Војвода Зафир Премчевић; Илија Трифуновић Бричанин – Трновитим Стазама

Замислите човека средњег раста, у белом поречком оделу, украшеном црним гајтаном, пркосно уздигнутих бркова и стиснутих обрва испод шаренкастог кечета, са брзометком у руци и револвером за појасом, па ћете пред собом имати чувеног четничког војводу Зафира Премчевића, од пре тридесет година.

Данас пак, војвода Зафир сасвим друкчије изгледа. Притиснут бременом година, оронуо и онемоћао, у сиромашном и и похабаном сеоском оделу, измученог лица, он тавори, можда последње дане у свом селу Лупшту, у срезу поречком.

— Па које тај војвода Зафир? — упитаће многи млађи читалац.

Војвода Зафир је једно познато име нашег класичног Југа. Он је друг великих наших војвода: Мицка Павловског, Глигора Соколовића и Јована Бабунског. Пред њим и његовим четницима пуцале су често пута противничке барикаде у ослободилачким ратовима, а читавих десет година пре ратова он је крстарио кроз наш Пореч и бранио народ од турских тирана, уливајући му веру у скоро ослобођење. Њему имамо у многоме да захвалимо, што је Пореч и за време највеће најезде бугарских комита очувао свој изразито српски карактер. Он је ималац неколико наших одликовања и носилац више рана. Он је једном речју: херој.

Е, о њему сам хтео нешто да вам испричам:

Четујући и ратујући за цело време својих најбољих година, војвода Зафир је био спречен да привреди нешто за старе дане, тако да га је свршетак последњег рата затекао као пуког сиромаха. Да би исхранио себе и породицу, он је без роптања, војводску пушку заменио пастирском палицом и примио се да чува сеоску стоку за скромну награду. И добро му је ишло неколико година. Навикао на сиротињски живот, био је задовољан. Али на његову велику несрећу, заболе га очи и то тако опасно, да после кратког времена готово ослепи. Као такав, наравно није могао да врши пастирске дужности, а тиме је изгубио ону суву кору хлеба, коју је дотле јео. За њега наступише црни дани. Живео је од милости добрих људи, сматрајући, чак и у таквом стању, за непоштено да ма шта тражи од државе за свој дугогодишњи рад.

Кад се за ову његову судбину сазнало где треба, он је одмах доведен у Београд и подвргнут операцији очију у клиници једног одличног специјалисте нашег. Операција је успела. Војвода Зафир је понова могао да гледа, истина слабо, али ипак довољно да може да распознаје крупније предмете.

Том приликом, одмах по изласку од лекара, војвода Зафир је, у пратњи једног свог пријатеља Београђанина, пошао да разгледа нови Београд. Идући тако од палате до палате и мучећи се да сагледа њихове димензије, он се заустави на раскрсници улица: Немањине и Милоша Великог и поче посматрати нове зграде: Главног Ђенералштаба, Министарства финансија и Министарства пољопривреде. После неколико минута, нагло се окрете свом пријатељу и упревши у њега мутно-крваве очи, са којих је мало пре скинута бела скрама, уз подрхтавање у гласу, узбуђено проговори:

— Бре, бре, убав Београд. Имало зашто да се тепамо. Просто нека је.

Дивно беше видети га у том тренутку. Ове речи као да га препородише. Његов погурени стас исправи се. Стиснуте суве усне задрхташе, да би се одмах потом развукле у задовољан осмех. Лице му се озари срећом, а давно угашене очи још једаред заблисташе старим огњем, да би из њих кануло неколико крвавих суза.

Његов пријатељ, збуњен овим новим, највећим хероизмом старога војводе, достојним само јунака старе Шпарте и Рима, неумеде проговорити ниједну реч, већ му притрча и, пре него што слепи војвода успе да тргне своју смежурану бескрвну руку, спусти на њу један дуг пољубац.

Заиста, бити у тако бедном стању, а дивити се лепоти и напретку престонице у којој многи ратни забушант проводи најлуксузнији живот, може само библијски честит и у истини велики човек. А војвода Зафир је овим доказао да има све особине таквог човека.

*

Нека безгранична љубав овог несебичног борца према народу и држави, с једне стране, буде укор онима, који, скупо наплаћујући и најситнију услугу учињену отаџбини, — стално кукају како нису награђени, а с друге стране, нека вечно загрева патриотским жаром срца наше драге омладине.

Уколико желите да се боље упознате са  делом Илије Трифуновића Бирчанина овде можете поручити књигу Трновитим стазама.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s