NAPUŠTENA DECA (1879) – Tanasije Tasa Milenković

napustenadeca

Tanasije-Tasa Milenković bio je pravnik, književnik, autor prvog srpskog kriminalističkog romana «Ponoć ili grozno ubistvo na Dorćolu» i načelnik policije. Prema zabelešci visokog policijskog činovnika Vase Lazarevića iz 1911. godine, u zimu 1878. na zahtev ruske vlade, predsednik ministarstva, Jovan Ristić, stavio je Milenkovića ruskom poslanstvu na raspoloženje. Kao carsko-ruski činovnik, Tasa je putovao u Rusiju. Na zahtev upravnika Beograda, vraćen je za prvoga sekretara u glavnu policiju, gde je dugo bio član policije. Sve naredbe i raspisi u cilju osiguranja saobraćaja i lične bezbednosti, potekle su iz njegovog pera.

U glavnjači (apsani) jedva se nazire. Toplo kao u amamu. Gadni zadah da zadavi. Po širokome krevetu, s kraja na kraj sobe, puno dečurlije — kesaroša i skitnica. U sredini njihovoj „Lepi Mile” opružen na leđima. Više glave mu čkilji apsanska lampa. On u licu bled ispijen, oči velike otvorene, svetle. Telom ni da krene. . . Pipnem mu čelo — da izgori. Sav u vatri. Naredih, da ga žandari na ćebetu iznesu na čist vazduh u dvorište.
Ovim rečima, pravnik, književnik, autor prvog srpskog kriminalističkog romana i načelnik policije Tanasije Tasa Milenković započinje svoju autobiografsku priču „Poslednji osmeh“  iz 1885. godine. U svojim autobiografskim beleškama štampanim pod naslovom „Tasin dnevnik – zapisi prvog srpskog policajca“ beležio je šta se sve dešavalo na dvoru i oko dvora u ondašnjem Beogradu, uključujući i pripremu zavere koja će dovesti do surove likvidacije kraljevskog para u Majskom prevratu 1903. Nekoliko dana uoči prevrata obavestio je Aleksandra Obrenovića o zaveri i dao mu imena oficira koji u njoj učestvuju, ali mu kralj nije poverovao.
U autobiografskom spisu „Oficirska zavera“ (predznaci 29. maju) Tasa piše:
„Prvi glas o oficirskoj zaveri protivu Kralja Aleksandra pao je o Božiću 1901. . .“
„Sutra dan, na običnom raportu u Dvoru, Kralj je naredio Upravniku Beograda samo ovo:
Dostavljeno mi je  – rekao je Kralj. . . da su neki oficiri na višem kursu, a naročito … i … sklopili kakvu zaveru protiv mene. Po onome kako je to otkriveno Antoniću, meni ta zavera pre izgleda na kakvu detinjariju. Neko, koga su imenovani oficiri nudili u svoje društvo, prokazao je, da postoji zavera protivu mene, ali zbog čega i u kojoj celji, ni sami zaverenici ne znaju. . . Kada su ovoga ponudili da u njihovo društvo uđe, i kad ih je ovaj zapitao: šta nameravaju sa mnom učiniti — oni su odgovorili: da to još nisu odlučili, već da će to rešiti, kada se što više zaverenika u zaveru angažuju. . . Tako se zavere ne sklapaju. . . Možda je to kakva spletka. . . Nego vi opet možete obratiti pažnju na ove pojave. . .
Na zvaničnom sajtu BIA, Tasa Milenković navodi se kao drugi u istoriji rukovodilac preteče ove organizacije, Odeljenja za poverljive policijske poslove, od 1900. do 1901. godine.

Napuštena deca 1879

1.
Godine 1879., odmah posle srpsko – turskih ratova, u Beogradu se, kao obično što to biva posle ratovanja i u drugom svetu, namnožiše skitnice i kradljivci.
Prestonica se napuni manguparije. Otkud da beše koji skitnica i kesaroš — sve se to sjuri u Beograd. Gde je koja majka sina izgubila, tu da ga nađe.
I što obično biva — kod ovakvog sveta odmah nastade opasnost za imovinu građana Beogradskih.
Pojaviše se najpre sitne prevare, to ovde, to onde u varoši, pa onda, Boga mi, učestaše i krađe, čas u ovoj čas u onoj ulici. Jedva da prođe dan dva — pa su tek po štogod „nepoznati lopovi” u varoši predigli. Kako koji dan, raporti članova kvartovnih behu sve puniji. I šta sve nisu krali.
. . . Dimitriju Milojeviću, trgovcu u Kn. Mihailovoj ulici — javljali su kvartovni raporti — smakli su fini francuski mekintoš sa dućanskih vrata; Gliši Matiću, dvorskom obućaru, digli jedan par čizama baš ispred samoga „auzloga”; Miliji Pavloviću, trgovcu u Barlovčevoj kući, odneli dva komada štofa ispred dućana; drugom trgovcu, Koči Ivkoviću, dva komada platna; Koči Krstiću, kaf. kod „Grčke Kraljice”, svukli čaršav sa stola pred kavanom; Sreti Veličkoviću, trgovcu, makli kišobran u kavani kod „Prestolonaslednika”; Proki kod „Ruskog Cara” odneli jedne večeri tri pletene stolice; jednoga dana, u samo podne, uvukli se kod Jamandije, spram Delijske Česme, pa predigli Julčiki sobarici svilenu bluzu i sasvim nov suncobran, za vreme dok se ona sirotica „unterhaltovala” sa nekakvim mladim i lepim kavaljeriskim potporučnikom; zatim zdipili pečenu ćurku sa ćepenka Trajku hlebaru preko puta „Makedonija” i t. d.
I tako iz dana u dan. Počeše trgovci isprva jedan drugog zadirkivati, sitnim krađicama smejati se, pa posle, Boga mi, i srditi se. Kod kvartova učestaše tužbe. Upravnik Beograda naredi, da se na lopove i skitnice strogo pazi.
I kvartovi preduzeše potere. Danas uhvatiše jednog, sutra drugog lopova. Za nedelju dana beše ih — čitava družina. Puna apsana — ali sve sama deca. Najstarijem među njima jedva da beše šesnaesta. A beše dece i od 10 godina.
Šta da se radi sa njima?. . . Što beše za kaznu — kaznilo se. Ali šta da se čini sa onim mališanima? Meni, kao ondašnjem sekretaru u Upravi, ova deca zadadoše najviše brige. Imao sam sa njima više posla nego sa najokorelijim zlikovcima i kradljivcima.
Da spasem decu od očevidne moralne propasti, činio sam pokušaje od svake ruke. Neku od njih sam davao u štampariju Svetozara Nikolića, da se tamo nauče štamparskom poslu. Poneko od njih bilo je dobro, te me poslušalo, popravilo se i ostalo na zanatu, da posle postane svoj gazda i dobar štampar. Ali bilo je od ove nesrećne dece i takvih, da se neko vreme pritaji u Svetozara, pa kad uluči priliku, zdipi slova ili kakvu stvar iz štamparije pa umakne.
Druge sam davao na druge zanate. Majstor Joca obućar ili Paja krojač primi ga meni za ljubav. I tu se po neko dete popravi i ostane na zanatu. Dvojica su od njih i danas dobri majstori i dobri građani u prestonici. Ali bilo je i tu nesrećne dečurlije, koja se kod majstora pritaji za nedelju dve, pa jedne večeri uteče sa majstorovim kaputom ili majstoričinom „jopnom”.
Naravno, posle toga se naredi potera, pa, između ostalih, i ovi kandidati za zanate i štampare, dopadnu opet apse. I onda, razume se, opet meni muka i briga o njima.
Ja onda udarim u novine — da apelujem na humane ljude. Redovno sam slao notice u Srpske Novine, Beogradski Dnevnik, i t.d. U tim beleškama iznosio sam bedu i nevolju ove propale dece, koju su ili roditelji napustili ili kojima se roditelji izgubili. Iznoseći opasnost kako za samu decu, tako i za ličnu i imovnu bezbednost građana — apelovao sam na dobre ljude: da se osnuje društvo za pomoć napuštenoj deci. . .

1b58b88476cced7d64efb126b87d79a0
2.
Docnije, posle toga, javi mi jednog dana žandarm: da neka gospoda žele da govore sa mnom. — Pusti ih odmah. . . Vrata se otvoriše.
U moju sobu uđoše gospoda: Emilijan Josimović, prof. Velike Škole, Miša Vujić, prof. gimnazije (sada poslanik u Beču), Đoka Milovanović, prof. crtanja i Jovan Draškoci, apotekar. Kad ih ugledah, ja im izađoh u susret.
— Kakva počast — otpočeh ja.
— Eto već nekoliko dana kanimo se da dođemo k vama — otpoče stari Josimović.
— Uvek ste mi dobro došli. . .
I ponudih gospodu da posedaju.
— Mi smo došli k vama, g. T. . . po jednom humanom poslu. . . da od vas čujemo. . . da vas pitamo.
— Na službi sam vam, šta samo želite.
— Mi čitamo češće iz novina o onoj nesrećnoj i propaloj deci, koja se po Beogradu skitaju i kradu, koja često padaju kod vas u aps i od koje kao da su i Bog i ljudi digli ruke. . .
— Tako je.
— Sigurno Vi to o njima pišete po novinama. Ali je doista užasno. Strahovite pojave. . . Šta čeka, ako Boga znate, tu decu u budućnosti.
— Ništa dobro. To će postati sve sam okoreli lopov i zločinac. Po nesreći, mahom su ova deca i bistra i za čudo okretna. A to je još veće zlo i za njih i za nas. Ona će, kako su počela, što budu odraslija, činiti sve veće zločine. Mnoga od njih mogu lako otići i na Karaburmu. . . Posle toga, prepredene lopove teže je hvatati, te je onda i opasnost za ličnu i imovnu bezbednost sve veća.
— Doista, zlo za sve nas.
— Tako je. . . Ali šta ćete. . . Eto vidite niko se o tome ne brine. . .
— Jeste li činili kakve predloge po tome?
— Pa skreće se nadležnima pažnja. Ali država nema budžeta. Opština, vele, nema para. A deca raspuštena, kao što vidite, i dalje kradu, varaju i propadaju po jazbinama i apsanama.
— Nesreća. . . Prava nesreća. . .
— Još da znate kakva su to deca. Ima poneko među njima da se i najtvrđe srce zaplače.
— Pa da li bismo ih, molimo vas, mogli videti — upitaše gospoda radoznalo.
— Zašto ne.
— Baš vas lepo molimo.
— Izvešću vam nekoliko njih. Slučajno su baš sad u zatvoru četvorica od onih prepredenijih mališana.
— Da ih vidimo.
— Molim. . . odmah ću ih zvati.
— Udarih u apsansko zvonce.
— Molim zapovedajte — javi se apsandžija, strogo diciplinovani kaplar Jovan Đorđević (sada žandarmerijski kapetan).
— Izvedi mi gore one mangupčiće; Lazicu, Jovicu, Stevicu i Nikicu Smederevca. . .
— Razumem — odgovori apsandžija, i ode dole u apsane.
Malo postoja, pa u kancelariju uđoše četiri mališana. Kaplar ih doprati, pa zastade.
Deca, ušavši i ugledavši gospodu profesore, uzneveriše se, pa počeše jedno drugo očima zapitkivati. Potom plašljivo pogledaše u mene. Ja sam se setio, šta ih iščuđava. Ona su posumnjala, da ne budu ovo kakva oštećena lica, kojima su što šta prošlih dana predigla. Ja se osmehnuh i zavrteh glavom, a stari Josimović teško uzdahnu:
— Uh. . . gospodine, ta to su sve sama deca. Onaj na kraju, najstariji, izgleda mi, jedva ima 12 godina. . . Bože moj, kako su zdrava, pravilnih crta, lepih oblika i bistrih pogleda. . . A u kakvom žalosnom stanju. . .
To reče Josimović više za se.
Mangupčići čuše da se nešto o njima govori, pa zbunjeno gledahu čas jednoga čas u drugoga gospodina gosta. Okretaše se, te pogledaše za sobom i kaplara. Onda opet upiljiše radoznale poglede u mene, kao pitajući me: zašto si nas zvao?. . .
— Ova su gospoda profesori — otpočeh ja. Dobri ljudi. Čuli su za vas kako se mučite, kako gladujete, kako spavate po Tašmajdanu, na groblju, po šančevima, kako ste nesrećni. . . kako ste nevaljali. . . Pa eto došli da vas vide. . .
Ja još i ne dovrših, a sva četvorica, samo što se pogledaše, briznuše u plač. Suza suzu ne dostiže. Neko od njih poče i jecati.
Gospoda profesori pogledaju čas u mene čas u njih. Lica im dođoše čisto žalostivna.
— Molimo vas pokorno, gospodo — otpoče Žikica Smederevac. . . Ne znate. . . Ne možete pojmiti na kakvim smo mukama. Mi roditelja nemamo. . . to jest, ovaj Stevica ima oca, ali neće da zna za njega, oterao ga i od kuće. Po ceo dan gladujemo. . . Niko neće da nas primi kod sebe. . . Niko neće da nas da u školu. . . Mi bismo išli i na zanat, ali nas niko neće. . . Policija nas hvata pa trpa u aps. . . Pa nas puste. . . Pa nas opet uhapse. . . Žandari nas tuku. . . Muče nas. . . A mi nismo ništa krivi. . . Kad bi se ko sažalio da nas primi. . . Po tri dana ništa ne jedemo. . . Noću spavamo po klupama na Kelemegdanu ili se krijemo po senjaku u Paliluli. . . Leti spavamo na groblju a zimi u Tašmajdanu. . . Ali nas i tu uhvate. . . Pa nas tuku i građani i žandari. . . Teško nama nesrećnima. . .
Pa udariše opet svi u plač.
Pogledam na Josimovića. Pune mu oči suza. Pa tako i Miša i Đoka. Malo je trebalo, pa da i oni udare u plač.
— To je strašno — reče poluglasno Josimović — što se čini sa ovom decom! Za ime Božje šta su mogla ova deca kome učiniti. Ta ona su bezazlena. Vidite li im suze u očima?
— To su lažne suze — šapnuh ja.
— Ta mahnite se, gospodine. . . Molim vas. . . Tako vam Boga, puštajte tu decu. . . Kakvi su to zakoni, da ih drže u apsu?
Videh već — mangupčići osvojili gospodu svojim držanjem. Da im pokažem istinu — ja samo viknuh:
— Dosta je komendije. . . Mir. . .
Mangupčići na jedan mah zastadoše. Nestade i suza i plača.
— Deder ti, Lazice — nastavih ja. Ti si Beograđanin. Je li? Koliko ti je godina?
— Sada mi je gospodine deveta — odgovori prvo dete sasvim odrešito.
— Deder, ispričaj gospodi kako si kod Batal-džamije podbacio žućak onom seljaku iz Koraćice. . .
— Molim, gospodine. . . Boga mi ja ne znam. . . Ja nisam — kao da se zastide upitani Lazica.
— Šta ne znaš? — povikah oštrije. — Ded’ odmah.
— Pa znate, gospodine, to ne činim samo ja. . . Tako radi evo i ovaj Žikica. Pa jest, tako rade i ovi drugi.
— Laže, Boga mi, gospodine. . . Živa mi majka, laže. . . Boga mi, gospodine, nije!
— Jest. . . Jest. . . Od tebe smo načuli kada su te ono proterali iz Smedereva — upade u reč Stevica.
— Laže, gospodine, Boga mi. . . Tako mi slave laže. . .
— Svejedno je. . . Nego deder ti, Lazice, pričaj.
— Boga mi, gospodine — zateže on.
— Odmah. . .
— Pa eto tako, gospodine! Videli smo jednoga seljaka, kako je prodao hranu na marvenoj pijaci, pa se uputio amo u varoš. Ja i onaj Đokica, kesaroš, što ste ga, znate, onomad proterali, dogovorimo se da ga prevarimo. Đokica je išao pred seljakom a ja za njim. Kada je bilo na kaldrmi, Đokica se saže i viknu: „Gle, ja nađoh dukat!” Ja onda pritrčim pa viknem: „Nisi ti sam našao i ja sam bio tu!” Mi to tako radimo i govorimo da onaj seljak sve to vidi i čuje. Onda i on priđe nama. „Ehe, deco”, veli on, „i ja sam bio tu, pravo je da svi podelimo.” — Mi se, bajagi, branimo od toga, ali najposle na njegovo navaljivanje pristanemo. Naravno, mi nemamo sitnine. Onda seljak odreši kesu, pa nama podeli po dvadeset groša. A on zadrži onaj dukat. Ono nije dukat — nego žućak. . . Mi se onda razbegnemo. . . Ali, tako gospodine, rade sa seljacima i drugi, nismo mi sami.
— Znam. . . znam to. Nisi ti sam. Ima vas, na nesreću, poviše. Nego ispričaj nam još i ono: kako ste krali štofove iz one radnje u Knez Mihailovoj ulici?
— Pa to je Nikica.
— Jest. . . Jest. . . I ti i Nikica.
— Molim, gospodine, on me je nagovorio — upade Nikica.
— Nisam, Boga mi, ja, gospodine.
— Dosta, znam; nego pričaj.
— Pa evo baš kako je bilo: Boga mi, mene je Nikica poslao u dućan, da bajagi raspitujem ima li u toj radnji kalfa po imenu Vučko Lazarević. . . Ja uđem u dućan i držim u ruci neku presavijenu hartiju, kao da je to nekakvo pismo. A Žikica ostane napolju. Dok se momak razgovara sa mnom, a ja, znate, mnogo koješta ispričavam, dotle Žikica uđe na vrata, pa kad ugleda, da sam ja kalfu zagovorio, on zdipi štofove i iznese. Kalfa to i ne opazi, a ja se posle dužeg razgovora izvučem iz dućana — bajagi nisam našao onoga koga sam tražio.
— Gde ste se posle našli?
— Na groblju.
— Kome ste štofove prodali?
— Nikoli telalu. . .
— Pošto?
— Oba dva komada za deset groša
— Tako ste ukrali i ono platno Ivkoviću trgovcu. . . Je li?
— Jeste, gospodine.
— Šta ono još?
— Pa ne znam. . . Nisam ja, molim vas.
— Šta nisi. Znaš da sve znam. Ded da čuju i ova gospoda. Pričaj — viknuh oštrije.
— Pa jeste. . . Bio sam gladan. . . Šta ću?. . . Eto tako sam uzeo i kufer onome putniku iz Šapca. Kad je prispela šabačka lađa, jedan putnik iziđe i viknu: ko je tu šegrt gazda – Pere Smarlame?” Vidim da se niko ne odaziva iz onoga sveta na obali. A ja onda viknem: „Evo ja sam!” Putnik mi onda preda kufer. On pođe napred. Ja poizdalje za njim. On se uputi uz one velike stepenice, a ja na drugu stranu Savskom čaršijom. Odatle u baru Veneciju. Tamo pod jednom vrbom obijem kufer. U njemu behu haljine, neke zlatom vezene košulje, marame. . . I ovaj prsluk na meni — to je iz toga kufera. . .
— Šta si radio sa tim stvarima!
— I to sam odneo i prodao Nikoli telalinu za dvanaest groša.
Dokle je Lazica ovo pričao, ja češće pogledam u gospodu profesore. Svi su se uozbiljili, pa samo vrte glavom. Stari Josimović samo šapuće: da grdnih nesrećnika! Bože moj. . . Bože moj. . . Strašno je to.
— Hajd’ i ti, Stevice — okrenuh se drugom mangupčiću. Ti si gospodsko dete. Deder nam i ti što ispričaj o sebi.
— Molim vas, gospodine, ja ne znam ništa šta su ovi radili. Vi znate kako su me oterali od kuće. . . Neće otac ništa da zna za mene. Ja sam onda spavao u onom lagumu ispod Kelemegdana, gde se gas drži. Onde su me ova dvojica našla, pa su me povela u društvo. . . Ja nisam ništa kriv. . .
— Znam. . . Znam i tebe. . . Dobro si ti dete kao god i oni. Nego, deder da nam pričaš kako si makao ibercig iz predsoblja gospodina Mite Rakića?
— Nisam ja. . . Boga mi, gospodine, nisam ja. . . To je Čapkun – Marko i Mita Šuga (opasni kesaroši beogradski).
— Šta? Dakle hoćeš i da nas lažeš?
U taj mah slučajno zazveketaše apsanski ključevi u ruci kaplarevoj. Stevica se trže i okrete se apsandžiji.
— Šta veliš?. . . upitah oštrije. . .
— Znate, moliću vas, gospodine, nisam ja hteo da kradem, nego me je nagovorio Čapkun – Marko. On nas je sve naučio kako treba da radimo, pa da nas policija ne uhvati. . .
— Pa dobro, kako te je učio?
— Govorio mi je: kako bi zgodno bilo zaći po kućama, pa krasti kapute, haljine, kišobrane, ili tako što se ostavi pred kućom ili u predsoblju. . .
— A ti?
— Pa ja sam ga onda poslušao. Znate, gospodine, nema se leba. . . gladan sam.. A ja onda pođem po kućama. Bajagi neko je bolestan, poslali me da tražim lekara. Uđem u kuću; polako se uvučem u predsoblje, pa ako koga naiđem ili neko od ukućana iziđe preda me, ja onda lepo upitam: „Da nije ovde gospodin doktor Gonzirovski? Gospođi Simićki (ili Petrovićki ili takvo kakvo ime izmislim) jako je pozlilo, na me poslali da tražim doktora. Rekoše mi, da je ovde u neku kuću ušao.” Naravno, tad mi kažu da doktor nije tu. Ja se onda brzo izvučem. . . Ali kada u predsoblju ne nađem nikoga, ja onda malčice očeknem, pa kada se niko ne javi, ja onda brzo maknem što tu nađem: ili kaput, ili kišobran, ili šešir, ili vaznu sa ormana, ili ogledalo, sve što se lako može izneti. Pa onda brzo uhvatim maglu.
— He. . . glete molim vas. . . Pa i meni je jesenas nestao zimski kaput iz forauza — upade u reč Draškoci.
— Da ga nisi ti makao? — upitah Stevicu.
— A molim vas gde sedite? — okrete se Stevica Draškociju. . .
— Na ćošku spram Starog Zdanja — odgovori Draškoci.
— E nisam, Boga mi! Ja na tu stranu nikada ne idem. . . Ja poznajem samo ove kuće ispod Pozorišta i onamo u Paliluli. . . Znate, ja tamo kod vas nikada ne polazim. . . Tamo blizu sedi moj otac. . . pa neću da me vide sestre kakav sam. . . Jedared sam ih sreo onde kod „Zore”, kad su se iz škole vraćale, pa mi je bilo vrlo teško. . . One se stide od mene i okreću glave, pa begaju čim me ugledaju. . .
Govoreći ovo Stevica teško uzdanu. Obori glavu. Pune mu oči suza. I ućuta.
A ti Jovice? — orketoh se onom trećem detetu. Ti su najmanji, ali si veliki obešenjak. . . ti si iz Valjeva. Je li?
— Jeste. . . molim, gospodine.
— Hajde da nam pričaš kako si se provodio po Valjevu. Ama sve da kažeš ovoj gospodi. . .
— Ja sam učio četiri razreda osnovne škole — otpoče pričati Jovica. Još dok sam školu učio, naučio sam se da kradem. Tome su me druga deca naučila. Kako su radila ona, tako sam radio i ja. Kad je pazarni dan, skupi se silan narod na pijaci. Onda idem i ja tamo, pa kradem, kao i drugi, seljake. Prvo sam krao jabuke i kruške. Donosio sam kući — majka mi se smejala. Teško veli, tebi ako te uhvate. Drugi put sam ukrao šamiju i sito ispred dućana Filipa bakalina. Pa onda jednome seljaku u Jovišinoj mehani, dok je on spavao, dignem čantru i utečem na avlijska vrata. Posle jednom kočijašu digao sam iz kola nov novcat gunj. . . Ta znate, bilo je još koječega. Majka mi uvek govorila: more, lolo, tebe će da uhvate. . . Ali ja sam opet krao. Posle me isterali iz škole. Ja se onda pogodim kod Nikole šustera. Tuna ukradem jedne nove cipele. On me javi načelstvu. Mene uapse. Držali me dva—tri dana pa me puste. Onda ukradem bilijarske lopte iz gazda—Savine kavane. Oni se sete, da sam ja to učinio, pa me okupe tražiti. Ja se onda uplašim — pa zapnem u Beograd. Danju sam švrljao po varoši. Prvoga dana ukrao sam lebac onom furundžiji kod „Tetova”. Tako sam se ranio, a noćivao u bari Veneciji. Tumarajući tako, našao sam se sa ovim Stevicom, pa smo posle zajedno po varoši po malo krali i stvari prodavali. . .
— Deder nam kaži: kako si ove svoje Beograđane naučio, da seljacima kradu dinje i lubenice. . .
— Pa molim vas, gospodine, i oni su majstori za to kao i ja.
— Ama jesu i oni, ali ti si imao više prilika. . . Deder nam ispričaj: kako ste onomad ispraznili kola onome seljaku iz Višnjice.
— Pa eto tako — nasmeja se mali Jovica. Ja se popnem na točak od kola. Uzmem iz kola lubenicu, da je, kako je običaj, među kolena probam da li je zrela. Dole, iza mene, pored kola, stoji, na priliku, ovaj Lazica. Čim je spustim lubenicu među kolena, Lazica je prihva—ti, pa je doda Stevici, Stevica Žikici, a Žikica se posle izgubi u onoj gunguli na pijaci. Seljak zbunjen onolikim narodom oko kola, jedni se pogađaju, drugi mu plaćaju — i ne primećuje šta ja radim. On misli, da ja sve jednu istu lubenicu držim u rukama. A ja mogu tako po 10 —15 lubenica da propustim kroz ruke, a da seljak ništa ne opazi.
— Tako pazarite i piliće od seljaka iz kola?
— Jeste, gospodine, hoću da kažem. . . Tako je. . .
— Po koji put vam se osladi i pita sa čepenka. Je li. . . Deder nam kaži: kako si ono prevario Trajka Furundžiju?
— Molim vas. . . I ja i ovaj Žikica išli smo toga dana po pijaci. Gledali smo da što, znate, pazarimo. Ali nije bilo ništa za nas. Posle udarimo pokraj lebarnice Trajka Furundžije. Na ćepenku vidimo stoji u tepsiji kisela štrudla, narasla, pa se zarumenila, tek što je izvađena iz furune. . . Molim vas. . . Bili smo jako gladni. Toga dana ništa nismo okusili. Žikica mi šapnu: hajde, bre, zdipi! Ja se nisam mnogo zatezao. Uđem u lebarnicu i sa svim slobodno viknem: je li ovo tepsija što je donela naša devojka. . . Jeste, bre, —odgovori furundžija Mene poslala gospoja, reknem ja, devojka ne može da dođe, sprema za ručak. Pa dohvatim tepsiju. Nosi bre — viknu furundžija. Ja podmetem šubaru pod vruću tepsiju pa se brzo izvučem na ulicu. Odatle odemo i ja i Žikica na Jaliju ispod donjega grada. Tamo pojedemo celu pitu. A tepsiju prodamo jednom čivutinu u čivutskoj mahali za šeset para.
Na ovu priču gospoda gosti glasno se nasmejaše. . .
— Deder ti sada, Žikice, ispričaj nam, kako si na pijaci „Zelenog Venca” digao sat i lanac gospodinu Jevremu Grujiću, državnom savetniku — upravih pitanje onom najstarijem kesarošu.
— Ja. . .?
— Ti. . . Ti. . . Hajd pričaj. . .
— Molim vas. . . gospodine. . .
— Odmah kazuj, nemam kad da čekam. Šta se tu libiš — zapovedih oštrije.
— Pa ja sam švrljao po pijaci. Pred tezgom jedne piljarice stoji poviše korpi razne zeleni, voća, putera. Jedan stari gospodin ide redom te zagleda. Pred tezgom one piljarice ja čučnem, bajagi probiram zelen. I onaj gospodin dođe tu. Kako nije mogao da dohvati onu gornju korpu, da ogleda voće, to se nagne preko moje glave. Sahat i lanac iz njegova prsluka stanu mene dodirivati po glavi. Ja onda brzo podignem ruku i izvučem neosetno sahat iz džepa, a lanac, koji je labavo visio na dugmetu, otkopčam. Onaj gospodin to ništa nije primetio, već je i dalje po korpi preturao. Ja se onda dignem odande. Brzo šmurnem u onaj svet, te se izgubim. Lanac i sat prodam posle Miki sajdžiji, a on ta prenese i proda u Zemunu. Posle ste vi uhvatili krađu, sve ste nas pohapsili. Vi već znate kako je bilo. . .
— A kako ste ono na spavanju ukrali sat gospodinu Čedi Mijatoviću, ministru.
— Molim vas, gospodine. . . pa nisam ja za sve sam kriv. Sve mene teretite i apsite. Ja sam kazao sve kako je bilo.
— Ali kaži i sada.
— Pa jest. . . Ali ja nisam hteo prvi. Naveo me je Mita Lord (opasan kesaroš). . . On je sve nas učio da se ne bojimo kada krademo.
— Znam. . . Znam. . . I on je u apsu. Nego. . .
— Evo kako je bilo, da vam kažem baš pravu istinu. Mi odemo s jutra rano, tek što su prvi zraci izbili, Obrenovom ulicom. Idemo tako i gledamo u kuće, a sve se osvrćemo, da nas patrola ne opazi. . . Na jednoj kući, blizu kafane „Tri Lista”, ugledamo otvoren prozor. Bila žestoka vrućina, juli mesec, pa ljudi ostavili prozore da se soba hladi. Čim ugleda otvoren prozor, Mita me zaustavi. Čekaj, veli. Celu noć tumaramo, pa ne nađosmo ništa. Evo žive zgode — da probamo. Ja ga odvraćam, da se manemo, jer znam, kada se takve krađe vrše, da su opasne, pa ćete drukčije da nas petljate. Kumio sam i molio da se ostavimo toga. Još malo, pa i da svane, ali on navalio. Hoće još i da me bije. Terao me da ja uđem kroz prozor. Ali ja nisam hteo. Onda sam ja ostao pred kućom, da čuvam stražu, a on se popeo na sims, prekoračio prozor, pa ušao u sobu. Tamo je, veli, našao: u jednom krevetu spava gospođa, u drugome gospodin. Više njihove glave na jednoj papučici visio je zlatan sat. Mita je malo postojao da se uveri, da li gospodin i gospođa tvrdo spavaju, pa se onda popne i sa papučice digne zlatan sat. A onda razgleda po sobi, da li bi još što mogao poneti. Posle se vrati opet kroz prozor. I onda se razbegnemo. . . Sutra dan ste nas uhvatili i sat kod nas našli. Onda smo tek saznali da smo pokrali gospodina Ministra. . . On nas nije hteo tužiti, oprostio nam, ali vi ste nas opet u ćelije apsili. . .
— Pa deder, Žikice, kaži nam još, ali istinu: zašto si se odao tome nevaljalom poslu? Vidiš bolan da iz apsane ne izlaziš. Gde su sada tvoji školski drugovi a gde si ti. Oni kod svojih kuća u Smederevu. Sa svojim ocem, majkom, braćom, u toploj sobi, imaju da lepo jedu, na čistom krevetu leže. A ti po groblju, Tašmajdanu, na kiši, vetru i zimi, bez leba, gladan, žedan, go, bos, tako polupan i poderan. Mlad, zdrav, mesto da si u školi ili na zanatu, a ti kradeš mirne i dobre ljude. Padaš iz dana u dan u aps. Naravno, sada dolazi ćelija. Posle će bukagije, i to one poteže, pa onda će robija, pa Karaburma. . . A što jadniče, tako da radiš?
— Mene je, gospodine, maćija ubila — prihvati Žikica dosta žalostivo. . . Dok mi je bila moja dobra nana živa, ja sam se lepo u školi učio. Samo da pitate za mene pa bi se uverili. . . Kada mi majka umre, otac se ubrzo oženi. Nije prošlo ni mesec dana, a maćija me omrzne. Počne me kod oca panjati: kako je ne slušam, kako se sa njome inatim, kako je psujem. U veče otac dođe iz dućana, a maćija me okupi tužiti. . . Otac me prvo psovao. Posle me stane šamarati. Ja sam se pravdao, molio. Ceo je komšiluk govorio za mene. Maćija se malo umiri, pa me opet počne panjkati. Još udari u plač. Hoće, veli, iz kuće da bega zbog mene. Otac me onda iz dana u dan tukao, tukao me dušmanski. Celo Smederevo zna. Evo vidite ovu belegu na čelu. Tu me je otac štiklom udario. . . Oborio me na zemlju, pa me je sve gazio nogama, da me je, na moju kuknjavu, jedva odbranio gospodin Joca, profesor, i njegova gospođa. Onda mi svi povikaše da bežim iz kuće. Prvo sam se sklonio kod tetka—Mace, očeve sestre. Ona je sirota, nije me mogla dugo držati, a da se ne zameri mojoj maćehi. Ja onda tumarnem u Palanku. Odatle me upute u Beograd. Ovde nisam znao nikoga. I tako se upoznam sa rđavim društvom. Posle sam varao i krao. Vi ste me apsili. Pa ćete me opet apsiti. Jest. . . Vi nam uvek lepo govorite: da se popravimo, da ne činimo što je rđavo. . . Ali šta da radimo? Niko nas ne prima. Ceo svet bega od nas. Mi smo gladni, pa moramo tako što činiti. . . Nije ni nama lako. Vi znate. . . Gde nas uhvate, tuku nas. Mi sve moramo da trpimo. . . Ne smemo ni da se žalimo. . . Znamo da smo i mi krivi. . . Mi smo gospodine, nesretni. . . kam’ da hoće kogod da nas pobije. . .
Nastade jedan tajac. . . Gospoda se zamisliše. Pričanje beše doista iskreno. Ja prekidoh ćutanje:
— Deder da čuju ova gospoda i što šatravački.
Deca se nasmejaše. Lazica se okrete svom društvu i reče glasno:
— Ela, ždraka gepi gotovno porijatnik,
— Kako to govore? — upita Đoka profesor.
— Lopovskim jezikom.
— A šta im to znači?
— Znači: Ala bi se onom gospodinu lako mogao ukrasti sat. Doista jedan od gospode gostiju imađaše sahat sa lancem, koji vrlo labavo visaše o dugmetu na prsniku.
— E da grdnih nesrećnika! — reče neko od profesora. . . Pogledah u sahat. Vreme beše prilično odmaklo. Razgovor se i suviše otegao. A čekaju na mene i drugi hitni poslovi.
— Gospodo — obratih se gostima. . . Ja mislim da ste ove mališane dovoljno slušali.
— Dosta. . . Dosta. . . Hvala vam — reče stari Josimović. Šta su nam sve napričali. Da nismo svojim ušima slušali, ne bismo verovali. Strašno je. . . Pa to sve deca. . . Gledajte ih. . . Tu je, Boga mi, nužna što pre pomoć.
— Molim vas po sto puta i u ime njihovo i u ime svoje. Treba ih što pre spasavati. Nadu ne treba gubiti. Ja veujem da može biti popravke.
Deca nas pogledaju radoznalo. Čuju da se o njima govori. Lica im se oveseliše.
Ja se okretoh apsandžiji:
— Kaplare!
— Zapovedajte.
— Vodi ih. . .
— Razumem. . .
Ključevi apsanski zazveckaše. Na vratima se javi šiljbok. Opet ladna, stroga lica žandarmska. I opet u apsanu. I opet u mrak.
— Molimo vas, gospodine. . . Molimo vas najpokornije da nas ne odvajate — poče tužno moliti mali Jovica.
— Molimo vas, da nas metnete u glavnjaču (opšta apsana) da smo zajedno — okupi preklinjati Stevica.
— He. . . Ne ide, da se dogovarate. . . da se učite, kako ćete veštije krasti kad izađete. . . Je li? A?
— Nije, gospodine, molimo vas pokorno.
— Ne može. . . Onako kako sam naredio. . .
— Razumem — salutova kaplar.
I deca snuždeno, žalostivo, jedno za drugim izađoše iz moje kancelarije.
Malo posle, pa odoše i gospoda profesori.

Vasili Maksimov - Who's There
3.
Ja sam i posle gotovo svaki dan u novinama iznosio bedu i nevolju napuštene dece i apelovao na dobre ljude. A i gospoda su profesori učinili svoje.
Posle nekog vremena bi sazvan zbor u Građanskoj Kasini. Na skupu se javi sve to beše bolje i uglednije u Beogradskom Društvu. I tako se na tom skupu osnova Društvo za sirotu i napuštenu decu. I zahvaljujući docnije prilozima dobih ljudi podiže se na Vračaru — Dom za napuštenu decu.
4.
Ali u tome domu jedva da ima skloništa za koju desetinu dečaka. Međutim treba imati na umu da se u Beogradu hapsi godišnje na 300 mališana; da ta napuštena i pokvarena deca žive samo od sitnih prevara i krađica; da ona iz dana u dan padaju u podrume Glavne Policije; da tu provedu najveći deo svojih mladih dana.
Za ovu nesrećnu decu nema nikakve pomoći. O njima niko brigu ne vodi. Ona su ostavljena na milost i nemilost — žandarma.
Dodajte tome još i ovo: da broj maloletnih osuđenika iz godi—ne u godinu raste. U kaznenom zavodu ima ih godišnje na 500. I ova deca nemaju škole, ničemu se ne uče; mesto popravke ona se kvare —ostavljaju opet na milost i nemilost apsanskih pandura.
I zar onda, gledajući na sve ovo zlo naše, nisam imao prava, kad sam u jednoj svojoj knjizi pišući o ovoj nesrećnoj deci, rekao ovako:
O vi, koji ste gore, glednite i na ove jadnike koji su dole. . . Ne znate — kakva je amo nevolja..
Pa dajte više znanja. Pružite više svetlosti u one prostori—je u kojima se kreće onaj mali, pokvareni, ali za čudo bistar dečji svet.
Izvadimo ih iz mraka na zrak; iz Tašmajdanskih jazbina i vlažnih podruma, u kojima se kriju, na sunce koje nas s neba onako toplo i blago greje.
Sa onih, više puta bezazlenih glava, uklanjajmo što pre sekiru krivičnog zakona. Pa mesto u apsanu, gde se uče samo zlu, dajmo ove jadnike u školu da se nauče dobru. Jer što više školovanih — biće manje apšenih.
A budite uvereni: sve što budemo za njihovu sreću uradili, ide svima nama na korist!

www.talijaizdavastvo.rs

tasa12

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s