Srbija, mitska zemlja

Prvo izdanje romana Ćup komitskog vojvode objavio je nekadašnji BIGZ, zlosrećne 1990, drugo Dereta 2000, a treće, povodom stogodišnjice Topličke bune, upriličila je Talija izdavaštvo 2017. Neprikosnoveno istinito, od početka, odzvanja autorova gorka sentenca: „Ovo doba traži umetnost prostu kao pasulj“. Za umetnost nisu došla bolja vremena, ali se autor tada, kao i u ranijim i potonjim delima, opire banalizaciji umetnosti, te dosledno gradi složene, slojevite, višeznačne i univerzalne povesti. I kako bi kazao Kiš, „to nije samo opredeljenje pisca po estetičkim afinitetima, već logična etička konsekvenca jednog strasnog traženja izlaza iz sveopšte alijenacije naše epohe“.

Još od Bugarske barake, Savićeva poetika je zasnovana na poznatoj univerzaliji literature, toj „nepokretnoj konstanti sveprisutnosti ljubavi i smrti“. Formalno menjajući autorski izraz, tražeći se u adekvatnijim oblicima i žanrovima, od stvarnosne pripovedne proze, preko esejističkog, do postmodernog romana, Savić se nikad nije odrekao najvažnijeg pitanja svake dobre priče, koja ispituje granice i daje determinante dobra i zla, tvoračkog i destruktivnog.

Pokušaj mirenja etike i estetike je najteži zadatak umetnika, jer se jedna drugoj prečesto pokoravaju. Izvesno je, ipak: „Umetnik ne sme da svoj dar stavlja u službu ideja u koje ne veruje ili koje su mu tuđe, a pogotovu ne u službu onih koji umetnost zloupotrebljavaju za svoje ciljeve“.

savic sajt

Ćup komitskog vojvode roman je koji se, u vremenskom određenju, oslonio na dva dramatična trenutka srpske istorije (1917. i 1948). U mnogoj literarnoj tvorevini, pa i ovoj, posezanje za nacionalnom istorijskom građom može biti višestruko konotirano: ponekad kao (de)mistifikacija kolektivnog bića; kao alegoreza sopstvenog doba, koje nužno nosi breme prošlih vremena, a najposle, kao univerzalna priča o čoveku u nedoba i njegovoj borbi za smislenost. U formalnom smislu, okvirni narativ romana pripada golootočkom, posleratnom vremenu, a u njemu je unutrašnji pripovedni prsten, dominantna priča iz 1917, vremena Topličkog ustanka. Autor produbljuje vreme istorijskim i mitskim ravnima (Prvi srpski ustanak, Kosovska bitka, epska pesma i helenski mitski diskurs, pa sve do biblijskih univerzalija).

U ključu postmodernističkog postupka ukidanja formalnih žanrovskih granica, u romanesknu strukturu su umetnute i tri drame: dve istorijske (o Kosovskom boju i Hajduk-Veljku), a treća sa temom iz helenske mitologije (Apolon i Marsija). Sve su tragedijski konotirane, jer junaci, iako slute egzistencijalne poraze, ne odustaju od svojih nauma. Drame su sublimna ideja večitog pitanja: „Šta misliš, pesniče dični, koja je mašta jača: mašta stvaranja dobra ili mašta razaranja i zla?“

Mesto gde se odigravaju sve povesti u romanu je Srbija, mitska zemlja, jer „mitske zemlje i krajevi su raznovrsni, a samo im je jedno svojstvo zajedničko: menjale su tok istorije i stvarale legende“, kaže Umberto Eko. Jedan nesvikli stranac, koji hoda Srbijom, kaže: „Ovde se ne zna šta je java a šta san, šta tama a šta svetlost, šta dan a šta noć, šta kraj a šta početak, šta gore a šta dole. Sve je nestvarno i obrnuto naglavačke, a sve je opet stvarno i čvrsto postavljeno na noge“.

Autor u ovom romanu, kao i u pređašnjim i potonjim svojim delima (od ranih pripovedaka, do romana La sans Pareille), poseže za intrigantnim postupkom aptronima. Zalizani su zalizani, onečovečeni i jednoumni instrumenti vlasti; Slepac svet spoznaje duhovnim, a ne telesnim okom; Zlopogleđi je „levo oko alavo, na sve što je zdravo, lepo i napredno“, njime ubija i cvet i čoveka; Troglavi se transformiše svaki put, kad odsečenu glavu ponese pod pazuhom. On je mitski junak, koji do samospoznanja dolazi kroz gubitke i ponovna sticanja identiteta; Kosara se „danju oružala i opasivala kao muškarac. Noću je oblačila suknju i bluzu, rasplićući duge i guste pletenice“. Nemi/Nema je sublimat Animusa i Anime, platonovsko dvopolno biće, pre nego su ga gnevni bogovi razdvojili na polovine, koje se večno traže. Dvodevojka, delija-devojka, na bojnom polju, hrabra i nemilosrdna, u zatišju bitke, kućanica i toplo krilo. Čak i Lenzu, strancu i došljaku, odgovara ime prolećne obnove zgasle egzistencije.

Već na početku, narator otkriva dualnost svoje prirode. On je, bez krivice, proglašen izdajnikom revolucije, da bi kasnije postao izdajnik bratovljev. Umetnik, kojem je usud namenio mnoga iskušenja, jer „na spisku sumnjivih, umetnicima pripada prvo mesto“. Kao i Vojvoda Kosta Vojnović, vođa Topličkog ustanka: za kralja i oficire, avanturist koji se pre vremena podigao na preveliku silu, lepotan-bandit, za Austrougare.

U drugoj ravni, Vojvoda postaje mitski, epski junak: „Stasit je i prav kao bor. Zvezda mu sija na čelu, soko stoji na ramenu, ruža cvate iz potiljka, voda grgonji u ustima, žar-ptica leprša u očima“. On je umetnik, zatočen u nedobu rata. Veruje da borbom pobeđuje neprijatelja, a umetnošću besmisao krvoprolića: „Još juče su njegovi ljudi ubijali i klali, a danas će izvoditi pozorišnu predstavu“.

I drugi junaci i njihove sudbine su alegorijski konotirane. U zaokruženju intencije autora da ispriča povest o sučeljenim svetovima, racionalnog Zapada i iracionalnog Istoka, jedan od junaka, Lenc, zapadnjak, osrednji bečki glumac, Srbiju ne razume, ne poima plahovitost ljudi, njihovu ambivalentnost i nedoslednost: „Od Srba nema čudnijih ljudi: svako će se ljuto uvrediti ako mu se ponudi da za novac radi kao dostavljač, ali će zato bilo kojoj vlasti dragovoljno i redovno, i više nego što je potrebno, prijavljivati i opanjkavati rođake, prijatelje i komšije“.

Pojedinačne sudbine junaka su signumi kolektivnog duha i svesti, etosa i mita nacije. Autor sublimira ideju sveopšteg dualizma i u nacionalnim biću: „Dobar ali pogan narod. Mnogo pogan“, ili, „Razlika između razbojnika i boraca za pravdu i slobodu ponekad je tanka kao vlas“. Sa druge strane, tvoračko i smisleno traži pravo na život, barem u umetnosti: „Srbi su budale. Rat je, a oni izvode pozorišne predstave. I to kakve? One u kojima se porazi proglašavaju za pobede, u kojima se ceo narod tera u samoistrebljenje radi izmišljenog nebeskog carstva, u kojima mrtvi znače više nego živi“.

„Valjda se, ipak, sve priče ne ponavljaju“, nada se autor. Možda je ovo obećanje: Eros će se, pre ili kasnije, izbaviti iz zagrljaja Tanatosa. Biće to divno vreme. Treba biti pripravan. U tamnoj vilajetu su jednako i onaj koji pripoveda i onaj koji priču sluša. Uzmu li – kajaće se. Ne uzmu li – kajaće se.

Ana Stišović Milovanović

Knjiga Danas – Nedeljna preporuka za čitanje

www.talijaizdavastvo.rs

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s