroda u nesreći, pričaće baba unučadi pored toplog ognjišta, ali ono što su nam pričali kad smo mi bili mali, bilo je izmišljeno, dok je ono što će se pričati deci budućnosti, bila velika stvarnost.

Petar I, general Topola kako se on dao nazivati, živeo je sam u Topoli, zatim blizu Halkisa, i, najzad, u Solunu. On je primao samo vrlo retko nekoliko prijatelja. U Solunu gde je pustio bradu u znak žalosti za otadžbinom, izlazio je samo u jutro u sajd-karu kojim je rukovodio njegov verni žandarmerijski narednik. Bio sam jedan od povlašćenih koji su, za vreme rata, viđali od vremena na vreme ovog velikog kraljevskog mudraca. Bolje nego opisivanjem moćiću dati njegovu sliku, punu velike plemenitosti, žarkog patriotizma, divne jednostavnosti i velike privrženosti uspomenama, po svojim beleškama koje sam uzeo posle dve posete kod njega. Ovde su prve beleške, dok smo još bili u Srbiji.

22 avgusta 1915. Rđavim opštinskim putem? preko Natalinaca, stižemo brzo u podnožje brežuljka na čijem se grebenu diže Karađorđeva crkva koju je sagradio kralj. Naš automobil lako se penje uz ovaj breg i mi ulazimo u kraljevsko imanje. To je prostrano zemljište, zasađeno mladim drvećem koje još nije imalo vremena da poraste. Pred „Dvorom” stajemo. Ovaj Dvor je jedna mala kućica, vrlo čista, ali jednostavna i ima samo nekoliko soba. Unutra je sve isto tako jednostavno kao i spolja. Zidovi su belo okrečeni bez ikakvih šara. Ipak je doneseno nešto nameštaja iz beogradskog Dvora, tako da, pored sve jednostavnosti, ima izvesne udobnosti i izvesne otmenosti. Tu kralj stanuje sam s jednim pukovnikom i jednim konjičkim kapetanom koji komanduje gardom. Pukovnik nas prima i ubrzo ulazim kod kralja. To je starac s energičnom glavom i sa jakim belim brkovima. On nosi vojvodsku uniformu. Ima dostojanstveno držanje i izgleda u dobrom zdravlju, ali ga je sluh izdao. „Čiča”, kako ga familiarno zovu, ima zaista gordo držanje sredine iz koje je proizašla njegova porodica i što on ne krije, nego se čak time ponosi. Prijem je bio vrlo prijateljski. „Srećan sam što vas vidim, kazao mi je, jer vi ste dobar prijatelj Srbije i to ste dokazali, bes Beča i Sofije protiv vas najbolji su dokaz. A povrh toga, vi ste Švajcarac, vi ste iz zemlje koju toliko volim i gde sam proveo toliko lepih godina”. Familiarno ulazi se u razgovor. Razgovaramo o ratu i on mi priča nekoliko epizoda iz 1870. Govoreći o nemačkoj špijunaži, on mi je ispričao ovu priču: jednog dana kad je bio sa generalom Bijoom, naiđe jedan oficir koji je kazao da ta je uputio general Burbaki. Govorio je vrlo dobro francuski, ali generalov ađutant je posumnjao u njega i to saopštio generalu. General je rekao da poznaje oficira iz mladih dana i zabranio mu je da ga dira. Ali ađutant nije hteo da ostane pobeđen. Primetivši oficirove vrlo šiljate čizme kakve se nisu mogle naći u Francuskoj, zapitao ga je gde ih je nabavio. Ovaj mesto da kaže da ih je skinuo sa jednog mrtvog Prusa, tvrdio je da ih je nabavio iz Pariza. Kad su ga uhapsili i pretresli, otkrili su da je to grof de V. (Kralj se više nije sećao imena), pruski oficir. Na pitanje zašto se on, kao plemić, ponižava da vrši špijunažu, odgovorio je da je čast špijunirati za pruskog kralja. Kad su ga digli na vešala on je umro vičući: „Francuske svinje, Prusi će vas ipak pogaziti!” Razgovaramo i o Švajcarskoj i kralj mi priča svoje streljačke uspomene. On je član „Arkbize” u Ženevi i učestvovao je u gotovo svima federalnim i kantonskim streljačkim utakmicama za vreme svoga bavljenja u Švajcarskoj. On ima sve medalje, pehare itd. sa ovih utakmica i vadi iz džepa jedan srebrn sat sa federalne utakmice u Lucernu. On je takođe odlazio na streljačke vežbe u Iverdonu i na federalne streljačke vežbe u Nešatelu. Pitao me o strelcima iz njehovog vremena, Žilienu, Lutiu i o prodavcu oružja Ebersbergeru iz Ženeve, itd. Ja se ne sećam Lutievog imena i, da me podseti, on mi kaže: „Vi poznajete mesara iz Ženeve koji tako dobro gađa”. Zatim on hoće da sazna šta rade njegovi stari poznanici: Navil, Marten, Le Roajs, dr. Mermo, Reverden itd. On hvali ženevsku policiju koja je bila uvek vrlo predusretljiva prema njemu. Kako su njegova deca išla u školu sasvim sama, Obrenovićeva vlada je htela da ih otme, i, jednog dana, njegov sin Đorđe dođe kući i ispriča kako je neki gospodin hteo da ga povede, pošto ga je zadržao na ulici. Čim je policija bila izveštena, ona je sprečila da se ne ponove ovakve stvari. „Ah, ja bih hteo da Srbija i Srbi budu kao Švajcarska i Švajcarci!” kazao mi je on. „Kako je vaša zemlja disciplinovana. Nikad se ne vidi da se policija meša u manifestacije. Jedna povorka prolazi ulicom i građani se nameštaju u red na trotoaru. Nije potrebno da se mobiliše policija. Na primer, u Engleskoj Bašti u Ženevi stoje objave koje preporučuju cveće i drveće pažnji publike. Bio sam svakodnevno u toj bašti i, jednog dana, posmatrao sam kako se igraju deca. Jedan mališan igrajući se loptom, bacio ju je u nasad. On trči svojoj mami i moli je da mu je izvadi. Drugo dete, kome se desio isti slučaj, osvrće se oko sebe da li ga niko ne vidi, preskače preko ogradice i uzima svoju loptu. Najzad, treće dete preskače u nasad i povrh toga još trga nekoliko cvetova. Bio sam radoznao čija su ova deca. Saznao sam da je prvi bio Švajcarac, drugi Nemac, a treći Francuz. Mali Švajcarac već je imao poštovanja za zakon! Eto šta nama Srbima treba!” Govoreći o politici, Kralj mi kaže da se svet suviše bavi politikom u Srbiji i da bi bilo dobro kad bi se njom bavio manje. Pričajući o srpskoj vojsci, on izražava sve svoje divljenje za srpskog vojnika. „To je hrabar vojnik koji ima srca. On je strašan u borbi, ali pred pobeđenim protivnikom on sve zaboravlja i vidi u njemu samo jedno nesrećno stvorenje s kojim će podeliti svoje poslednje parče hleba”. On ne zna ništa o svom sinu Đorđu koji je na italijanskom ili fran- cuskom frontu. „To je čudan tip. Kad je posetio jednog ranjenog prijatelja, bio je ljubomoran na njega zbog njegove rane i, onda, ne napušta više Beograd dok mu jedna austrijska granata nije srušila jedan zid na glavu. Ali on nalazi da to nije dostojna rana i odlazi da bude ranjen, ozbiljno ovoga puta, na Mačkovom Kamenu. Išao sam da ga sretnem u Valjevu. Ležao je u svom automobilu. Nije govorio ništa, jer ga je, verovatno, bolela rana, ali on je bio zadovoljan što je ranjen. Čudim se kako se izvukao iz cele stvari. Jedan milimetar dublje i bio bi mrtav”.

Kralju Petru je dosadno sasvim samom, jedino u društvu sa svojim ađutantom i svojim lekarom. „Ja sam star”, govorio mi je, „i moj sin Aleksandar radi mesto mene. Ja sam na odsustvu. Povukao sam se da ne smetam političarima, ali dosadno mi je”. Pričamo dugo i izlazimo da pođemo prema crkvi. Naš razgovor se produžava: „Jeste li naučili malo srpski?” pita me on. Na moj odgovor da sam naučio nekoliko reči, i takođe rečenicu: „Dajte mi čaša . . .” „Voda”, dodaje Kralj. „Ne rakija”, odgovaram. Na to mi on drži malu disertaciju o tome kako ne treba piti alkohol ni pušiti „Gledajte”, kaže mi on, „nekada sam pušio 80 cigareta dnevno, a danas sam sasvim prestao da pušim”. „Da, ali vi ste stari, a ja sam u najboljim godinama”, odgovorio sam mu. Pet sati je i kralj se prijateljski prašta sa mnom. „Idite još da vidite crkvu. Ja bih rado išao sa vama, ali noge mi se teško penju uz stepenice”, kazao mi je on, odlazeći prema svojoj maloj usamljenoj kući.

rajs 3d.jpg

Arčibald Rajs – Šta sam video i proživeo u velikim danima

11 juna 1917 (Solun). Bio sam danas kod Kralja Petra. On me je prijateljski primio u svojoj sobi sa golim zidovima koji nisu ukrašeni nijednom slikom. On je postario. Lice je vrlo mršavo pod bradom u obliku lepeze. Ide teško sa dva štapa. Ipak moja poseta ga raduje. Pričao mi je svoje uspomene puna dva sata. Još slabije čuje. Primoran je da se služi akustičkom cevi. Govori mi naročito o Ženevi i o svojim uspomenama koje ga za nju vezuju. On je poznavao ceo svet i seća se svih imena. Prvi put je dolazio u Ženevu kad je bio još neženjen. Zatim je bio sa Burbakievom vojskom interniran u Švajcarskoj. Ali on nije hteo tamo da ostane. On je poručnik u štabu generala Biljoa. U Verieru predaje jednom drugu svoju dužnost i prokrada se u jedan voz koji je išao za Šo-de-Fon i Nešatel. Tu je kupio građansko odelo koje je obukao preko svoje uniforme. Bez zapreke stigao je u Ženevu i odseo u hotelu de Berg. Kazao je da je Srbin i da dolazi iz Rumunije, ali hotelier nije hteo da mu poveruje, povukao ga je u jednu sobu i otkrio fran- cusku uniformu. Onda mu je poručnik Karađorđević priznao da želi da se vrati u Francusku. Hotelier mu je savetovao da ne uzima voz u Ženevi, jer je stanica puna Nemaca, nego da ide kolima do La Plena i da tamo sedne na voz. Poručnik, budući kralj, ne odlazi odmah, već čeka generala Biljoa koga prebacuje u Francusku preko La Plena. Zatim čeka u Ženevi i na telegrafski poziv generala koji je stigao u Bordo, i sam isto tako beži. Kasnije se vratio u Ženevu i tamo je provio više od deset godina svoga života. Kralj mi kaže da je 70 – 71 Ženeva bila neprijateljski raspoložena prema Francuzima, dok im je Cirih bio naklonjen. Za „Žurnal de Ženev” nije bilo ništa lepše od Nemačke, i Mark Debri, tadašnji njegov urednik, ostaje germanofil do svoje smrti. U ostalom, sve „aristokratske” i „jeretičko protestanske” porodice imaju slabost za Nemačku. Trebao je sadašnji rat, pa da se izmeni mišljenje. „Jadna Srbija!” produžava Kralj. „Koliko li će joj još ostati stanovnika posle ovog strašnog rata? Srbija će se podići, razume se, ali neće biti više njenih starih, onih od dobre šumadijske rase. U Americi ima rezerva, ali ima li ih više od 100.000, i to sa Hrvatima i Dalma- tincima”. Dok mi je tako govorio stari Kralj, njegove oči bile su vlažne od suza. Bilo je nečega uzvišenog kad čovek vidi ovog starca, ovog mudraca koji je mogao da se odreče vlasti čim je osetio da nema više potrebne snage, kako žali samo svoju zemlju i ne govori ništa o svojim ličnim patnjama. Stari Kralju, ti ćeš ostati jedna od najplemenitijih figura ovog rata i služićeš za primer svima pravim Srbima! On živi kao pusti- njak. Ustaje rano i pravi duge šetnje u „Sajd-Karu”. Zatim ne izlazi više celog dana. Nedeljom, ide koji put u crkvu, ali ne prima gotovo nikoga. Ovih dana, ne izlazi nikako, jer je njegov motociklista u Italiji. Opraštam se i On se izvinjava što me je zadržao tako dugo „sa svojim staračkim uspomenama”.

Petar I imao je veliku radost da se vrati u svoju zemlju slobodan i pobednik, i da vidi da su ujedinjeni, pod njegovim sinom, svi oni koji govore istim jezikom. Narodno ujedinjenje bilo je cilj njegovog života. On je izvršio svoj zadatak i ugasio se, usamljen, ali koliko veliki! On sada spava u onoj crkvi u Topoli, daleko od bučnog Beograda novog stila, u srcu Šumadije koju je toliko voleo. Ali mi ostali koji smo imali sreću da po- znajemo ovog velikog patriotu koji je bio u isto vreme veliki mudrac, mislimo često na ovu lepu figuru koja je ovaploćavala sve plemenite i velikodušne osećaje rata za oslobođenje.

Odlomak iz knjige Arčibalda Rajsa Šta sam video i proživeo u velikim danima

www.talijaizdavastvo.rs

Advertisements

One thought on “Arčibald Rajs o Kralju Petru I Karađorđeviću

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s