Branislav Nušić – Između života i smrti

Razgovor sa bolesnim Branislavom Nušićem, u sobi broj 308, na klinici profesora g. Radenka Stankovića, u Opštoj državnoj bolnici

Lečen ne samo znalački, već i sa jednom retkom usrdnošću; negovan brižljivo od svoje supruge i sestara Ruskinja, koje su svoju negu još i udvostručile, znajući da neguju svoga kozaka – g. Nušić je prebrodio jednu vrlo tešku i ozbiljnu krizu i vratio se sa puta na koji je bio pošao, a koji bi ga put zauvek odveo iz naše sredine.

Kada su već minuli dani opasnosti, posetili smo ga, mada je vrlo teško dopreti do njega. U beloj, čistoj, lepoj postelji utonuo je bolesni Nušić kao dečko od dvanaest godina, toliko ga je temperatura ispila.

– Jedva ako imam oko pedeset kila žive mere, – veli on sam za sebe; pa onda smešeći se dodaje: – Što niste doneli fotografski aparat; zar ne vidite koliko sad ličim na Gandija? A da bi što više ličio na Gandija osudili su me lekari na čitavu nedelju dana ćutanja. „Ju, kakav je to srednjevekovni režim!“ – zgranula se moja rođaka gospa Zora, koja nedelju dana ćutanja smatra jačom kaznom no kuvanje u vrućoj vodi. Kada sam doktora upitao: zašto je potrebno toliko da ćutim, odgovorio mi je: zato što sam u svoje vreme vrlo mnogo govorio. Po ovome doktorovom odgovoru rekao bih da u tom njegovom načinu lečenja ima i intriga sa strane.

– Kako sam obavešten, g. Nušiću, vi ste nekoliko bolesti preležali ovom prilikom?

– Da, to sam učinio s obzirom na današnju krizu. Zašto bih ja lečio jednu po jednu bolest! To bi me skuplje koštalo. Ovako sam skupio ujedno nekoliko bolesti pa ih o jednom trošku lečio.

– Preležali ste, vele, tri teške bolesti?

– Da, zapaljenje pluća, asmatično gušenje i malaksalost srca.

– Koja je od tih bolesti bila glavna?

– Sve tri su glavne, ali one dve prve nisu literarne. Malaksalost srca već je literarna bolest. Samo, pravo da vam kažem, ja sam tu bolest već odavno i na nogama odležao, a sad sam došao ovde na kliniku sa namerom da mi se izvrši operacija toga slepog creva, tj. toga najizlišnijega organa u mome telu.

– I, jesu li vas operisali?

– Ne, nisu. Lekari su mi pregledali srce i našli da je doduše dosta izanđalo ali da može još da posluži. Vele, olinjalo se, ali je materijal dobar pa, kao što stara cipela koja već propušta vodu, kad se solidno skrpi, može još duže vremena da posluži, tako, vele oni, i moje srce. I opravili su mi ga. Udarili valjda nove herclove i nove štikle, ne znam šta su radili, tek ja osećam moje srce da više ne prokišnjava, ne propušta vodu i, pravo da vam kažem, poslužiće ovako okrpljeno još koju godinu. Hvala Bogu, te sam u dubokim godinama, inače bi jedina neprilika u koju bi mogao doći bila kada bi došao u situaciju da iskrpljenim srcem izjavljujem ljubav.

– A bilo je, dakle, ozbiljne opasnosti po život?

– Da, naročito prva tri dana. Jednoga od tih dana, to je bilo u ponedeljak 28. decembra, mogu reći da sam se nalazio između života i smrti i da sam junački pogledao smrti u oči.

– Znači, srećno ste izmakli?

– Davno sam ja već primetio kako je ta gospa, smrt, počela da koketira sa mnom, ali sam ja uvek dosad vešto izbegavao da joj budem prestavljen. Mislio sam, što će mi još jedno novo poznanstvo kad ih i inače imam previše.

– Verujte, i mi vaši prijatelji bili smo vrlo zabrinuti vašim stanjem. Mi u redakciji, na primer, pripremili smo i sabrali ceo nekrološki materijal.

– Hvala na pažnji. Ali ja volim više da vi objavite ovaj razgovor sa mnom no onaj materijal koji ste pribrali.

– Hoćete li mi reći još štogod interesantno iz vašega bolovanja?

– No, pa to. Decembra 28 bio sam tačno na granici između života i smrti.

– Kako vi zamišljate tu granicu?

– Granica kao i svaka druga granica. S one strane granice šeta po kalendaru toga dana dežurni svetac, neki sveti Elevterije. Priđem ja njemu i pitam ga: „Pa kako, kako g. Elevterije?“ A on me otpozdravlja vrlo ljubazno, veli: „Hvala Bogu, kako vi g. Nušiću?“

I onda nastaje između nas ovakav dalji razgovor:

Ja: Pa, kako, ima li što novo kod vas na nebu, g. Elevterije?

Elevterije: Ne, sve po starom, ali kao i kod vas, kriza, vrlo velika kriza.

Ja: Zar i na nebu? Pa zbog čega kod vas kriza, ako Boga znate? Je li zbog dolara ili zbog funte, zbog reparacija ili zbog moratorijuma?

Elevterije: Nije, ali zbog budžetske preopterećenosti! Imamo, na primer, vrlo mnogo svetaca. . .

Ja: Pa i kod nas ih ima.

Elevterije: I sad moramo da ih reduciramo.

Ja: A šta vas još davi?

Elevterije: Velika nezaposlenost umrlih, pa onda budžetski deficit. Šta mislite, molim vas, mi trošimo šezdeset vagona uglja dnevno na loženje pakla. Dobro, recimo, od tih šezdeset vagona bar dvadeset dnevno krade komisija, kao što je to red pri svakoj dobro uređenoj administraciji. Ali i četrdeset vagona nalazim da je mnogo. Ne moraju se grešnici baš sasvim dokuvati, dovoljno je samo ako se dobro ošure.

Ja: Sasvim, a naročito oni koji već sa zemlje dođu ošureni, a takvih nas je većina.

Elevterije: A vi ste pošli malo k nama, g. Ben-Akiba?

Ja: A, Bože sačuvaj. Izašao sam samo malo da prošetam do granice života.

Elevterije: A ne znate kako bi vas tamo lepo dočekali?

Ja: Znam, ali verujte sit sam tih dočeka. Hoću malo da se odmorim.

Elevterije: Verujte, nigde se nećete bolje odmoriti nego s one strane života!

Ja: To vam verujem, pa ipak zasad ostajem gde sam. Ne volim da pođem na duže putovanje.

I, eto, zasad ostajem gde sam!

*

Time je završen razgovor sa g. Nušićem, koji će valjda za koji dan moći i lićno da vam sve ovo kaže.

Politika, 10. januar 1934.

Izvor

Sabrana dela Branislava Nušića

http://www.talijaizdavastvo.rs

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s