Sremac u anegdotama

stevan-sremac-642x336

SREMAC I MILE „KRPA”

Jedne godine, za nastavnika muške gimnazije dođe neki Mile Pavlović Krpa. Bio je rastom mali kao kakvo đače. I baš na račun tog njegovog malog rasta dogodila se jedna smešna scena.
Jednog dana, Krpa je bio dežurni nastavnik u hodniku. Bio je odmor. Tim hodnikom vraćao se sa časa nešto ljut Stevan Sremac. Krpa je stajao kraj jednog otvorenog prozora, zamišljen, leđima okrenut Sremcu. Da li ga Sremac zaista nije prepoznao, ili je s njime hteo šalu da zbiva, ali u momentu baš kada je bio pored njega, zgrabi ga za uvo i, ne gledajući ga, dreknu:
— Šta ćeš ti tu, magarče jedan?
Siromah Krpa toliko se zbunio da je jedva promucao:
— Ali, molim vas, gospodin profesore, pa ja sam vaš kolega!
Sremac ga tek tada pogleda. Kad vide šta je učinio, stade se izvinjavati i pravdati, a mi đaci koji smo sve videli vireći iza vrata počesmo se previjati od smeha.

RĐU — U ŠKOLU

— Gospodine, kako moj sin u školu? — pita Sremca niški građnin prve godine njegova službovanja.
— Boga mi, pravo da kažem, neće da uči, rđavo je…
— Tako je! nesreća je to: da je dobar ja bi’ ga daja na zanat, ali je rđa, nije pristao za nikud, pa ga nakara u školu. Fala ti!

SREMAC NASTAVNIK CRTANjA

S jeseni 1879. ode Sremac za nastavnika niške Gimnazije, a o Petrovu dne, iduće godine, dođe u Beograd na viđe— nje. Pred „Dardanelima” priča pojedinosti novog činovničkog života, pa pomenu kako je morao predavati i crtanje, a u školi, tek otvorenoj, nema ni pregleda ni modela.
— Pa kako si radio?
— Eto tako: nacrtam na tabli nešto pa onda deca precrtavaju. A bude kad što da me deca pitaju šta sam nacrtao, i ja onda moram da napišem dole: „stolica”, ili „odžak i dim” it.d.
Inače je Sremac bio vrlo dobar crtač karikaturist.

GAZDARICA U CIRKUSU

U srećnom Nišu prvih godina po njegovu oslobođenju bruji veseo život prepun zadovoljstva. Pa da bi bilo sreće sa svakoje strane, došao u Niš i neki veliki cirkus, koji u prvi mah pohađaše samo inteligencija, a za njom se povedoše i starosedeoci, dok pohoda cirkusa ne postade pravom manijom. Može se misliti koliko se u tome oteralo daleko, kad je „tako štogod” poželela i stara Nišlika, gazdarica St. Sremca.
— A jesi l’ gledaja i ti, godspodine, to čudo? — upita ona jedne večeri Sremca kad je on polazio od kuće u čaršiju.
— Koje čudo, gazdarice? — obrati joj se on s blagim osmehom.
— Pa toa što mu vikau Nizguz!
— A, jes’, jes’.To je pravo čudo. Bio sam.
— He! Blago si tebe…
Kad bi po večeri, Sremac s društvom opet ode u cirkus. Predstava je u velikom i prostranom krugu tekla živo i neprekidno, a Glupi Avgust je izvodio bezbroj svojih improvizacija. Jednom je bio izazvao čak i neku malu galamu u jednom kraju, ali je to slabo ko opazio, jer je tog trenutka igrao neki vešt gimnastičar.
Po završetku predstave Sremac svrati u jednu kavanu na kavu, a potom ode kući.
U dvorištu kraj stepenica nađe gazdaricu.
— Dobro veče! — pozdravi je.
— Bog ti dobro daja! — odgovori mu ona unjkajući kroz nos, pa ustade.
— Šta je to, gazdarice, ti si valjda ozebla?
— More, crn mi nazeb! Propala sam dibiduz (sasvim)!
— Kako?
— Ki niki moj!
— A što?
— Ama zar ne vidiš da sam o nos oklembesila lisku od lojze?
— Vidim da si vinov list privila na nos, ali ne znam zašto!
—Eh, zašto! Otido’ i ja u tova vaše Nizguz. A žao mi je za paru, zašto se para na današnji dan teško praji. Pa stanem s neki dečurljaci da gledam kroz jedno rupče na platno ozad. Ima nekoliki rupčiki. Taman ja stanu’, a i nos mi propa’nu kroz drugo jedno rupče. Men’ mi je i samoj smešno, golemo smešno, pa vikam: iska si i nos da nešto vidi! Ne postaja koliko ovo s tebe sag, a men me trefi (pogodi) nes-treća: jedan od onija crni đavoli s praporci ot komendiju, od nekud se prikači, a ja ne vide’, pa men’ za nos: paf! Kuku men’ što sam dreknula! Sag ja’ oću natrag, al’ on, pustin, ne pušća. Nije, mori, da vuče, nego stisk’o pa sve ciba kao na ribu što se čini. Ubi me živ rezil’k (bruka), a i stra’ mi, a boli me, pusto! Vuče on na tam’, vučem ja na ovam’. A on se dere, pa sve nešto, il’ laje il’ mauče, ne znam sag ni sama, tek se smeje: „ho, ho, ho! to žaba! to žaba”! Vek mi i suze frcnuše; jao, majke, ubi me prokletnik. A doš’ o kvartaljnik (redar) pa ne znava što je s men’ napred, neg, me potkupio pa i on da ciba sa strag… Jedva se izvuko’pa bež’ na dom. Sad ne znaem: imam li nos ili nemam. Udarila sam na modricu lisku od lojze, a za rezil’ k i ne pituvaj: tri dni ne smem na sokak!
— A ja sam bio tamo, pa se čudim što se to podigla neka gužva.
— Ne l’ si poznaja moj nos?
— Nisam.
— A i niki drugi neje?
— Nije.
— Fala ti za taj reč kako na brata. Samo nek nema rezil’ k a za nos kako bidne! Nek mi je to za pamet da ne mećem i ja svoj nos pomeđu gospodski nosovi…

SREMAC I SLUŽITELj

Ušao Sremac u razred, pa videći da je raskrečeno pero kojim treba da beleži u katalogu, zovne služitelja da mu donese novo. Dajući mu staro, raskrečeno, pero, Sremac mu ozbiljno reče:
— A ovo pričuvaj kad budeš pisao autobiografiju!

Stevan_Sremac_2005_Serbian_stamp

SREMAC I GLUPI NIŠLIJA

Jednom prilikom, dok je Stevan Sremac sedeo u povećem društvu u jednoj kafani, priđe mu stalni posetilac kafane, neki Risantijević, i upita ga:
— Je li istina da ste vi dosta vickast čovek? Dokažite to jednim vicem, pa da se malo nasmejemo.
Sremac mu reče:
— Dragi moj Nišlija, nije to lako izmišljati viceve, nego ti nama, pošto si poznat kao glup čovek, odvali nam neku glupost.
Ovaj srdit napusti kafanu.

SREMAC I OŽALOŠĆENA

Neka Nišlika upitala Sremca — kada se najviše smeje?
Sremac joj odgovori:
— Onda kada sam čuo da ste na groblju naricali: „Ti nisi smeo da umreš!” — a onda je upitao: — Ko vam je to bio?
— Moj prvi ljubavnik, kojeg ću večno žaliti.

SREMAC I ŠNICLA

Stevan Sremac, poznato je, bio je gurman, ljubitelj dobrog jela i pića. Svraćao je u poznatije kafane, ali i u prostije krčme, gde se sretao sa narodom i zapisivao mnogo toga karakterističnog za kulturu i mentalitet starog Niša.
Jednom ga, u jednoj krčmi, zapita domaćin:
— Jeste li zadovoljni šniclom?
— Da, bila je mala, pa sam morao da se s njom mučim čitav sat, ali bezuspešno, ostadoh gladan.

SREMAC I ĐAČKI RODITELj

Jedan Nišlija (Božidarac) imao je sina u gimnaziji koji se nije dobro učio. Na sve „izvesnice” i poruke otac ne htede doći u školu da se o sinu izvesti, sve dok ne dođe katastrofa, koja sustiže stalno lenje đake. Tada eto ti Nišlije u školu — na protest! Slušajući ga, Sremac, ne mogav trpeti one neučtive reči na adresu starijih u školi, podvikne:
— Ti, znaš da imaš dobra konja, i sigurno, ako ne po dva put, a ono bar jednom na dan otrčiš u konjušnicu, da svom konju zaviriš pod r…
— E, jes, gospodine, — odgovori Nišlija, na šta Sremac nastavi:
— A zar ti sin manje valja od konja, te za toliko vreme i tolike poruke ne htede priviriti u gimnaziju, da vidiš, kako je, no sad si došao, da protestiraš ovde… Sad kapu, pa kući!
I Nišlija bez pogovora posluša.

POVREĐENI SREMAC

U Nišu iziđe jednom profesorska kolegija, u kojoj je bio i Sremac, pred Kralja Milana, da mu se pokloni.
Sremac mu priđe, kad dođe red na njega, i kaza svoje ime i položaj.
— Vi ste iz Srema? — zapita ga Kralj.
— Ja sam iz Bačke, Veličanstvo — odgovori Sremac.
— A predavač ste u Nišu? — zapita Kralj dalje.
— Jesam, Veličanstvo.
— Sremac iz Bačke, predavač u Nišu — ne razumem — reče Kralj i s tim rečima otpusti Sremca.
Sremcu je uvek bilo krivo, kada ga je ko kasnije podsećao na taj događaj.

Sabrana dela Stevana Sremca

JEDVA SE ODBRANIO

Sremac je bio veliki kavaljer. Imala sam sestru od strica, vrlo lepu; zvala se Persa.
Jednoga dana, radila ona nešto u kujni, a Steva se polako odšunjao kod nje. Iznenada se iz kujne začu vika: — I ju, sram te bilo, napolje, napolje!…
Istrčao Steva iz kujne, ali i on viče:
— Ne dajte, ako boga znate! Jedva sam se odbranio od Perse. Ona hoće da me poljubi, a ja neću, tek kad vide da baš neću poče da viče, kao da sam ja nju hteo da poljubim.
Sirota Persa toliko se postidela, da je od srama pobegla kući.

SREMAC I BRKATA PERSA

Na krsnoj slavi jednog mog rođaka, našao se i naš profesor Stevan Sremac. Posle večere, gosti se podeliše: stariji ostadoše za trpezom, a mi mlađi pređosmo u drugu odaju. Ali, đavo naredi nekako Sremca te i on dođe k nama. On je uvek voleo društvo starijih ljudi, ali ovoga puta to beše izuzetak.
U sobi mlađih, među gostima beše i neka Brkata Persa, snažna i odvažna žena. Imala je krupne crne oči i upadljive malje ispod nosa. Sva muškobanjasta. Ona i predloži da se zabavljamo igranjem fota, ali na to će Sremac:
— Zar meni moji đaci ovde, a ja sa njima da igram fote! Ne, to neću! — na šta mene izbaciše iz igre i ostadoh samo posmatrač.
Igru je vodila Brkata Persa. Pošto je pokupila zaloge, naredi da svi muškarci izađu iz sobe i da uđu samo na njen poziv. I ne potraja dugo, kad Persa pozva Sremca. On uđe, a za njim i ostali igrači, pa i neki starci napustiše trpezu da vide šta će se desiti.
Na sredini sobe Brkata Persa. U ruci skrivenoj iza leđa, držala je veliki mokar peškir uvijen u žilu.
— Ajte gospodine Stevo — reče — molim vas da pogodite i da se poklonite onoj dami koju smo vam za suđenicu odredili. Pazite samo da ne pogrešite, inače teško vama!
Jadni Sremac i ne sluteći šta će biti, bez mnogo premišljanja, priđe Brkatoj Persi i galantno se pokloni. Kako je poklon trajao dugo, Persa iskoristi trenutak, pa ga onom žilom junački zapuči: fljus! fljus!
— Ne grešite, gospodine Stevo, škodiće vam. Ne grešite! — zacereka za Brkata Persa, pa ga opet razvuče po leđima.
Sremac se zgranu. Sav crven od stida, mucao je:
— Mene… me’ pred đacima. Pred mojim đacima… strašno…
Zatim se naglo okrete, zgrabi kaput i šešir sa čiviluka i pobeže iz sobe.
Od tada nikada ga više nisam video u društvu mladih.
Anonim

NIJE ABADŽIJA

Na sednici Profesorskog Saveta, direktor Gimnazije predloži da predavanja leti otpočinju u sedam sati, a ne kao obično u osam, pa da se ranije i svršavaju, t.j. u jedanaest, a ne u dvanaest.
— Možete, ali moje časove ostavite tamo gde su — rekao je Sremac kome je teško padalo rano ustajanje. — Ja da sam hteo ranije na ševećeriju (noćni rad), ja bih bio abadžija (krojač), a ne profesor.

TIĆ OD SOKOLOVA

Sremac je, na jednom času, predavao o vršenju glagoske radnje i podeli glagola na: prelazne, neprelazne i povratne. Sve vreme izlaganja, Jole mu je klimao glavom u znak odobravanja.
Kad je trebalo da đaci ponove lekciju, svi su ćutali.
Profesor Sremac je prozvao Jolu. Ovaj je ustao, i nikako da išta tačno odgovori.
— A sad reci — šta su to prelazni glagoli? — nastavio je Sremac, ali Jola sem onoga „Prelazni su glagoli…” nije ništa dalje mogao reći.
— Pa dobro — rekao je Sremac — Daću ti primer, pa iz njega izvuci pravilo. Dakle, pazi: „Jole ponavlja treći razred.” — kakav je to glagol „ponavlja”?
Jole ćuti.
— Sramota, Jole, da ti ja i to moram reći. Radnju trpi treći razred, klipane jedan!
Jole se trgne i ljutito odgovori Sremcu:
— A šta ima da trpi treći razred, gospodine? Trpim ja, te ga ponavljam, i trpi moj otac, te me izdržava. Tu nema ništa da trpi „treći razred”.
Uzdržavajući se od smeha, bajagi (tobož) prekorno, Sremac dobaci:
— Trpi treći razred, trpi, Jole! A trpi samo zato što je glagol ponavlja — prelazan glagol! A Jole je predmet u rečenici…
— Nije, Bogu mi, gospodine, nije!… — pobunio se Jole. — I— ako sam ja podmet u rečenici, glagol ponavlja samo je ponovan glagol, a da je prelazan, ja bih, gospodine, sada bio u četvrti, ne bih ponavljao treći…

Risto J. Odavić
SREMAC I PROVODADžIJE

Neženja Stevan Sremac je često bio na udaru jednih te istih pitanja koja su mu postavljale provodadžije ili novi poznanici — da li je oženjen, odnosno zašto se ne ženi?
— Taman posla, ni pomisli da se ženim. Kad kud izađem da je vodim uza se kao kišobran kad je lepo vreme. More, batalite kombinacije.

SREMAC I „CIGANI”

Sremac je držao do svog naučnog rada o Ciganima, objavljenog u Niškom vesniku. Rad je zasnovao na dobroj literaturi i objavljen je čak pet godina pre njegove prve objavljene pripovetke.
— Nemam ništa protiv — govorio je Sremac — da se napravi dosetka na moj račun — kako sam književnu karijeru počeo s Ciganima. Bolje je i to no što mnogi rade: počnu ovako i onako, a završe — CIGANSKI…

PEČENICA

Jednom došao Steva za vreme božićnih praznika u Niš da vidi svoje stare prijatelje. Posetio i g-đu Katicu Golubović, kod koje je nekad stanovao. Njen sinčić Đoka veoma se obradovao njegovom dolasku, ali u tom donesoše pečenicu iz furune. Đoka, kome se pečenica jako dopala, najedanput se uozbiljio, počeo da vuče majku za suknju i upitao je šapćući:
— Kada će već jednom ovaj otići? Pečenica je gotova…
— E, nećeš mali, — odgovorio mu je Steva, koji je sve čuo. Imaš ti još dugo da pljuckaš dok se ja rešim da odem.

KARAKTERISTIKA

Profesor Stevan Sremac, očito, nije bio po gazdaričinim „nazorima i normama”. Jedan Sremčev učenik o tome priča:
Ne samo da smo voleli da slušamo Sremca u školi, već smo po koji put odlazili i u njegov stan. Retko smo ga nalazili. Njegova gazdarica gonila nas je iz dvorišta:
— Koga tražite? Sremca?
— Da, profesora Sremca.
— Taj nikad nije kod kuće. On danju skita, a noću čita.

SREMAC I PANTALONDŽIJE

Stevan Sremac je stanovao u kvartilj (soba) u Mitu Pendarče i ženu mu Nikoletu. Kuća je u sokače Andono, kude vašarište.
— G. Steva Sremac mi dušu pojede. Sv’ki d’n me ne ostavlja na mir i men ženu mi Nikoletu… Onomad me zapucaja da mu od kaput pravim ’elek, pa mi vika: „De tuj da te vidim majstor li si ili joksim jok”…
— E, mnogo sadorica, i pri men je dolazija — priča Spirko pantalondžija, pa mi doneja onuj sliku našu, kud smo se slikali: ja, ti, Lala šušter, Mitar Lozanac, Đoka Nacin, Dora sačija, pa mi vika: „Ovakve pantalone iskam, mnogo gi begendisujem što su dole t’sne a na gore široke k’ko šalvare; ne žalim da platim.” Ja mu vikam: more batali se g. Stevo, ne se nose tej d’n’ske, će ti se smeju, toj je bilo u starinsko vreme, s’g ima drugi kroj! „Jok, jok” vika mi on — „isto t’kve zašto me milo za t’kve pantalone.”
Uzmem mu meru, skratim gi, sam gi saši, odneso mu gi i plati mi, pa znate li što mi vika: „Majstor Spirko, ja gi neću nosim, no ću gi ispratim u Beligrad u muzeum, pa će gi tam špiritošu i će gi ćuvaju da se i od nji uču omlađeji.”

KALČA I „KALČA”

Posle predstave u Nišu, u kojoj je „Kalču” igrao Čiča Ilija Stojanović, ugledni niški kujundžija i strasni lovac Kalča, ostao je trajno uvređen i ljut na Stevana Sremca. Ne zna se da li je Mikal Nikolić—Kalča imao priliku da samom Sremcu iskali svoj bes i protest — Sremac je živeo u Beogradu i samo povremeno dolazio u Niš — ali, nije ćutao pred izvesnim K. N. Vukom, koji je to i zapisao:
— Sramota! Zatoj li sam ga pušćaja u dućan? Da pisuje l’žovne knjige! S’ s l’žovne li se knjige deca uču?!… I još mi sam ispratija jednu knjigu, pa napisaja: „Za uspomen na mojega dobrog Čiča Kalču”. On po star od men’, a men’ me vika Čiča Kalča!…
A o onome šta je sve sadržano u „Ivkovoj slavi”, Kalča kaže:
— Šta ti sve neje nasolija, — napunija punu panicu kako za bibički (šočići)… Beli luk ne se oseća tol’ko, kol’ko njegovo pisuvanje. Ti ovde da gu čitaš tuj njegovu knjigu — će osetiš miris na fuškiju (balegu) č’k u Kal’č brdo od l’ganje.

knjiga_05

KALČA I SREMČEVE OČI

Mikal Nikolić Kalča, kao da je u svakoj prilici hteo da uzvrati Sremcu za ono što je on o njemu napisao u „Ivkovoj slavi”. A po tome šta je i kako govorio o, tada, već najpopularnijem srpskom piscu, videlo se da je Kalča teško podnosio to što se o njemu širi po „Jevropi” i priča i prepričava „po cel’ Niš”. Kalča je, za uzvrat, ostavio i svoje viđenje Stevana Sremca, i evo kako ga je oslikao:
— Obukaja jedno kapuče t’načko, jedne krotke pantalonke — ličeše na ribu vretenarku…
Prvi put iz čkolju (škola) da ga isprate u Niš. U dženem (pakao) da je skršija glavu — po bolje bi bilo.
Parku neje imaja, pa sve ideše s Mitu Božića, ćatib bašiju (arhivar) u niški Sud. On ga raneše, on mu davaše za tutuk (duvan), on sve…
Kad je Stevan Sremac navaljivao da, ponekad, pođe u lov s Kalčom i drugim lovdžijama, Kalča to nije dozvoljavao:
— Imeše naočiti oči, zajci će ni poplaši, zatoj ga ne tejasmo vodimo s’ s nas.

[Vidosav Petrović: „Niške anegdote”, Niš, 2003]

www.talijaizdavastvo.rs

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s