NAPUŠTENA DECA (1879) – Tanasije Tasa Milenković

napustenadeca

Tanasije-Tasa Milenković bio je pravnik, književnik, autor prvog srpskog kriminalističkog romana «Ponoć ili grozno ubistvo na Dorćolu» i načelnik policije. Prema zabelešci visokog policijskog činovnika Vase Lazarevića iz 1911. godine, u zimu 1878. na zahtev ruske vlade, predsednik ministarstva, Jovan Ristić, stavio je Milenkovića ruskom poslanstvu na raspoloženje. Kao carsko-ruski činovnik, Tasa je putovao u Rusiju. Na zahtev upravnika Beograda, vraćen je za prvoga sekretara u glavnu policiju, gde je dugo bio član policije. Sve naredbe i raspisi u cilju osiguranja saobraćaja i lične bezbednosti, potekle su iz njegovog pera.

U glavnjači (apsani) jedva se nazire. Toplo kao u amamu. Gadni zadah da zadavi. Po širokome krevetu, s kraja na kraj sobe, puno dečurlije — kesaroša i skitnica. U sredini njihovoj „Lepi Mile” opružen na leđima. Više glave mu čkilji apsanska lampa. On u licu bled ispijen, oči velike otvorene, svetle. Telom ni da krene. . . Pipnem mu čelo — da izgori. Sav u vatri. Naredih, da ga žandari na ćebetu iznesu na čist vazduh u dvorište.
Ovim rečima, pravnik, književnik, autor prvog srpskog kriminalističkog romana i načelnik policije Tanasije Tasa Milenković započinje svoju autobiografsku priču „Poslednji osmeh“  iz 1885. godine. U svojim autobiografskim beleškama štampanim pod naslovom „Tasin dnevnik – zapisi prvog srpskog policajca“ beležio je šta se sve dešavalo na dvoru i oko dvora u ondašnjem Beogradu, uključujući i pripremu zavere koja će dovesti do surove likvidacije kraljevskog para u Majskom prevratu 1903. Nekoliko dana uoči prevrata obavestio je Aleksandra Obrenovića o zaveri i dao mu imena oficira koji u njoj učestvuju, ali mu kralj nije poverovao.
U autobiografskom spisu „Oficirska zavera“ (predznaci 29. maju) Tasa piše:
„Prvi glas o oficirskoj zaveri protivu Kralja Aleksandra pao je o Božiću 1901. . .“
„Sutra dan, na običnom raportu u Dvoru, Kralj je naredio Upravniku Beograda samo ovo:
Dostavljeno mi je  – rekao je Kralj. . . da su neki oficiri na višem kursu, a naročito … i … sklopili kakvu zaveru protiv mene. Po onome kako je to otkriveno Antoniću, meni ta zavera pre izgleda na kakvu detinjariju. Neko, koga su imenovani oficiri nudili u svoje društvo, prokazao je, da postoji zavera protivu mene, ali zbog čega i u kojoj celji, ni sami zaverenici ne znaju. . . Kada su ovoga ponudili da u njihovo društvo uđe, i kad ih je ovaj zapitao: šta nameravaju sa mnom učiniti — oni su odgovorili: da to još nisu odlučili, već da će to rešiti, kada se što više zaverenika u zaveru angažuju. . . Tako se zavere ne sklapaju. . . Možda je to kakva spletka. . . Nego vi opet možete obratiti pažnju na ove pojave. . .
Na zvaničnom sajtu BIA, Tasa Milenković navodi se kao drugi u istoriji rukovodilac preteče ove organizacije, Odeljenja za poverljive policijske poslove, od 1900. do 1901. godine.

Napuštena deca 1879

1.
Godine 1879., odmah posle srpsko – turskih ratova, u Beogradu se, kao obično što to biva posle ratovanja i u drugom svetu, namnožiše skitnice i kradljivci.
Prestonica se napuni manguparije. Otkud da beše koji skitnica i kesaroš — sve se to sjuri u Beograd. Gde je koja majka sina izgubila, tu da ga nađe.
I što obično biva — kod ovakvog sveta odmah nastade opasnost za imovinu građana Beogradskih.
Pojaviše se najpre sitne prevare, to ovde, to onde u varoši, pa onda, Boga mi, učestaše i krađe, čas u ovoj čas u onoj ulici. Jedva da prođe dan dva — pa su tek po štogod „nepoznati lopovi” u varoši predigli. Kako koji dan, raporti članova kvartovnih behu sve puniji. I šta sve nisu krali.
. . . Dimitriju Milojeviću, trgovcu u Kn. Mihailovoj ulici — javljali su kvartovni raporti — smakli su fini francuski mekintoš sa dućanskih vrata; Gliši Matiću, dvorskom obućaru, digli jedan par čizama baš ispred samoga „auzloga”; Miliji Pavloviću, trgovcu u Barlovčevoj kući, odneli dva komada štofa ispred dućana; drugom trgovcu, Koči Ivkoviću, dva komada platna; Koči Krstiću, kaf. kod „Grčke Kraljice”, svukli čaršav sa stola pred kavanom; Sreti Veličkoviću, trgovcu, makli kišobran u kavani kod „Prestolonaslednika”; Proki kod „Ruskog Cara” odneli jedne večeri tri pletene stolice; jednoga dana, u samo podne, uvukli se kod Jamandije, spram Delijske Česme, pa predigli Julčiki sobarici svilenu bluzu i sasvim nov suncobran, za vreme dok se ona sirotica „unterhaltovala” sa nekakvim mladim i lepim kavaljeriskim potporučnikom; zatim zdipili pečenu ćurku sa ćepenka Trajku hlebaru preko puta „Makedonija” i t. d.
I tako iz dana u dan. Počeše trgovci isprva jedan drugog zadirkivati, sitnim krađicama smejati se, pa posle, Boga mi, i srditi se. Kod kvartova učestaše tužbe. Upravnik Beograda naredi, da se na lopove i skitnice strogo pazi.
I kvartovi preduzeše potere. Danas uhvatiše jednog, sutra drugog lopova. Za nedelju dana beše ih — čitava družina. Puna apsana — ali sve sama deca. Najstarijem među njima jedva da beše šesnaesta. A beše dece i od 10 godina.
Šta da se radi sa njima?. . . Što beše za kaznu — kaznilo se. Ali šta da se čini sa onim mališanima? Meni, kao ondašnjem sekretaru u Upravi, ova deca zadadoše najviše brige. Imao sam sa njima više posla nego sa najokorelijim zlikovcima i kradljivcima.
Da spasem decu od očevidne moralne propasti, činio sam pokušaje od svake ruke. Neku od njih sam davao u štampariju Svetozara Nikolića, da se tamo nauče štamparskom poslu. Poneko od njih bilo je dobro, te me poslušalo, popravilo se i ostalo na zanatu, da posle postane svoj gazda i dobar štampar. Ali bilo je od ove nesrećne dece i takvih, da se neko vreme pritaji u Svetozara, pa kad uluči priliku, zdipi slova ili kakvu stvar iz štamparije pa umakne.
Druge sam davao na druge zanate. Majstor Joca obućar ili Paja krojač primi ga meni za ljubav. I tu se po neko dete popravi i ostane na zanatu. Dvojica su od njih i danas dobri majstori i dobri građani u prestonici. Ali bilo je i tu nesrećne dečurlije, koja se kod majstora pritaji za nedelju dve, pa jedne večeri uteče sa majstorovim kaputom ili majstoričinom „jopnom”.
Naravno, posle toga se naredi potera, pa, između ostalih, i ovi kandidati za zanate i štampare, dopadnu opet apse. I onda, razume se, opet meni muka i briga o njima.
Ja onda udarim u novine — da apelujem na humane ljude. Redovno sam slao notice u Srpske Novine, Beogradski Dnevnik, i t.d. U tim beleškama iznosio sam bedu i nevolju ove propale dece, koju su ili roditelji napustili ili kojima se roditelji izgubili. Iznoseći opasnost kako za samu decu, tako i za ličnu i imovnu bezbednost građana — apelovao sam na dobre ljude: da se osnuje društvo za pomoć napuštenoj deci. . .

1b58b88476cced7d64efb126b87d79a0
2.
Docnije, posle toga, javi mi jednog dana žandarm: da neka gospoda žele da govore sa mnom. — Pusti ih odmah. . . Vrata se otvoriše.
U moju sobu uđoše gospoda: Emilijan Josimović, prof. Velike Škole, Miša Vujić, prof. gimnazije (sada poslanik u Beču), Đoka Milovanović, prof. crtanja i Jovan Draškoci, apotekar. Kad ih ugledah, ja im izađoh u susret.
— Kakva počast — otpočeh ja.
— Eto već nekoliko dana kanimo se da dođemo k vama — otpoče stari Josimović.
— Uvek ste mi dobro došli. . .
I ponudih gospodu da posedaju.
— Mi smo došli k vama, g. T. . . po jednom humanom poslu. . . da od vas čujemo. . . da vas pitamo.
— Na službi sam vam, šta samo želite.
— Mi čitamo češće iz novina o onoj nesrećnoj i propaloj deci, koja se po Beogradu skitaju i kradu, koja često padaju kod vas u aps i od koje kao da su i Bog i ljudi digli ruke. . .
— Tako je.
— Sigurno Vi to o njima pišete po novinama. Ali je doista užasno. Strahovite pojave. . . Šta čeka, ako Boga znate, tu decu u budućnosti.
— Ništa dobro. To će postati sve sam okoreli lopov i zločinac. Po nesreći, mahom su ova deca i bistra i za čudo okretna. A to je još veće zlo i za njih i za nas. Ona će, kako su počela, što budu odraslija, činiti sve veće zločine. Mnoga od njih mogu lako otići i na Karaburmu. . . Posle toga, prepredene lopove teže je hvatati, te je onda i opasnost za ličnu i imovnu bezbednost sve veća.
— Doista, zlo za sve nas.
— Tako je. . . Ali šta ćete. . . Eto vidite niko se o tome ne brine. . .
— Jeste li činili kakve predloge po tome?
— Pa skreće se nadležnima pažnja. Ali država nema budžeta. Opština, vele, nema para. A deca raspuštena, kao što vidite, i dalje kradu, varaju i propadaju po jazbinama i apsanama.
— Nesreća. . . Prava nesreća. . .
— Još da znate kakva su to deca. Ima poneko među njima da se i najtvrđe srce zaplače.
— Pa da li bismo ih, molimo vas, mogli videti — upitaše gospoda radoznalo.
— Zašto ne.
— Baš vas lepo molimo.
— Izvešću vam nekoliko njih. Slučajno su baš sad u zatvoru četvorica od onih prepredenijih mališana.
— Da ih vidimo.
— Molim. . . odmah ću ih zvati.
— Udarih u apsansko zvonce.
— Molim zapovedajte — javi se apsandžija, strogo diciplinovani kaplar Jovan Đorđević (sada žandarmerijski kapetan).
— Izvedi mi gore one mangupčiće; Lazicu, Jovicu, Stevicu i Nikicu Smederevca. . .
— Razumem — odgovori apsandžija, i ode dole u apsane.
Malo postoja, pa u kancelariju uđoše četiri mališana. Kaplar ih doprati, pa zastade.
Deca, ušavši i ugledavši gospodu profesore, uzneveriše se, pa počeše jedno drugo očima zapitkivati. Potom plašljivo pogledaše u mene. Ja sam se setio, šta ih iščuđava. Ona su posumnjala, da ne budu ovo kakva oštećena lica, kojima su što šta prošlih dana predigla. Ja se osmehnuh i zavrteh glavom, a stari Josimović teško uzdahnu:
— Uh. . . gospodine, ta to su sve sama deca. Onaj na kraju, najstariji, izgleda mi, jedva ima 12 godina. . . Bože moj, kako su zdrava, pravilnih crta, lepih oblika i bistrih pogleda. . . A u kakvom žalosnom stanju. . .
To reče Josimović više za se.
Mangupčići čuše da se nešto o njima govori, pa zbunjeno gledahu čas jednoga čas u drugoga gospodina gosta. Okretaše se, te pogledaše za sobom i kaplara. Onda opet upiljiše radoznale poglede u mene, kao pitajući me: zašto si nas zvao?. . .
— Ova su gospoda profesori — otpočeh ja. Dobri ljudi. Čuli su za vas kako se mučite, kako gladujete, kako spavate po Tašmajdanu, na groblju, po šančevima, kako ste nesrećni. . . kako ste nevaljali. . . Pa eto došli da vas vide. . .
Ja još i ne dovrših, a sva četvorica, samo što se pogledaše, briznuše u plač. Suza suzu ne dostiže. Neko od njih poče i jecati.
Gospoda profesori pogledaju čas u mene čas u njih. Lica im dođoše čisto žalostivna.
— Molimo vas pokorno, gospodo — otpoče Žikica Smederevac. . . Ne znate. . . Ne možete pojmiti na kakvim smo mukama. Mi roditelja nemamo. . . to jest, ovaj Stevica ima oca, ali neće da zna za njega, oterao ga i od kuće. Po ceo dan gladujemo. . . Niko neće da nas primi kod sebe. . . Niko neće da nas da u školu. . . Mi bismo išli i na zanat, ali nas niko neće. . . Policija nas hvata pa trpa u aps. . . Pa nas puste. . . Pa nas opet uhapse. . . Žandari nas tuku. . . Muče nas. . . A mi nismo ništa krivi. . . Kad bi se ko sažalio da nas primi. . . Po tri dana ništa ne jedemo. . . Noću spavamo po klupama na Kelemegdanu ili se krijemo po senjaku u Paliluli. . . Leti spavamo na groblju a zimi u Tašmajdanu. . . Ali nas i tu uhvate. . . Pa nas tuku i građani i žandari. . . Teško nama nesrećnima. . .
Pa udariše opet svi u plač.
Pogledam na Josimovića. Pune mu oči suza. Pa tako i Miša i Đoka. Malo je trebalo, pa da i oni udare u plač.
— To je strašno — reče poluglasno Josimović — što se čini sa ovom decom! Za ime Božje šta su mogla ova deca kome učiniti. Ta ona su bezazlena. Vidite li im suze u očima?
— To su lažne suze — šapnuh ja.
— Ta mahnite se, gospodine. . . Molim vas. . . Tako vam Boga, puštajte tu decu. . . Kakvi su to zakoni, da ih drže u apsu?
Videh već — mangupčići osvojili gospodu svojim držanjem. Da im pokažem istinu — ja samo viknuh:
— Dosta je komendije. . . Mir. . .
Mangupčići na jedan mah zastadoše. Nestade i suza i plača.
— Deder ti, Lazice — nastavih ja. Ti si Beograđanin. Je li? Koliko ti je godina?
— Sada mi je gospodine deveta — odgovori prvo dete sasvim odrešito.
— Deder, ispričaj gospodi kako si kod Batal-džamije podbacio žućak onom seljaku iz Koraćice. . .
— Molim, gospodine. . . Boga mi ja ne znam. . . Ja nisam — kao da se zastide upitani Lazica.
— Šta ne znaš? — povikah oštrije. — Ded’ odmah.
— Pa znate, gospodine, to ne činim samo ja. . . Tako radi evo i ovaj Žikica. Pa jest, tako rade i ovi drugi.
— Laže, Boga mi, gospodine. . . Živa mi majka, laže. . . Boga mi, gospodine, nije!
— Jest. . . Jest. . . Od tebe smo načuli kada su te ono proterali iz Smedereva — upade u reč Stevica.
— Laže, gospodine, Boga mi. . . Tako mi slave laže. . .
— Svejedno je. . . Nego deder ti, Lazice, pričaj.
— Boga mi, gospodine — zateže on.
— Odmah. . .
— Pa eto tako, gospodine! Videli smo jednoga seljaka, kako je prodao hranu na marvenoj pijaci, pa se uputio amo u varoš. Ja i onaj Đokica, kesaroš, što ste ga, znate, onomad proterali, dogovorimo se da ga prevarimo. Đokica je išao pred seljakom a ja za njim. Kada je bilo na kaldrmi, Đokica se saže i viknu: „Gle, ja nađoh dukat!” Ja onda pritrčim pa viknem: „Nisi ti sam našao i ja sam bio tu!” Mi to tako radimo i govorimo da onaj seljak sve to vidi i čuje. Onda i on priđe nama. „Ehe, deco”, veli on, „i ja sam bio tu, pravo je da svi podelimo.” — Mi se, bajagi, branimo od toga, ali najposle na njegovo navaljivanje pristanemo. Naravno, mi nemamo sitnine. Onda seljak odreši kesu, pa nama podeli po dvadeset groša. A on zadrži onaj dukat. Ono nije dukat — nego žućak. . . Mi se onda razbegnemo. . . Ali, tako gospodine, rade sa seljacima i drugi, nismo mi sami.
— Znam. . . znam to. Nisi ti sam. Ima vas, na nesreću, poviše. Nego ispričaj nam još i ono: kako ste krali štofove iz one radnje u Knez Mihailovoj ulici?
— Pa to je Nikica.
— Jest. . . Jest. . . I ti i Nikica.
— Molim, gospodine, on me je nagovorio — upade Nikica.
— Nisam, Boga mi, ja, gospodine.
— Dosta, znam; nego pričaj.
— Pa evo baš kako je bilo: Boga mi, mene je Nikica poslao u dućan, da bajagi raspitujem ima li u toj radnji kalfa po imenu Vučko Lazarević. . . Ja uđem u dućan i držim u ruci neku presavijenu hartiju, kao da je to nekakvo pismo. A Žikica ostane napolju. Dok se momak razgovara sa mnom, a ja, znate, mnogo koješta ispričavam, dotle Žikica uđe na vrata, pa kad ugleda, da sam ja kalfu zagovorio, on zdipi štofove i iznese. Kalfa to i ne opazi, a ja se posle dužeg razgovora izvučem iz dućana — bajagi nisam našao onoga koga sam tražio.
— Gde ste se posle našli?
— Na groblju.
— Kome ste štofove prodali?
— Nikoli telalu. . .
— Pošto?
— Oba dva komada za deset groša
— Tako ste ukrali i ono platno Ivkoviću trgovcu. . . Je li?
— Jeste, gospodine.
— Šta ono još?
— Pa ne znam. . . Nisam ja, molim vas.
— Šta nisi. Znaš da sve znam. Ded da čuju i ova gospoda. Pričaj — viknuh oštrije.
— Pa jeste. . . Bio sam gladan. . . Šta ću?. . . Eto tako sam uzeo i kufer onome putniku iz Šapca. Kad je prispela šabačka lađa, jedan putnik iziđe i viknu: ko je tu šegrt gazda – Pere Smarlame?” Vidim da se niko ne odaziva iz onoga sveta na obali. A ja onda viknem: „Evo ja sam!” Putnik mi onda preda kufer. On pođe napred. Ja poizdalje za njim. On se uputi uz one velike stepenice, a ja na drugu stranu Savskom čaršijom. Odatle u baru Veneciju. Tamo pod jednom vrbom obijem kufer. U njemu behu haljine, neke zlatom vezene košulje, marame. . . I ovaj prsluk na meni — to je iz toga kufera. . .
— Šta si radio sa tim stvarima!
— I to sam odneo i prodao Nikoli telalinu za dvanaest groša.
Dokle je Lazica ovo pričao, ja češće pogledam u gospodu profesore. Svi su se uozbiljili, pa samo vrte glavom. Stari Josimović samo šapuće: da grdnih nesrećnika! Bože moj. . . Bože moj. . . Strašno je to.
— Hajd’ i ti, Stevice — okrenuh se drugom mangupčiću. Ti si gospodsko dete. Deder nam i ti što ispričaj o sebi.
— Molim vas, gospodine, ja ne znam ništa šta su ovi radili. Vi znate kako su me oterali od kuće. . . Neće otac ništa da zna za mene. Ja sam onda spavao u onom lagumu ispod Kelemegdana, gde se gas drži. Onde su me ova dvojica našla, pa su me povela u društvo. . . Ja nisam ništa kriv. . .
— Znam. . . Znam i tebe. . . Dobro si ti dete kao god i oni. Nego, deder da nam pričaš kako si makao ibercig iz predsoblja gospodina Mite Rakića?
— Nisam ja. . . Boga mi, gospodine, nisam ja. . . To je Čapkun – Marko i Mita Šuga (opasni kesaroši beogradski).
— Šta? Dakle hoćeš i da nas lažeš?
U taj mah slučajno zazveketaše apsanski ključevi u ruci kaplarevoj. Stevica se trže i okrete se apsandžiji.
— Šta veliš?. . . upitah oštrije. . .
— Znate, moliću vas, gospodine, nisam ja hteo da kradem, nego me je nagovorio Čapkun – Marko. On nas je sve naučio kako treba da radimo, pa da nas policija ne uhvati. . .
— Pa dobro, kako te je učio?
— Govorio mi je: kako bi zgodno bilo zaći po kućama, pa krasti kapute, haljine, kišobrane, ili tako što se ostavi pred kućom ili u predsoblju. . .
— A ti?
— Pa ja sam ga onda poslušao. Znate, gospodine, nema se leba. . . gladan sam.. A ja onda pođem po kućama. Bajagi neko je bolestan, poslali me da tražim lekara. Uđem u kuću; polako se uvučem u predsoblje, pa ako koga naiđem ili neko od ukućana iziđe preda me, ja onda lepo upitam: „Da nije ovde gospodin doktor Gonzirovski? Gospođi Simićki (ili Petrovićki ili takvo kakvo ime izmislim) jako je pozlilo, na me poslali da tražim doktora. Rekoše mi, da je ovde u neku kuću ušao.” Naravno, tad mi kažu da doktor nije tu. Ja se onda brzo izvučem. . . Ali kada u predsoblju ne nađem nikoga, ja onda malčice očeknem, pa kada se niko ne javi, ja onda brzo maknem što tu nađem: ili kaput, ili kišobran, ili šešir, ili vaznu sa ormana, ili ogledalo, sve što se lako može izneti. Pa onda brzo uhvatim maglu.
— He. . . glete molim vas. . . Pa i meni je jesenas nestao zimski kaput iz forauza — upade u reč Draškoci.
— Da ga nisi ti makao? — upitah Stevicu.
— A molim vas gde sedite? — okrete se Stevica Draškociju. . .
— Na ćošku spram Starog Zdanja — odgovori Draškoci.
— E nisam, Boga mi! Ja na tu stranu nikada ne idem. . . Ja poznajem samo ove kuće ispod Pozorišta i onamo u Paliluli. . . Znate, ja tamo kod vas nikada ne polazim. . . Tamo blizu sedi moj otac. . . pa neću da me vide sestre kakav sam. . . Jedared sam ih sreo onde kod „Zore”, kad su se iz škole vraćale, pa mi je bilo vrlo teško. . . One se stide od mene i okreću glave, pa begaju čim me ugledaju. . .
Govoreći ovo Stevica teško uzdanu. Obori glavu. Pune mu oči suza. I ućuta.
A ti Jovice? — orketoh se onom trećem detetu. Ti su najmanji, ali si veliki obešenjak. . . ti si iz Valjeva. Je li?
— Jeste. . . molim, gospodine.
— Hajde da nam pričaš kako si se provodio po Valjevu. Ama sve da kažeš ovoj gospodi. . .
— Ja sam učio četiri razreda osnovne škole — otpoče pričati Jovica. Još dok sam školu učio, naučio sam se da kradem. Tome su me druga deca naučila. Kako su radila ona, tako sam radio i ja. Kad je pazarni dan, skupi se silan narod na pijaci. Onda idem i ja tamo, pa kradem, kao i drugi, seljake. Prvo sam krao jabuke i kruške. Donosio sam kući — majka mi se smejala. Teško veli, tebi ako te uhvate. Drugi put sam ukrao šamiju i sito ispred dućana Filipa bakalina. Pa onda jednome seljaku u Jovišinoj mehani, dok je on spavao, dignem čantru i utečem na avlijska vrata. Posle jednom kočijašu digao sam iz kola nov novcat gunj. . . Ta znate, bilo je još koječega. Majka mi uvek govorila: more, lolo, tebe će da uhvate. . . Ali ja sam opet krao. Posle me isterali iz škole. Ja se onda pogodim kod Nikole šustera. Tuna ukradem jedne nove cipele. On me javi načelstvu. Mene uapse. Držali me dva—tri dana pa me puste. Onda ukradem bilijarske lopte iz gazda—Savine kavane. Oni se sete, da sam ja to učinio, pa me okupe tražiti. Ja se onda uplašim — pa zapnem u Beograd. Danju sam švrljao po varoši. Prvoga dana ukrao sam lebac onom furundžiji kod „Tetova”. Tako sam se ranio, a noćivao u bari Veneciji. Tumarajući tako, našao sam se sa ovim Stevicom, pa smo posle zajedno po varoši po malo krali i stvari prodavali. . .
— Deder nam kaži: kako si ove svoje Beograđane naučio, da seljacima kradu dinje i lubenice. . .
— Pa molim vas, gospodine, i oni su majstori za to kao i ja.
— Ama jesu i oni, ali ti si imao više prilika. . . Deder nam ispričaj: kako ste onomad ispraznili kola onome seljaku iz Višnjice.
— Pa eto tako — nasmeja se mali Jovica. Ja se popnem na točak od kola. Uzmem iz kola lubenicu, da je, kako je običaj, među kolena probam da li je zrela. Dole, iza mene, pored kola, stoji, na priliku, ovaj Lazica. Čim je spustim lubenicu među kolena, Lazica je prihva—ti, pa je doda Stevici, Stevica Žikici, a Žikica se posle izgubi u onoj gunguli na pijaci. Seljak zbunjen onolikim narodom oko kola, jedni se pogađaju, drugi mu plaćaju — i ne primećuje šta ja radim. On misli, da ja sve jednu istu lubenicu držim u rukama. A ja mogu tako po 10 —15 lubenica da propustim kroz ruke, a da seljak ništa ne opazi.
— Tako pazarite i piliće od seljaka iz kola?
— Jeste, gospodine, hoću da kažem. . . Tako je. . .
— Po koji put vam se osladi i pita sa čepenka. Je li. . . Deder nam kaži: kako si ono prevario Trajka Furundžiju?
— Molim vas. . . I ja i ovaj Žikica išli smo toga dana po pijaci. Gledali smo da što, znate, pazarimo. Ali nije bilo ništa za nas. Posle udarimo pokraj lebarnice Trajka Furundžije. Na ćepenku vidimo stoji u tepsiji kisela štrudla, narasla, pa se zarumenila, tek što je izvađena iz furune. . . Molim vas. . . Bili smo jako gladni. Toga dana ništa nismo okusili. Žikica mi šapnu: hajde, bre, zdipi! Ja se nisam mnogo zatezao. Uđem u lebarnicu i sa svim slobodno viknem: je li ovo tepsija što je donela naša devojka. . . Jeste, bre, —odgovori furundžija Mene poslala gospoja, reknem ja, devojka ne može da dođe, sprema za ručak. Pa dohvatim tepsiju. Nosi bre — viknu furundžija. Ja podmetem šubaru pod vruću tepsiju pa se brzo izvučem na ulicu. Odatle odemo i ja i Žikica na Jaliju ispod donjega grada. Tamo pojedemo celu pitu. A tepsiju prodamo jednom čivutinu u čivutskoj mahali za šeset para.
Na ovu priču gospoda gosti glasno se nasmejaše. . .
— Deder ti sada, Žikice, ispričaj nam, kako si na pijaci „Zelenog Venca” digao sat i lanac gospodinu Jevremu Grujiću, državnom savetniku — upravih pitanje onom najstarijem kesarošu.
— Ja. . .?
— Ti. . . Ti. . . Hajd pričaj. . .
— Molim vas. . . gospodine. . .
— Odmah kazuj, nemam kad da čekam. Šta se tu libiš — zapovedih oštrije.
— Pa ja sam švrljao po pijaci. Pred tezgom jedne piljarice stoji poviše korpi razne zeleni, voća, putera. Jedan stari gospodin ide redom te zagleda. Pred tezgom one piljarice ja čučnem, bajagi probiram zelen. I onaj gospodin dođe tu. Kako nije mogao da dohvati onu gornju korpu, da ogleda voće, to se nagne preko moje glave. Sahat i lanac iz njegova prsluka stanu mene dodirivati po glavi. Ja onda brzo podignem ruku i izvučem neosetno sahat iz džepa, a lanac, koji je labavo visio na dugmetu, otkopčam. Onaj gospodin to ništa nije primetio, već je i dalje po korpi preturao. Ja se onda dignem odande. Brzo šmurnem u onaj svet, te se izgubim. Lanac i sat prodam posle Miki sajdžiji, a on ta prenese i proda u Zemunu. Posle ste vi uhvatili krađu, sve ste nas pohapsili. Vi već znate kako je bilo. . .
— A kako ste ono na spavanju ukrali sat gospodinu Čedi Mijatoviću, ministru.
— Molim vas, gospodine. . . pa nisam ja za sve sam kriv. Sve mene teretite i apsite. Ja sam kazao sve kako je bilo.
— Ali kaži i sada.
— Pa jest. . . Ali ja nisam hteo prvi. Naveo me je Mita Lord (opasan kesaroš). . . On je sve nas učio da se ne bojimo kada krademo.
— Znam. . . Znam. . . I on je u apsu. Nego. . .
— Evo kako je bilo, da vam kažem baš pravu istinu. Mi odemo s jutra rano, tek što su prvi zraci izbili, Obrenovom ulicom. Idemo tako i gledamo u kuće, a sve se osvrćemo, da nas patrola ne opazi. . . Na jednoj kući, blizu kafane „Tri Lista”, ugledamo otvoren prozor. Bila žestoka vrućina, juli mesec, pa ljudi ostavili prozore da se soba hladi. Čim ugleda otvoren prozor, Mita me zaustavi. Čekaj, veli. Celu noć tumaramo, pa ne nađosmo ništa. Evo žive zgode — da probamo. Ja ga odvraćam, da se manemo, jer znam, kada se takve krađe vrše, da su opasne, pa ćete drukčije da nas petljate. Kumio sam i molio da se ostavimo toga. Još malo, pa i da svane, ali on navalio. Hoće još i da me bije. Terao me da ja uđem kroz prozor. Ali ja nisam hteo. Onda sam ja ostao pred kućom, da čuvam stražu, a on se popeo na sims, prekoračio prozor, pa ušao u sobu. Tamo je, veli, našao: u jednom krevetu spava gospođa, u drugome gospodin. Više njihove glave na jednoj papučici visio je zlatan sat. Mita je malo postojao da se uveri, da li gospodin i gospođa tvrdo spavaju, pa se onda popne i sa papučice digne zlatan sat. A onda razgleda po sobi, da li bi još što mogao poneti. Posle se vrati opet kroz prozor. I onda se razbegnemo. . . Sutra dan ste nas uhvatili i sat kod nas našli. Onda smo tek saznali da smo pokrali gospodina Ministra. . . On nas nije hteo tužiti, oprostio nam, ali vi ste nas opet u ćelije apsili. . .
— Pa deder, Žikice, kaži nam još, ali istinu: zašto si se odao tome nevaljalom poslu? Vidiš bolan da iz apsane ne izlaziš. Gde su sada tvoji školski drugovi a gde si ti. Oni kod svojih kuća u Smederevu. Sa svojim ocem, majkom, braćom, u toploj sobi, imaju da lepo jedu, na čistom krevetu leže. A ti po groblju, Tašmajdanu, na kiši, vetru i zimi, bez leba, gladan, žedan, go, bos, tako polupan i poderan. Mlad, zdrav, mesto da si u školi ili na zanatu, a ti kradeš mirne i dobre ljude. Padaš iz dana u dan u aps. Naravno, sada dolazi ćelija. Posle će bukagije, i to one poteže, pa onda će robija, pa Karaburma. . . A što jadniče, tako da radiš?
— Mene je, gospodine, maćija ubila — prihvati Žikica dosta žalostivo. . . Dok mi je bila moja dobra nana živa, ja sam se lepo u školi učio. Samo da pitate za mene pa bi se uverili. . . Kada mi majka umre, otac se ubrzo oženi. Nije prošlo ni mesec dana, a maćija me omrzne. Počne me kod oca panjati: kako je ne slušam, kako se sa njome inatim, kako je psujem. U veče otac dođe iz dućana, a maćija me okupi tužiti. . . Otac me prvo psovao. Posle me stane šamarati. Ja sam se pravdao, molio. Ceo je komšiluk govorio za mene. Maćija se malo umiri, pa me opet počne panjkati. Još udari u plač. Hoće, veli, iz kuće da bega zbog mene. Otac me onda iz dana u dan tukao, tukao me dušmanski. Celo Smederevo zna. Evo vidite ovu belegu na čelu. Tu me je otac štiklom udario. . . Oborio me na zemlju, pa me je sve gazio nogama, da me je, na moju kuknjavu, jedva odbranio gospodin Joca, profesor, i njegova gospođa. Onda mi svi povikaše da bežim iz kuće. Prvo sam se sklonio kod tetka—Mace, očeve sestre. Ona je sirota, nije me mogla dugo držati, a da se ne zameri mojoj maćehi. Ja onda tumarnem u Palanku. Odatle me upute u Beograd. Ovde nisam znao nikoga. I tako se upoznam sa rđavim društvom. Posle sam varao i krao. Vi ste me apsili. Pa ćete me opet apsiti. Jest. . . Vi nam uvek lepo govorite: da se popravimo, da ne činimo što je rđavo. . . Ali šta da radimo? Niko nas ne prima. Ceo svet bega od nas. Mi smo gladni, pa moramo tako što činiti. . . Nije ni nama lako. Vi znate. . . Gde nas uhvate, tuku nas. Mi sve moramo da trpimo. . . Ne smemo ni da se žalimo. . . Znamo da smo i mi krivi. . . Mi smo gospodine, nesretni. . . kam’ da hoće kogod da nas pobije. . .
Nastade jedan tajac. . . Gospoda se zamisliše. Pričanje beše doista iskreno. Ja prekidoh ćutanje:
— Deder da čuju ova gospoda i što šatravački.
Deca se nasmejaše. Lazica se okrete svom društvu i reče glasno:
— Ela, ždraka gepi gotovno porijatnik,
— Kako to govore? — upita Đoka profesor.
— Lopovskim jezikom.
— A šta im to znači?
— Znači: Ala bi se onom gospodinu lako mogao ukrasti sat. Doista jedan od gospode gostiju imađaše sahat sa lancem, koji vrlo labavo visaše o dugmetu na prsniku.
— E da grdnih nesrećnika! — reče neko od profesora. . . Pogledah u sahat. Vreme beše prilično odmaklo. Razgovor se i suviše otegao. A čekaju na mene i drugi hitni poslovi.
— Gospodo — obratih se gostima. . . Ja mislim da ste ove mališane dovoljno slušali.
— Dosta. . . Dosta. . . Hvala vam — reče stari Josimović. Šta su nam sve napričali. Da nismo svojim ušima slušali, ne bismo verovali. Strašno je. . . Pa to sve deca. . . Gledajte ih. . . Tu je, Boga mi, nužna što pre pomoć.
— Molim vas po sto puta i u ime njihovo i u ime svoje. Treba ih što pre spasavati. Nadu ne treba gubiti. Ja veujem da može biti popravke.
Deca nas pogledaju radoznalo. Čuju da se o njima govori. Lica im se oveseliše.
Ja se okretoh apsandžiji:
— Kaplare!
— Zapovedajte.
— Vodi ih. . .
— Razumem. . .
Ključevi apsanski zazveckaše. Na vratima se javi šiljbok. Opet ladna, stroga lica žandarmska. I opet u apsanu. I opet u mrak.
— Molimo vas, gospodine. . . Molimo vas najpokornije da nas ne odvajate — poče tužno moliti mali Jovica.
— Molimo vas, da nas metnete u glavnjaču (opšta apsana) da smo zajedno — okupi preklinjati Stevica.
— He. . . Ne ide, da se dogovarate. . . da se učite, kako ćete veštije krasti kad izađete. . . Je li? A?
— Nije, gospodine, molimo vas pokorno.
— Ne može. . . Onako kako sam naredio. . .
— Razumem — salutova kaplar.
I deca snuždeno, žalostivo, jedno za drugim izađoše iz moje kancelarije.
Malo posle, pa odoše i gospoda profesori.

Vasili Maksimov - Who's There
3.
Ja sam i posle gotovo svaki dan u novinama iznosio bedu i nevolju napuštene dece i apelovao na dobre ljude. A i gospoda su profesori učinili svoje.
Posle nekog vremena bi sazvan zbor u Građanskoj Kasini. Na skupu se javi sve to beše bolje i uglednije u Beogradskom Društvu. I tako se na tom skupu osnova Društvo za sirotu i napuštenu decu. I zahvaljujući docnije prilozima dobih ljudi podiže se na Vračaru — Dom za napuštenu decu.
4.
Ali u tome domu jedva da ima skloništa za koju desetinu dečaka. Međutim treba imati na umu da se u Beogradu hapsi godišnje na 300 mališana; da ta napuštena i pokvarena deca žive samo od sitnih prevara i krađica; da ona iz dana u dan padaju u podrume Glavne Policije; da tu provedu najveći deo svojih mladih dana.
Za ovu nesrećnu decu nema nikakve pomoći. O njima niko brigu ne vodi. Ona su ostavljena na milost i nemilost — žandarma.
Dodajte tome još i ovo: da broj maloletnih osuđenika iz godi—ne u godinu raste. U kaznenom zavodu ima ih godišnje na 500. I ova deca nemaju škole, ničemu se ne uče; mesto popravke ona se kvare —ostavljaju opet na milost i nemilost apsanskih pandura.
I zar onda, gledajući na sve ovo zlo naše, nisam imao prava, kad sam u jednoj svojoj knjizi pišući o ovoj nesrećnoj deci, rekao ovako:
O vi, koji ste gore, glednite i na ove jadnike koji su dole. . . Ne znate — kakva je amo nevolja..
Pa dajte više znanja. Pružite više svetlosti u one prostori—je u kojima se kreće onaj mali, pokvareni, ali za čudo bistar dečji svet.
Izvadimo ih iz mraka na zrak; iz Tašmajdanskih jazbina i vlažnih podruma, u kojima se kriju, na sunce koje nas s neba onako toplo i blago greje.
Sa onih, više puta bezazlenih glava, uklanjajmo što pre sekiru krivičnog zakona. Pa mesto u apsanu, gde se uče samo zlu, dajmo ove jadnike u školu da se nauče dobru. Jer što više školovanih — biće manje apšenih.
A budite uvereni: sve što budemo za njihovu sreću uradili, ide svima nama na korist!

www.talijaizdavastvo.rs

tasa12

Živojin Mišić – Strategija

STRATEGIJA

Rat nije ništa drugo do jedan dometak u celom čovečanskom životu sveopšteg zakona borbe za opstanak, a taj zakon borbe za opstanak opredeljuje život i razviće celog organskog sveta. U najviše slučajeva pobeda nije proslavljanje samo grube sile, već ona ima i veći značaj:
„Istorija ratnih pobeda istovetna je sa Istorijom građanskom, t. j. sa pobedom u razviću u istorijskom progresu. Vojska i rat jesu onaj specijalni organ, i ona specijalna funkcija, pomoću koje jedna viša kultura pobeđuje drugu nižu. No toj formalnoj i javnoj pobedi još će dugo prethoditi tajna i istinita pobeda. Evo dakle i cele tajne međunarodne borbe za opstanak: U njoj žive bolji na račun gorih, “ — veli ruski filosof — sociolog Stronin.

***

Naposletku, mladim narodima, sposobnim za kulturu, trebaju pijace za prodaju njihovih proizvoda, potrebuju svetske trgovačke putove u cilju svakovrsnih veza i odnošaja sa starijim kulturnim narodima, i t. d. Stariji kulturniji narodi, gospodari svetskih pijaca i puteva, u početku rado prihvataju u svoje trgovačke zamke nove narode i mlade države, ali ih docnije postepeno sebi podčinjavaju i podjarmljuju, čim osete u njih jačeg života i u opšte poleta. Mlad pak i bujan narod, čim oseti stran neopravdan pritisak, počinje da se meškolji, i da traži potrebnu nezavisnost u pogledu svoga državnog bića, a to opet ne godi gospodarima, i onda eto sukoba.
Popustiti u ovim pitanjima starijoj kulturnijoj državi, znači svoje naseljenje lišiti novčanih zarada svoga trudnog i mučnog rada, znači, ni više ni manje, ukratiti mu materijalna sredstva kulture. Eto dakle pitanja života i smrti, čije rešenje nemoguće je raspraviti bez borbe — rata.
Rat dakle leži u prirodi ljudskoj. Borba se vodi ili protiv spoljašnjih napasti ma koje vrste, protivu organizma nekog drugog roda, ili na posletku protiv organizma istog roda. Na borbi se osniva več- nost prirode. Prirodni zakon borbe za opstanak tra- jao je i trajaće kroz sva vremena ljudskog života, i teško da će ga nestati kad god. „I kad ne bi bilo rata, čovečanstvo bi ga moralo stvoriti“ kazao je Kant, čuveni nemački filosof.
Ali rat je i neohodno potreban za ljudsko razviće, jer nijedna pojava u ljudskom životu nije imala toliko uticaja na ljudsko razviće kao rat. Nigde nije toliko upotrebljena čovečja fizička, moralna i intelektualna snaga kao u ratu; na oltar ratni prinosilo je čovečanstvo i svoja najsvetija dobra.
Kao god što bura raznosi staloženi prah i čisti atmosferu, tako isto i rat razgoni nesnosno i učmalo stanje u životu ljudi i naroda; iz ruševina i pustoši ratnih niče nov, svežiji i snažniji život, te tako rat otklanja mekuštvo i mrtvilo, koje inače mora da nastupi u životu ljudi dugog mirnog vremena. Nema sumnje, da će i u buduće kao i do sada moralne posledice ratova biti zavisne od oblika, u kom se rat javi, od ishoda, kako se svrši, i od vremena, kad se događa.
„Rat razvija, neverovatno brzo, sve moralne, materijalne i duševne osobine ljudi i naroda; on razvija plemenite strasti i osećanja, kao što su: otačastvoljublje, slavoljublje, požrtvovanje, odanost, sažaljenje i druželjublje; iz njega potiču sve vrline junaštva. Ali rat, u isto vreme, skida i lažnu masku ljudske i državne veličine, obelodanjuje njihovu slabost i pokvarenosti, i iznosi ih u svoj nagoti njihnoj.“

Pages from Zivojin Misic - Strategija_Page_1

sajt

Sremac u anegdotama

stevan-sremac-642x336

SREMAC I MILE „KRPA”

Jedne godine, za nastavnika muške gimnazije dođe neki Mile Pavlović Krpa. Bio je rastom mali kao kakvo đače. I baš na račun tog njegovog malog rasta dogodila se jedna smešna scena.
Jednog dana, Krpa je bio dežurni nastavnik u hodniku. Bio je odmor. Tim hodnikom vraćao se sa časa nešto ljut Stevan Sremac. Krpa je stajao kraj jednog otvorenog prozora, zamišljen, leđima okrenut Sremcu. Da li ga Sremac zaista nije prepoznao, ili je s njime hteo šalu da zbiva, ali u momentu baš kada je bio pored njega, zgrabi ga za uvo i, ne gledajući ga, dreknu:
— Šta ćeš ti tu, magarče jedan?
Siromah Krpa toliko se zbunio da je jedva promucao:
— Ali, molim vas, gospodin profesore, pa ja sam vaš kolega!
Sremac ga tek tada pogleda. Kad vide šta je učinio, stade se izvinjavati i pravdati, a mi đaci koji smo sve videli vireći iza vrata počesmo se previjati od smeha.

RĐU — U ŠKOLU

— Gospodine, kako moj sin u školu? — pita Sremca niški građnin prve godine njegova službovanja.
— Boga mi, pravo da kažem, neće da uči, rđavo je…
— Tako je! nesreća je to: da je dobar ja bi’ ga daja na zanat, ali je rđa, nije pristao za nikud, pa ga nakara u školu. Fala ti!

SREMAC NASTAVNIK CRTANjA

S jeseni 1879. ode Sremac za nastavnika niške Gimnazije, a o Petrovu dne, iduće godine, dođe u Beograd na viđe— nje. Pred „Dardanelima” priča pojedinosti novog činovničkog života, pa pomenu kako je morao predavati i crtanje, a u školi, tek otvorenoj, nema ni pregleda ni modela.
— Pa kako si radio?
— Eto tako: nacrtam na tabli nešto pa onda deca precrtavaju. A bude kad što da me deca pitaju šta sam nacrtao, i ja onda moram da napišem dole: „stolica”, ili „odžak i dim” it.d.
Inače je Sremac bio vrlo dobar crtač karikaturist.

GAZDARICA U CIRKUSU

U srećnom Nišu prvih godina po njegovu oslobođenju bruji veseo život prepun zadovoljstva. Pa da bi bilo sreće sa svakoje strane, došao u Niš i neki veliki cirkus, koji u prvi mah pohađaše samo inteligencija, a za njom se povedoše i starosedeoci, dok pohoda cirkusa ne postade pravom manijom. Može se misliti koliko se u tome oteralo daleko, kad je „tako štogod” poželela i stara Nišlika, gazdarica St. Sremca.
— A jesi l’ gledaja i ti, godspodine, to čudo? — upita ona jedne večeri Sremca kad je on polazio od kuće u čaršiju.
— Koje čudo, gazdarice? — obrati joj se on s blagim osmehom.
— Pa toa što mu vikau Nizguz!
— A, jes’, jes’.To je pravo čudo. Bio sam.
— He! Blago si tebe…
Kad bi po večeri, Sremac s društvom opet ode u cirkus. Predstava je u velikom i prostranom krugu tekla živo i neprekidno, a Glupi Avgust je izvodio bezbroj svojih improvizacija. Jednom je bio izazvao čak i neku malu galamu u jednom kraju, ali je to slabo ko opazio, jer je tog trenutka igrao neki vešt gimnastičar.
Po završetku predstave Sremac svrati u jednu kavanu na kavu, a potom ode kući.
U dvorištu kraj stepenica nađe gazdaricu.
— Dobro veče! — pozdravi je.
— Bog ti dobro daja! — odgovori mu ona unjkajući kroz nos, pa ustade.
— Šta je to, gazdarice, ti si valjda ozebla?
— More, crn mi nazeb! Propala sam dibiduz (sasvim)!
— Kako?
— Ki niki moj!
— A što?
— Ama zar ne vidiš da sam o nos oklembesila lisku od lojze?
— Vidim da si vinov list privila na nos, ali ne znam zašto!
—Eh, zašto! Otido’ i ja u tova vaše Nizguz. A žao mi je za paru, zašto se para na današnji dan teško praji. Pa stanem s neki dečurljaci da gledam kroz jedno rupče na platno ozad. Ima nekoliki rupčiki. Taman ja stanu’, a i nos mi propa’nu kroz drugo jedno rupče. Men’ mi je i samoj smešno, golemo smešno, pa vikam: iska si i nos da nešto vidi! Ne postaja koliko ovo s tebe sag, a men me trefi (pogodi) nes-treća: jedan od onija crni đavoli s praporci ot komendiju, od nekud se prikači, a ja ne vide’, pa men’ za nos: paf! Kuku men’ što sam dreknula! Sag ja’ oću natrag, al’ on, pustin, ne pušća. Nije, mori, da vuče, nego stisk’o pa sve ciba kao na ribu što se čini. Ubi me živ rezil’k (bruka), a i stra’ mi, a boli me, pusto! Vuče on na tam’, vučem ja na ovam’. A on se dere, pa sve nešto, il’ laje il’ mauče, ne znam sag ni sama, tek se smeje: „ho, ho, ho! to žaba! to žaba”! Vek mi i suze frcnuše; jao, majke, ubi me prokletnik. A doš’ o kvartaljnik (redar) pa ne znava što je s men’ napred, neg, me potkupio pa i on da ciba sa strag… Jedva se izvuko’pa bež’ na dom. Sad ne znaem: imam li nos ili nemam. Udarila sam na modricu lisku od lojze, a za rezil’ k i ne pituvaj: tri dni ne smem na sokak!
— A ja sam bio tamo, pa se čudim što se to podigla neka gužva.
— Ne l’ si poznaja moj nos?
— Nisam.
— A i niki drugi neje?
— Nije.
— Fala ti za taj reč kako na brata. Samo nek nema rezil’ k a za nos kako bidne! Nek mi je to za pamet da ne mećem i ja svoj nos pomeđu gospodski nosovi…

SREMAC I SLUŽITELj

Ušao Sremac u razred, pa videći da je raskrečeno pero kojim treba da beleži u katalogu, zovne služitelja da mu donese novo. Dajući mu staro, raskrečeno, pero, Sremac mu ozbiljno reče:
— A ovo pričuvaj kad budeš pisao autobiografiju!

Stevan_Sremac_2005_Serbian_stamp

SREMAC I GLUPI NIŠLIJA

Jednom prilikom, dok je Stevan Sremac sedeo u povećem društvu u jednoj kafani, priđe mu stalni posetilac kafane, neki Risantijević, i upita ga:
— Je li istina da ste vi dosta vickast čovek? Dokažite to jednim vicem, pa da se malo nasmejemo.
Sremac mu reče:
— Dragi moj Nišlija, nije to lako izmišljati viceve, nego ti nama, pošto si poznat kao glup čovek, odvali nam neku glupost.
Ovaj srdit napusti kafanu.

SREMAC I OŽALOŠĆENA

Neka Nišlika upitala Sremca — kada se najviše smeje?
Sremac joj odgovori:
— Onda kada sam čuo da ste na groblju naricali: „Ti nisi smeo da umreš!” — a onda je upitao: — Ko vam je to bio?
— Moj prvi ljubavnik, kojeg ću večno žaliti.

SREMAC I ŠNICLA

Stevan Sremac, poznato je, bio je gurman, ljubitelj dobrog jela i pića. Svraćao je u poznatije kafane, ali i u prostije krčme, gde se sretao sa narodom i zapisivao mnogo toga karakterističnog za kulturu i mentalitet starog Niša.
Jednom ga, u jednoj krčmi, zapita domaćin:
— Jeste li zadovoljni šniclom?
— Da, bila je mala, pa sam morao da se s njom mučim čitav sat, ali bezuspešno, ostadoh gladan.

SREMAC I ĐAČKI RODITELj

Jedan Nišlija (Božidarac) imao je sina u gimnaziji koji se nije dobro učio. Na sve „izvesnice” i poruke otac ne htede doći u školu da se o sinu izvesti, sve dok ne dođe katastrofa, koja sustiže stalno lenje đake. Tada eto ti Nišlije u školu — na protest! Slušajući ga, Sremac, ne mogav trpeti one neučtive reči na adresu starijih u školi, podvikne:
— Ti, znaš da imaš dobra konja, i sigurno, ako ne po dva put, a ono bar jednom na dan otrčiš u konjušnicu, da svom konju zaviriš pod r…
— E, jes, gospodine, — odgovori Nišlija, na šta Sremac nastavi:
— A zar ti sin manje valja od konja, te za toliko vreme i tolike poruke ne htede priviriti u gimnaziju, da vidiš, kako je, no sad si došao, da protestiraš ovde… Sad kapu, pa kući!
I Nišlija bez pogovora posluša.

POVREĐENI SREMAC

U Nišu iziđe jednom profesorska kolegija, u kojoj je bio i Sremac, pred Kralja Milana, da mu se pokloni.
Sremac mu priđe, kad dođe red na njega, i kaza svoje ime i položaj.
— Vi ste iz Srema? — zapita ga Kralj.
— Ja sam iz Bačke, Veličanstvo — odgovori Sremac.
— A predavač ste u Nišu? — zapita Kralj dalje.
— Jesam, Veličanstvo.
— Sremac iz Bačke, predavač u Nišu — ne razumem — reče Kralj i s tim rečima otpusti Sremca.
Sremcu je uvek bilo krivo, kada ga je ko kasnije podsećao na taj događaj.

Sabrana dela Stevana Sremca

JEDVA SE ODBRANIO

Sremac je bio veliki kavaljer. Imala sam sestru od strica, vrlo lepu; zvala se Persa.
Jednoga dana, radila ona nešto u kujni, a Steva se polako odšunjao kod nje. Iznenada se iz kujne začu vika: — I ju, sram te bilo, napolje, napolje!…
Istrčao Steva iz kujne, ali i on viče:
— Ne dajte, ako boga znate! Jedva sam se odbranio od Perse. Ona hoće da me poljubi, a ja neću, tek kad vide da baš neću poče da viče, kao da sam ja nju hteo da poljubim.
Sirota Persa toliko se postidela, da je od srama pobegla kući.

SREMAC I BRKATA PERSA

Na krsnoj slavi jednog mog rođaka, našao se i naš profesor Stevan Sremac. Posle večere, gosti se podeliše: stariji ostadoše za trpezom, a mi mlađi pređosmo u drugu odaju. Ali, đavo naredi nekako Sremca te i on dođe k nama. On je uvek voleo društvo starijih ljudi, ali ovoga puta to beše izuzetak.
U sobi mlađih, među gostima beše i neka Brkata Persa, snažna i odvažna žena. Imala je krupne crne oči i upadljive malje ispod nosa. Sva muškobanjasta. Ona i predloži da se zabavljamo igranjem fota, ali na to će Sremac:
— Zar meni moji đaci ovde, a ja sa njima da igram fote! Ne, to neću! — na šta mene izbaciše iz igre i ostadoh samo posmatrač.
Igru je vodila Brkata Persa. Pošto je pokupila zaloge, naredi da svi muškarci izađu iz sobe i da uđu samo na njen poziv. I ne potraja dugo, kad Persa pozva Sremca. On uđe, a za njim i ostali igrači, pa i neki starci napustiše trpezu da vide šta će se desiti.
Na sredini sobe Brkata Persa. U ruci skrivenoj iza leđa, držala je veliki mokar peškir uvijen u žilu.
— Ajte gospodine Stevo — reče — molim vas da pogodite i da se poklonite onoj dami koju smo vam za suđenicu odredili. Pazite samo da ne pogrešite, inače teško vama!
Jadni Sremac i ne sluteći šta će biti, bez mnogo premišljanja, priđe Brkatoj Persi i galantno se pokloni. Kako je poklon trajao dugo, Persa iskoristi trenutak, pa ga onom žilom junački zapuči: fljus! fljus!
— Ne grešite, gospodine Stevo, škodiće vam. Ne grešite! — zacereka za Brkata Persa, pa ga opet razvuče po leđima.
Sremac se zgranu. Sav crven od stida, mucao je:
— Mene… me’ pred đacima. Pred mojim đacima… strašno…
Zatim se naglo okrete, zgrabi kaput i šešir sa čiviluka i pobeže iz sobe.
Od tada nikada ga više nisam video u društvu mladih.
Anonim

NIJE ABADŽIJA

Na sednici Profesorskog Saveta, direktor Gimnazije predloži da predavanja leti otpočinju u sedam sati, a ne kao obično u osam, pa da se ranije i svršavaju, t.j. u jedanaest, a ne u dvanaest.
— Možete, ali moje časove ostavite tamo gde su — rekao je Sremac kome je teško padalo rano ustajanje. — Ja da sam hteo ranije na ševećeriju (noćni rad), ja bih bio abadžija (krojač), a ne profesor.

TIĆ OD SOKOLOVA

Sremac je, na jednom času, predavao o vršenju glagoske radnje i podeli glagola na: prelazne, neprelazne i povratne. Sve vreme izlaganja, Jole mu je klimao glavom u znak odobravanja.
Kad je trebalo da đaci ponove lekciju, svi su ćutali.
Profesor Sremac je prozvao Jolu. Ovaj je ustao, i nikako da išta tačno odgovori.
— A sad reci — šta su to prelazni glagoli? — nastavio je Sremac, ali Jola sem onoga „Prelazni su glagoli…” nije ništa dalje mogao reći.
— Pa dobro — rekao je Sremac — Daću ti primer, pa iz njega izvuci pravilo. Dakle, pazi: „Jole ponavlja treći razred.” — kakav je to glagol „ponavlja”?
Jole ćuti.
— Sramota, Jole, da ti ja i to moram reći. Radnju trpi treći razred, klipane jedan!
Jole se trgne i ljutito odgovori Sremcu:
— A šta ima da trpi treći razred, gospodine? Trpim ja, te ga ponavljam, i trpi moj otac, te me izdržava. Tu nema ništa da trpi „treći razred”.
Uzdržavajući se od smeha, bajagi (tobož) prekorno, Sremac dobaci:
— Trpi treći razred, trpi, Jole! A trpi samo zato što je glagol ponavlja — prelazan glagol! A Jole je predmet u rečenici…
— Nije, Bogu mi, gospodine, nije!… — pobunio se Jole. — I— ako sam ja podmet u rečenici, glagol ponavlja samo je ponovan glagol, a da je prelazan, ja bih, gospodine, sada bio u četvrti, ne bih ponavljao treći…

Risto J. Odavić
SREMAC I PROVODADžIJE

Neženja Stevan Sremac je često bio na udaru jednih te istih pitanja koja su mu postavljale provodadžije ili novi poznanici — da li je oženjen, odnosno zašto se ne ženi?
— Taman posla, ni pomisli da se ženim. Kad kud izađem da je vodim uza se kao kišobran kad je lepo vreme. More, batalite kombinacije.

SREMAC I „CIGANI”

Sremac je držao do svog naučnog rada o Ciganima, objavljenog u Niškom vesniku. Rad je zasnovao na dobroj literaturi i objavljen je čak pet godina pre njegove prve objavljene pripovetke.
— Nemam ništa protiv — govorio je Sremac — da se napravi dosetka na moj račun — kako sam književnu karijeru počeo s Ciganima. Bolje je i to no što mnogi rade: počnu ovako i onako, a završe — CIGANSKI…

PEČENICA

Jednom došao Steva za vreme božićnih praznika u Niš da vidi svoje stare prijatelje. Posetio i g-đu Katicu Golubović, kod koje je nekad stanovao. Njen sinčić Đoka veoma se obradovao njegovom dolasku, ali u tom donesoše pečenicu iz furune. Đoka, kome se pečenica jako dopala, najedanput se uozbiljio, počeo da vuče majku za suknju i upitao je šapćući:
— Kada će već jednom ovaj otići? Pečenica je gotova…
— E, nećeš mali, — odgovorio mu je Steva, koji je sve čuo. Imaš ti još dugo da pljuckaš dok se ja rešim da odem.

KARAKTERISTIKA

Profesor Stevan Sremac, očito, nije bio po gazdaričinim „nazorima i normama”. Jedan Sremčev učenik o tome priča:
Ne samo da smo voleli da slušamo Sremca u školi, već smo po koji put odlazili i u njegov stan. Retko smo ga nalazili. Njegova gazdarica gonila nas je iz dvorišta:
— Koga tražite? Sremca?
— Da, profesora Sremca.
— Taj nikad nije kod kuće. On danju skita, a noću čita.

SREMAC I PANTALONDŽIJE

Stevan Sremac je stanovao u kvartilj (soba) u Mitu Pendarče i ženu mu Nikoletu. Kuća je u sokače Andono, kude vašarište.
— G. Steva Sremac mi dušu pojede. Sv’ki d’n me ne ostavlja na mir i men ženu mi Nikoletu… Onomad me zapucaja da mu od kaput pravim ’elek, pa mi vika: „De tuj da te vidim majstor li si ili joksim jok”…
— E, mnogo sadorica, i pri men je dolazija — priča Spirko pantalondžija, pa mi doneja onuj sliku našu, kud smo se slikali: ja, ti, Lala šušter, Mitar Lozanac, Đoka Nacin, Dora sačija, pa mi vika: „Ovakve pantalone iskam, mnogo gi begendisujem što su dole t’sne a na gore široke k’ko šalvare; ne žalim da platim.” Ja mu vikam: more batali se g. Stevo, ne se nose tej d’n’ske, će ti se smeju, toj je bilo u starinsko vreme, s’g ima drugi kroj! „Jok, jok” vika mi on — „isto t’kve zašto me milo za t’kve pantalone.”
Uzmem mu meru, skratim gi, sam gi saši, odneso mu gi i plati mi, pa znate li što mi vika: „Majstor Spirko, ja gi neću nosim, no ću gi ispratim u Beligrad u muzeum, pa će gi tam špiritošu i će gi ćuvaju da se i od nji uču omlađeji.”

KALČA I „KALČA”

Posle predstave u Nišu, u kojoj je „Kalču” igrao Čiča Ilija Stojanović, ugledni niški kujundžija i strasni lovac Kalča, ostao je trajno uvređen i ljut na Stevana Sremca. Ne zna se da li je Mikal Nikolić—Kalča imao priliku da samom Sremcu iskali svoj bes i protest — Sremac je živeo u Beogradu i samo povremeno dolazio u Niš — ali, nije ćutao pred izvesnim K. N. Vukom, koji je to i zapisao:
— Sramota! Zatoj li sam ga pušćaja u dućan? Da pisuje l’žovne knjige! S’ s l’žovne li se knjige deca uču?!… I još mi sam ispratija jednu knjigu, pa napisaja: „Za uspomen na mojega dobrog Čiča Kalču”. On po star od men’, a men’ me vika Čiča Kalča!…
A o onome šta je sve sadržano u „Ivkovoj slavi”, Kalča kaže:
— Šta ti sve neje nasolija, — napunija punu panicu kako za bibički (šočići)… Beli luk ne se oseća tol’ko, kol’ko njegovo pisuvanje. Ti ovde da gu čitaš tuj njegovu knjigu — će osetiš miris na fuškiju (balegu) č’k u Kal’č brdo od l’ganje.

knjiga_05

KALČA I SREMČEVE OČI

Mikal Nikolić Kalča, kao da je u svakoj prilici hteo da uzvrati Sremcu za ono što je on o njemu napisao u „Ivkovoj slavi”. A po tome šta je i kako govorio o, tada, već najpopularnijem srpskom piscu, videlo se da je Kalča teško podnosio to što se o njemu širi po „Jevropi” i priča i prepričava „po cel’ Niš”. Kalča je, za uzvrat, ostavio i svoje viđenje Stevana Sremca, i evo kako ga je oslikao:
— Obukaja jedno kapuče t’načko, jedne krotke pantalonke — ličeše na ribu vretenarku…
Prvi put iz čkolju (škola) da ga isprate u Niš. U dženem (pakao) da je skršija glavu — po bolje bi bilo.
Parku neje imaja, pa sve ideše s Mitu Božića, ćatib bašiju (arhivar) u niški Sud. On ga raneše, on mu davaše za tutuk (duvan), on sve…
Kad je Stevan Sremac navaljivao da, ponekad, pođe u lov s Kalčom i drugim lovdžijama, Kalča to nije dozvoljavao:
— Imeše naočiti oči, zajci će ni poplaši, zatoj ga ne tejasmo vodimo s’ s nas.

[Vidosav Petrović: „Niške anegdote”, Niš, 2003]

www.talijaizdavastvo.rs

Vojvoda Živojin Mišić – Kako pametno upravljati narodom

narod

Odmah po dolasku obveznici II poziva raziđoše se na sve strane da traže svoje rođake i poznanike iz I poziva. „E moj brajko, da smo mi stari ratnici bili s vama, drukčije bi bilo, ne bi se Bugari sada šetali po Pirotu” — govorili su oni. Lepo razvijeni, zdravi i dobro odeveni obveznici II poziva su glasno izražavali svoja patriotska osećanja, a u isto vreme i prekor što i oni nisu ranije pozvani u borbu.

Naši stari vladaoci dobro su poznavali dušu naroda. Zar bi Karađorđe ili Miloš mogli da vladaju masama i u najkritičnijim trenucima da nisu odlično poznavali svoj narod?! Danas, međutim, treba završiti neku školu u Parizu, Berlinu ili Beču, doneti otuda kakvu diplomu, natući iz mode cviker i odmah tražiti mesto u nekom poslanstvu ili ministarstvu spoljnih poslova. Narod je za njih nešto što je nedostojno njihove pažnje. Svi dodiri naših školovanih diplomata s narodom svodili su se samo na izlet do kakvog zbora, na kome su ovi doktorčići razvijali neke iz inostranstva prenete teorije, koje često nisu imale ničega zajedničkog sa životom i potrebama našeg, uistinu, blagorodnog naroda. Svoju odvratnost prema ovim apostolima tuđih moda i običaja naš narod je izražavao u svim prilikama na njemu svojstven način — ironičnim pogledima i podgurkivanjem laktova. To doktori stranih univerziteta nisu umeli da vide.

zivojin misic moje uspomene
Vojvoda Živojin Mišić – Moje uspomene

Naši vredni i bistri seljaci bez ikakvih su stranačkih pretenzija, i ništa lakše nego vladati njima, samo treba živeti među njima i poznavati njihovu dušu. Oni od države ništa ne traže, već samo pravnu, ličnu i imovinsku bezbednost. Rado primaju praktične pouke o higijenskom životu, kalemljenju voćaka, savremenijem obrađivanju i unapređivanju svojih imanja itd. Oni, dakle, traže i vole ono što im naši doktorčići i univerzitetlije, školovane na strani, ne umeju da daju. Ne treba se mnogo mučiti da se ovo dokaže, već samo pažljivo razgledati koliko se ovih visoko obrazovanih mladića na stranim univerzitetima nalazi na dužnostima nastavnika, profesora ili narodnih učitelja u zabačenim krajevima naše lepe otadžbine. Ima retkih i sjajnih izuzetaka, ali se i oni u toku svoje karijere, budući da daleko izostaju iza onih s velikim pretenzijama, na kraju razočaraju i postanu indiferentni prema svemu. Na taj način narod trajno ostaje bez dobrih i visoko obrazovanih nastavnika i učitelja.

Poznavati svoj narod znači pametno njime upravljati — to treba da znaju naši upravljači.

Iz knjige Vojvode Živojina Mišića – Moje uspomene

 

 

Prva srpska fabrika – Stanoje Stanojević

dubrovnik1667Već se u žitiju kralja Dragutina († 1316 god.), koje je pisao njegov savremenik arhiepiskop Danilo, priča, kako je Dragutin činio „milostive darove božastavnim hramovima i davao im crkvene utvari, koje su izrađivane u njegovom domu: zlatne i srebrne sveštene sasude, ukrašene biserom i dragim kamenjem, putire i činije za naforu, kadionice, ručke, ripide i zlatne svećnike, i drugo što je potrebno od takvih stvari, dragocene zlatotkane svešteničke odežde. Sve je on to izrađivao u svome domu, i slao je božastavnim crkvama, i to ne samo crkvama u njegovoj otadžbini, nego i crkvama drugih blagovernih naroda”.

Tu bi dakle bio prvi pomen o maloj fabrici crkvenih utvari na dvoru kralja Dragutina u Debrcu na Savi, blizu Obrenovca. Po toj belešci ta fabrika nije samo podmirivala domaće potrebe, nego je i izvozila svoje proizvode u druge države.

Po sebi se razume, da to još nije bila prava fabrika, ni u srednjevekovnom smislu, ali je ovo već svakako bila organizacija proizvodnje i sistematskog rada u većem stilu.

Prva prava fabrika u našim zemljama osnovana je u Dubrovniku početkom XV veka.

Već su se tokom XIII veka organizovali i razvili u Dubrovniku razni esnafi, osobito esnafi za izradu tekstilne industrije i kožnih proizvoda. Početkom XV veka počeli su talijanski majstori u Dubrovniku dobivati od države znatnu potporu i velike povlastice, a 1416 god. osnovana je u Dubrovniku fabrika čoje i uz nju farbarnica.

Ta dubrovačka fabrika čoje razvijala se i napredovala je u prvoj polovini XV veka vrlo lepo, i prođa njenih proizvoda, koji su zavladali svima pijacama u Srbiji, Bosni i Bugarskoj, bila je neobično dobra.

Dobra zarada, što su je imali Dubrovčani od, svoje fabrike čoje, pobudila je zavist i težnju za konkurencijom kod njihovih suseda Kotorana. Pošto se Kotor u to doba (1420 god.) svojevoljno bio podložio mletačkoj republici, koja je tada bila silna i ugledna, i u punom naponu svoje snage, nadali su se Kotorani, da će pomoću svog moćnog zaštitnika moći takođe podići fabriku čoje, da njome suzbiju svoga konkurenta, koji je otuda dobijao velike prihode.

U julu 1446 god. došli su u Mletke izaslanici kotorske opštine i podneli su mletačkom senatu predstavku, u kojoj su istakli, kako su Dubrovčani sa velikim količinama čoje, koju proizvode u Dubrovniku, preplavili Zetu (Crnu Goru), Bosnu, Srbiju i druge okolne zemlje. To je velika šteta, ne samo za Kotor, nego i za državne carinske prihode. Stoga bi, govorili su kotorski poslanici, bilo dobro i vrlo korisno, i za državnu kasu i za Kotor, da se i u Kotoru podigne fabrika čoje.

Stanoje Stanojević - Iz naše prošlosti
Stanoje Stanojević – Iz naše prošlosti

Mletački senat nije oduševljeno primio tu molbu Kotora. Kotorskim izaslanicima odgovoreno je, da će senat uzeti tu stvar u rasmatranje, pa je na tome i ostalo.

Ali se uskoro našao drugi, ozbiljniji konkurent dubrovačkoj fabrici čoje. Ambiciozni i preduzetni vojvoda humski Stevan Vukčić video je kako Dubrovčani imaju lepe prihode od svoje fabrike čoje, pa je namislio da suzbije eksploataciju, koju su vršili dubrovački trgovci u njegovoj državi, i da im pokuša konkurisati u ostalim zemljama, čijim su pijacama oni dotle vladali. Stoga je on 1448 god. počeo činiti pripreme da podigne u Herceg-Novom fabriku čoje.

Vest o tome svakako je bila neprijatna, u prvom redu Dubrovčanima, ali je ona veoma uznemirila i Kotorane. Oni su u aprilu 1449 god. poslali u Mletke svoje izaslanike, koji su izvestili mletački senat, da vojvoda Stevan Vukčić hoće da u Herceg-Novom podigne fabriku čoje „i drugih stvari”, pa su isticali, da će to biti od velike štete za Kotor, te su molili senat, da u tom pogledu nešto preduzme.

Zanimljiv je odgovor mletačkog senata na tu predstavku. Senat je odgovorio kotorskim izaslanicima, da je nemoguće sprečiti vojvodu Stevana, da na svojoj teritoriji ne čini što hoće. Ako Mlečići svojim protestom pokažu, da je podizanje fabrike važna stvar, time će ga samo još više obodriti da nastavi nameravani i započeti posao. Stoga je, tvrdio je senat, bolje praviti se u celoj ovoj stvari nevešt, i time pokazati, da se ovom poslu ne pridaje nikakav značaj.

Ali je ipak mletačka vlada posle ove predstavke kotorskih izaslanika pisala Stevanu Vukčiću, molila ga je i savetovala mu, da ne podiže fabriku čoje, kao što je naumio.

U avgustu iste (1449) godine došli su u Mletke poslanici Stevana Vukčića. Oni su, među ostalim, poveli u senatu razgovor i o podizanju fabrike čoje i o protestu Kotorana protiv toga, o čemu je Stevan bio saznao. U senatu je Stevanovim poslanicima rečeno, da su Kotorani zbog te stvari činili predstavku u Mletcima, uvereni, da će podizanje te fabrike biti na njihovu veliku štetu, pa su molili senat, da se on zauzme kod Stevana, da ne diže u opšte tu fabriku. Senat je međutim „znajući da je misterija (tajna) izrade čoje rezervisana za varoši, za izdržavanje naroda, koji živi od rada svojih ruku”, pisao Stevanu, molio ga i savetovao mu, da odustane od podizanja fabrike, i ponovio je tu molbu i taj savet i ovom prilikom njegovim poslanicima.

Međutim, Stevan je uskoro posle toga počeo ozbiljno spremati sve što je potrebno za podizanje fabrike. On je počeo podizati u Herceg-Novom zgrade za fabriku, doveo je majstore i radnike sa strane, svakako iz Italije, i dao im je velike povlastice na mnogo godina. Sem toga, on je objavio, da će svi dužnici, koji dođu i nastane se u Herceg-Novom, biti oslobođeni duga, te je silan svet sa raznih strana nagrnuo, da se tamo naseli.

U Kotoru se govorilo, da su Mlečići dozvolili Stevanu da podigne fabriku. Stoga su u januaru 1450 god. kotorski izaslanici u Mletcima, među ostalim, protestovali protiv te dozvole, sa izjavom, da oni ne mogu verovati da je to istina. Oni su izjavili, da Stevan Vukčić hoće da upropasti Kotor i da na to misli dan i noć. Stoga je on u Herceg-Novom počeo podizati čitavu varoš. Tu će biti i fabrika čoje, zbog koje je on doveo majstore i dao im povlastice. Zbog obećanog oslobođenja od duga, povrvili su tamo dužnici sa raznih strana i dolaze svaki dan. Ako se to doseljavanje nastavi kao što je počelo, podićiće se, govorili su kotorski izaslanici, tamo za kratko vreme velika varoš.

Mletački senat je na to odgovorio, da on nikada nije dozvolio Stevanu podizanje fabrike, i da će celu stvar ispitati i doneti rešenje.

Međutim je u to doba mletački senat objavio zabranu uvoza i transita za dubrovačku čoju preko mletačkih zemalja. Stoga je budvanski knez zaplenio jedan transport čoje, rađene u Dubrovniku, koja je bila upućena vojvodi Stevanu Crnojeviću u Zetu. Iz osobitih obzira prema vojvodi Stevanu, koji je bio pristalica Mlečića i činio im velike usluge, mletački je senat rešio 6 septembra 1451 god., da mu se zaplenjena čoja vrati, ali u buduće da ne prevozi dubrovačku čoju preko mletačke teritorije, jer je to zabranjeno.

Uskoro posle toga bila je, kako izgleda, fabrika Stevanova gotova, i on se trudio, da svojoj čoji otvori pijace okolnih zemalja.

Međutim su Kotorani, ne mogući sprečiti podizanje fabrike, mislili, da će novom industriskom preduzeću i prođi njegovih proizvoda naškoditi time, što su udarili posebnu carinu na sve osobe, koje idu u Herceg-Novi. Stoga je Stevan Vukčić u novembru 1455 god. uputio u Mletke svoje poslanike, koji su tražili: 1. Da Stevan i stanovnici Herceg-Novog mogu slobodno kupovati i donositi materijal, potreban za izradu čoje; 2. Da se čoja, koja se izrađuje u Herceg-Novom, može slobodno nositi i svuda prodavati, pošto se naravno plati uobičajena carina; 3. Da se ukine nova carina, koju su Kotorani zaveli za sve one, koji dolaze u Herceg-Novi.

Mletački je senat odbio sva tri Stevanova predloga sa kratkom motivacijom, da se ti zahtevi ne mogu ispuniti zbog mletačkih zakona i zbog reda, koji u Mletcima vlada.

Sem odbijanja Stevanovih zahteva, mletačka je vlada pokušavala i na razne druge načine da zaštiti svoju industriju i da oslabi konkurenciju fabrikata čoje u Dubrovniku i u Herceg-Novom. Tako je u to doba zabranjeno, da se sa mletačkih lađa, koje dođu u kotorski zaliv, mašta prodaje Stevanovim podanicima. Stevan je u novembru 1461 god. protestovao protiv toga, i tražio je, da mu se izda rešenje za dozvolu kupovanja na mletačkim lađama u kotorskom zalivu, ali je, kako izgleda, taj njegov zahtev odbijen.

Međutim su, i pokraj tih mera, koje su Mlečići preduzeli, fabrike čoje, i u Dubrovniku i u Herceg-Novom, ne samo i dalje radile, nego i lepo napredovale. Kako su one sve više i sve ozbiljnije konkurisale mletačkoj industriji, tako da je s te strane nastala ozbiljna opasnost za tekstilne fabrike u Mletcima, preduzela je mletačka vlada osobite mere, da spase svoje fabrike čoje i radnike u njima. U septembru 1462 godine doneo je mletački senat u tom pogledu vrlo važan zaključak.

istocnopitanje1

U tom zaključku se kaže, da je poznato, kako je za mletačku državu proizvodnja čoje neobično važna, jer se od toga posla i rada izdržavaju i hrane mnoge siromašne porodice, osobito porodice mornara, koji odlaze u svet, a ostavljaju kod kuće svoje porodice bez para, zbog toga, što se uzdaju, da će oni u fabrikama čoje zaraditi koliko im je potrebno za život. Kad ne bi oni tu zarađivali, morali bi im mornari ostavljati svoju platu, što bi bila velika šteta za državu. Međutim, proizvodnju čoje u Mletcima, kaže se dalje u tom zaključku mletačkog senata, upropašćuje dubrovačka čoja, koja se u velikoj količini izrađuje u Dubrovniku, i koja se protiv zakona nosi i prodaje svuda. Mletački je senat, kaže se dalje, rešen, da pomogne industriju čoje, da ne bi propale tolike porodice, na sramotu mletačke republike. Stoga je rešeno i objavljeno, da se za čoju, koja se izrađuje u Dubrovniku i u Herceg-Novom, pre izvoza plati u Kotoru 10% od vrednosti, i da mletački građani u opšte ne smeju kupovati i izvoziti čoju, izrađenu u Dubrovniku i u Herceg-Novom. — Za ovaj predlog glasalo je 87 senatora, a protiv njega 21.

To je, koliko je, po dosada objavljenom materijalu, meni poznato, poslednji pomen o našim fabrikama čoje.

Stanoje Stanojević (Politika 15-H-1923, br. 5558).

Odlomak iz knjige Stanoje Stanojević – Iz naše prošlosti

www.talijaizdavastvo.rs

Srbija, mitska zemlja

Prvo izdanje romana Ćup komitskog vojvode objavio je nekadašnji BIGZ, zlosrećne 1990, drugo Dereta 2000, a treće, povodom stogodišnjice Topličke bune, upriličila je Talija izdavaštvo 2017. Neprikosnoveno istinito, od početka, odzvanja autorova gorka sentenca: „Ovo doba traži umetnost prostu kao pasulj“. Za umetnost nisu došla bolja vremena, ali se autor tada, kao i u ranijim i potonjim delima, opire banalizaciji umetnosti, te dosledno gradi složene, slojevite, višeznačne i univerzalne povesti. I kako bi kazao Kiš, „to nije samo opredeljenje pisca po estetičkim afinitetima, već logična etička konsekvenca jednog strasnog traženja izlaza iz sveopšte alijenacije naše epohe“.

Još od Bugarske barake, Savićeva poetika je zasnovana na poznatoj univerzaliji literature, toj „nepokretnoj konstanti sveprisutnosti ljubavi i smrti“. Formalno menjajući autorski izraz, tražeći se u adekvatnijim oblicima i žanrovima, od stvarnosne pripovedne proze, preko esejističkog, do postmodernog romana, Savić se nikad nije odrekao najvažnijeg pitanja svake dobre priče, koja ispituje granice i daje determinante dobra i zla, tvoračkog i destruktivnog.

Pokušaj mirenja etike i estetike je najteži zadatak umetnika, jer se jedna drugoj prečesto pokoravaju. Izvesno je, ipak: „Umetnik ne sme da svoj dar stavlja u službu ideja u koje ne veruje ili koje su mu tuđe, a pogotovu ne u službu onih koji umetnost zloupotrebljavaju za svoje ciljeve“.

savic sajt

Ćup komitskog vojvode roman je koji se, u vremenskom određenju, oslonio na dva dramatična trenutka srpske istorije (1917. i 1948). U mnogoj literarnoj tvorevini, pa i ovoj, posezanje za nacionalnom istorijskom građom može biti višestruko konotirano: ponekad kao (de)mistifikacija kolektivnog bića; kao alegoreza sopstvenog doba, koje nužno nosi breme prošlih vremena, a najposle, kao univerzalna priča o čoveku u nedoba i njegovoj borbi za smislenost. U formalnom smislu, okvirni narativ romana pripada golootočkom, posleratnom vremenu, a u njemu je unutrašnji pripovedni prsten, dominantna priča iz 1917, vremena Topličkog ustanka. Autor produbljuje vreme istorijskim i mitskim ravnima (Prvi srpski ustanak, Kosovska bitka, epska pesma i helenski mitski diskurs, pa sve do biblijskih univerzalija).

U ključu postmodernističkog postupka ukidanja formalnih žanrovskih granica, u romanesknu strukturu su umetnute i tri drame: dve istorijske (o Kosovskom boju i Hajduk-Veljku), a treća sa temom iz helenske mitologije (Apolon i Marsija). Sve su tragedijski konotirane, jer junaci, iako slute egzistencijalne poraze, ne odustaju od svojih nauma. Drame su sublimna ideja večitog pitanja: „Šta misliš, pesniče dični, koja je mašta jača: mašta stvaranja dobra ili mašta razaranja i zla?“

Mesto gde se odigravaju sve povesti u romanu je Srbija, mitska zemlja, jer „mitske zemlje i krajevi su raznovrsni, a samo im je jedno svojstvo zajedničko: menjale su tok istorije i stvarale legende“, kaže Umberto Eko. Jedan nesvikli stranac, koji hoda Srbijom, kaže: „Ovde se ne zna šta je java a šta san, šta tama a šta svetlost, šta dan a šta noć, šta kraj a šta početak, šta gore a šta dole. Sve je nestvarno i obrnuto naglavačke, a sve je opet stvarno i čvrsto postavljeno na noge“.

Autor u ovom romanu, kao i u pređašnjim i potonjim svojim delima (od ranih pripovedaka, do romana La sans Pareille), poseže za intrigantnim postupkom aptronima. Zalizani su zalizani, onečovečeni i jednoumni instrumenti vlasti; Slepac svet spoznaje duhovnim, a ne telesnim okom; Zlopogleđi je „levo oko alavo, na sve što je zdravo, lepo i napredno“, njime ubija i cvet i čoveka; Troglavi se transformiše svaki put, kad odsečenu glavu ponese pod pazuhom. On je mitski junak, koji do samospoznanja dolazi kroz gubitke i ponovna sticanja identiteta; Kosara se „danju oružala i opasivala kao muškarac. Noću je oblačila suknju i bluzu, rasplićući duge i guste pletenice“. Nemi/Nema je sublimat Animusa i Anime, platonovsko dvopolno biće, pre nego su ga gnevni bogovi razdvojili na polovine, koje se večno traže. Dvodevojka, delija-devojka, na bojnom polju, hrabra i nemilosrdna, u zatišju bitke, kućanica i toplo krilo. Čak i Lenzu, strancu i došljaku, odgovara ime prolećne obnove zgasle egzistencije.

Već na početku, narator otkriva dualnost svoje prirode. On je, bez krivice, proglašen izdajnikom revolucije, da bi kasnije postao izdajnik bratovljev. Umetnik, kojem je usud namenio mnoga iskušenja, jer „na spisku sumnjivih, umetnicima pripada prvo mesto“. Kao i Vojvoda Kosta Vojnović, vođa Topličkog ustanka: za kralja i oficire, avanturist koji se pre vremena podigao na preveliku silu, lepotan-bandit, za Austrougare.

U drugoj ravni, Vojvoda postaje mitski, epski junak: „Stasit je i prav kao bor. Zvezda mu sija na čelu, soko stoji na ramenu, ruža cvate iz potiljka, voda grgonji u ustima, žar-ptica leprša u očima“. On je umetnik, zatočen u nedobu rata. Veruje da borbom pobeđuje neprijatelja, a umetnošću besmisao krvoprolića: „Još juče su njegovi ljudi ubijali i klali, a danas će izvoditi pozorišnu predstavu“.

I drugi junaci i njihove sudbine su alegorijski konotirane. U zaokruženju intencije autora da ispriča povest o sučeljenim svetovima, racionalnog Zapada i iracionalnog Istoka, jedan od junaka, Lenc, zapadnjak, osrednji bečki glumac, Srbiju ne razume, ne poima plahovitost ljudi, njihovu ambivalentnost i nedoslednost: „Od Srba nema čudnijih ljudi: svako će se ljuto uvrediti ako mu se ponudi da za novac radi kao dostavljač, ali će zato bilo kojoj vlasti dragovoljno i redovno, i više nego što je potrebno, prijavljivati i opanjkavati rođake, prijatelje i komšije“.

Pojedinačne sudbine junaka su signumi kolektivnog duha i svesti, etosa i mita nacije. Autor sublimira ideju sveopšteg dualizma i u nacionalnim biću: „Dobar ali pogan narod. Mnogo pogan“, ili, „Razlika između razbojnika i boraca za pravdu i slobodu ponekad je tanka kao vlas“. Sa druge strane, tvoračko i smisleno traži pravo na život, barem u umetnosti: „Srbi su budale. Rat je, a oni izvode pozorišne predstave. I to kakve? One u kojima se porazi proglašavaju za pobede, u kojima se ceo narod tera u samoistrebljenje radi izmišljenog nebeskog carstva, u kojima mrtvi znače više nego živi“.

„Valjda se, ipak, sve priče ne ponavljaju“, nada se autor. Možda je ovo obećanje: Eros će se, pre ili kasnije, izbaviti iz zagrljaja Tanatosa. Biće to divno vreme. Treba biti pripravan. U tamnoj vilajetu su jednako i onaj koji pripoveda i onaj koji priču sluša. Uzmu li – kajaće se. Ne uzmu li – kajaće se.

Ana Stišović Milovanović

Knjiga Danas – Nedeljna preporuka za čitanje

www.talijaizdavastvo.rs

Arčibald Rajs o Kralju Petru I Karađorđeviću

PetarI-Karadjordjevic

Da ceo jedan narod bude junačan, treba da bude dobro vođen, a da bude dobro vođen, treba mu dobrih šefova.Da jedna vojska bude hrabra, istrajna, čak u nesreći i da se ne boji žrtvovanja se za spas svoje zemlje, treba joj primera, a ove primere mogu dati samo njeni šefovi. Dakle, srpski narod i vojska, čak u časovima kad je na krst razapeta Srbija krvavila iz svih svojih žila, imali su sreću da imaju svoje šefove i svoje primere. Ovi šefovi bili su najpre njihov Kralj i njihov princ Regent a zatim velike vojskovođe Putnik, Mišić, Stepa Stepanović i Bojović. Kralj Petar i njegov sin Aleksandar, uz pomoć Putnika, Mišića, Stepe i Bojovića spasli su Srbiju i stvorili ujedinjenu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Građanski šefovi to ne bi mogli učiniti, jer, mora se reći, oni nisu mogli nikada potpuno da zaborave svoje svađe partijskih političara, a da se spase zemlja iz očajne situacije u kojoj se nalazila, trebalo je potpuno jedinstvo koje žrtvuje sve jednoj jedinoj ideji: spasu otadžbine.Kralj Petar, njegov sin i njegove velike vojskovođe ostvarili su ovo jedinstvo i tako su mogli da spasu zemlju.

Petar I, kad je planuo Veliki Rat, bio je već predao regentstvo svome sinu Aleksandru. Bio je star i bio je mudrac koji je smatrao da su, kad se pređu izvesne godine, njegova pleća postala suviše slaba da izdrže bez povijanja odgovornost za dobro upravljanje celom jednom zemljom. On nije dakle direktno uzimao učešća u vođenju rata. On se držao po strani, dobrovoljno, sam. Ipak njegova krupna figura lebdela je, od početka, nad celim ovim ratom, i, kao u vilinskim pričama, u kritičnim časovima on je bio usred svojih junaka. Ko će ikada dostojno moći da opeva staroga kralja ukočenoga od reumatizma, koji, usred zime, silazi sam u rovove svojih vojnika da pobedi ili da pogine s njima? Pojava „čiča Pere”, kako ga je familiarno zvao narod, učinila je pravo čudo. Pored sve oskudice u municiji, srpska vojska razbila je silnu Potiorekovu vojsku i isterala je iz svoje zemlje kao zečeve. Posle nekoliko dana, Kralj Petar se vratio u svoj Dvor u Beogradu, gazeći nogom prostrte austrijske zastave mesto ćilima, pred kapi jom. I taj kralj delio je sa svojim narodom i svojom vojskom sve nevolje i sve patnje povlačenja kroz Albaniju! Edmon Rostan, u jednoj uzvišenoj pesmi, opevao je ovog starog kralja koji odlazi u progonstvo na kolima koja vuku četiri vola, usred svoga naroda koji nije hteo da ostavi u najstrašnijim iskušenjima.

Petar I je ušao živ u legendu. Kad čovek na to misli, čini mu se da je ova slika gotovo suviše lepa da bude stvarnost. Pa ipak, to je bila stvarnost. Istinsku legendu o Kralju Petru, običnom Srbinu usred svojih vojnika u rovovima i spremnom da pogine ili da pobedi s njima, — legendu isto tako istinsku o starom kralju kako prelazi preko negostoljubivih planina i dolina Albanije na kolima koja vuku četiri vola, i okruženog familiarno od svojih vojnika i svoga naroda u nesreći, pričaće baba unučadi pored toplog ognjišta, ali ono što su nam pričali kad smo mi bili mali, bilo je izmišljeno, dok je ono što će se pričati deci budućnosti, bila velika stvarnost.

Petar I, general Topola kako se on dao nazivati, živeo je sam u Topoli, zatim blizu Halkisa, i, najzad, u Solunu. On je primao samo vrlo retko nekoliko prijatelja. U Solunu gde je pustio bradu u znak žalosti za otadžbinom, izlazio je samo u jutro u sajd-karu kojim je rukovodio njegov verni žandarmerijski narednik. Bio sam jedan od povlašćenih koji su, za vreme rata, viđali od vremena na vreme ovog velikog kraljevskog mudraca. Bolje nego opisivanjem moćiću dati njegovu sliku, punu velike plemenitosti, žarkog patriotizma, divne jednostavnosti i velike privrženosti uspomenama, po svojim beleškama koje sam uzeo posle dve posete kod njega. Ovde su prve beleške, dok smo još bili u Srbiji.

22 avgusta 1915. Rđavim opštinskim putem? preko Natalinaca, stižemo brzo u podnožje brežuljka na čijem se grebenu diže Karađorđeva crkva koju je sagradio kralj. Naš automobil lako se penje uz ovaj breg i mi ulazimo u kraljevsko imanje. To je prostrano zemljište, zasađeno mladim drvećem koje još nije imalo vremena da poraste. Pred „Dvorom” stajemo. Ovaj Dvor je jedna mala kućica, vrlo čista, ali jednostavna i ima samo nekoliko soba. Unutra je sve isto tako jednostavno kao i spolja. Zidovi su belo okrečeni bez ikakvih šara. Ipak je doneseno nešto nameštaja iz beogradskog Dvora, tako da, pored sve jednostavnosti, ima izvesne udobnosti i izvesne otmenosti. Tu kralj stanuje sam s jednim pukovnikom i jednim konjičkim kapetanom koji komanduje gardom. Pukovnik nas prima i ubrzo ulazim kod kralja. To je starac s energičnom glavom i sa jakim belim brkovima. On nosi vojvodsku uniformu. Ima dostojanstveno držanje i izgleda u dobrom zdravlju, ali ga je sluh izdao. „Čiča”, kako ga familiarno zovu, ima zaista gordo držanje sredine iz koje je proizašla njegova porodica i što on ne krije, nego se čak time ponosi. Prijem je bio vrlo prijateljski. „Srećan sam što vas vidim, kazao mi je, jer vi ste dobar prijatelj Srbije i to ste dokazali, bes Beča i Sofije protiv vas najbolji su dokaz. A povrh toga, vi ste Švajcarac, vi ste iz zemlje koju toliko volim i gde sam proveo toliko lepih godina”. Familiarno ulazi se u razgovor. Razgovaramo o ratu i on mi priča nekoliko epizoda iz 1870. Govoreći o nemačkoj špijunaži, on mi je ispričao ovu priču: jednog dana kad je bio sa generalom Bijoom, naiđe jedan oficir koji je kazao da ta je uputio general Burbaki. Govorio je vrlo dobro francuski, ali generalov ađutant je posumnjao u njega i to saopštio generalu. General je rekao da poznaje oficira iz mladih dana i zabranio mu je da ga dira. Ali ađutant nije hteo da ostane pobeđen. Primetivši oficirove vrlo šiljate čizme kakve se nisu mogle naći u Francuskoj, zapitao ga je gde ih je nabavio. Ovaj mesto da kaže da ih je skinuo sa jednog mrtvog Prusa, tvrdio je da ih je nabavio iz Pariza. Kad su ga uhapsili i pretresli, otkrili su da je to grof de V. (Kralj se više nije sećao imena), pruski oficir. Na pitanje zašto se on, kao plemić, ponižava da vrši špijunažu, odgovorio je da je čast špijunirati za pruskog kralja. Kad su ga digli na vešala on je umro vičući: „Francuske svinje, Prusi će vas ipak pogaziti!” Razgovaramo i o Švajcarskoj i kralj mi priča svoje streljačke uspomene. On je član „Arkbize” u Ženevi i učestvovao je u gotovo svima federalnim i kantonskim streljačkim utakmicama za vreme svoga bavljenja u Švajcarskoj. On ima sve medalje, pehare itd. sa ovih utakmica i vadi iz džepa jedan srebrn sat sa federalne utakmice u Lucernu. On je takođe odlazio na streljačke vežbe u Iverdonu i na federalne streljačke vežbe u Nešatelu. Pitao me o strelcima iz njehovog vremena, Žilienu, Lutiu i o prodavcu oružja Ebersbergeru iz Ženeve, itd. Ja se ne sećam Lutievog imena i, da me podseti, on mi kaže: „Vi poznajete mesara iz Ženeve koji tako dobro gađa”. Zatim on hoće da sazna šta rade njegovi stari poznanici: Navil, Marten, Le Roajs, dr. Mermo, Reverden itd. On hvali ženevsku policiju koja je bila uvek vrlo predusretljiva prema njemu. Kako su njegova deca išla u školu sasvim sama, Obrenovićeva vlada je htela da ih otme, i, jednog dana, njegov sin Đorđe dođe kući i ispriča kako je neki gospodin hteo da ga povede, pošto ga je zadržao na ulici. Čim je policija bila izveštena, ona je sprečila da se ne ponove ovakve stvari. „Ah, ja bih hteo da Srbija i Srbi budu kao Švajcarska i Švajcarci!” kazao mi je on. „Kako je vaša zemlja disciplinovana. Nikad se ne vidi da se policija meša u manifestacije. Jedna povorka prolazi ulicom i građani se nameštaju u red na trotoaru. Nije potrebno da se mobiliše policija. Na primer, u Engleskoj Bašti u Ženevi stoje objave koje preporučuju cveće i drveće pažnji publike. Bio sam svakodnevno u toj bašti i, jednog dana, posmatrao sam kako se igraju deca. Jedan mališan igrajući se loptom, bacio ju je u nasad. On trči svojoj mami i moli je da mu je izvadi. Drugo dete, kome se desio isti slučaj, osvrće se oko sebe da li ga niko ne vidi, preskače preko ogradice i uzima svoju loptu. Najzad, treće dete preskače u nasad i povrh toga još trga nekoliko cvetova. Bio sam radoznao čija su ova deca. Saznao sam da je prvi bio Švajcarac, drugi Nemac, a treći Francuz. Mali Švajcarac već je imao poštovanja za zakon! Eto šta nama Srbima treba!” Govoreći o politici, Kralj mi kaže da se svet suviše bavi politikom u Srbiji i da bi bilo dobro kad bi se njom bavio manje. Pričajući o srpskoj vojsci, on izražava sve svoje divljenje za srpskog vojnika. „To je hrabar vojnik koji ima srca. On je strašan u borbi, ali pred pobeđenim protivnikom on sve zaboravlja i vidi u njemu samo jedno nesrećno stvorenje s kojim će podeliti svoje poslednje parče hleba”. On ne zna ništa o svom sinu Đorđu koji je na italijanskom ili fran- cuskom frontu. „To je čudan tip. Kad je posetio jednog ranjenog prijatelja, bio je ljubomoran na njega zbog njegove rane i, onda, ne napušta više Beograd dok mu jedna austrijska granata nije srušila jedan zid na glavu. Ali on nalazi da to nije dostojna rana i odlazi da bude ranjen, ozbiljno ovoga puta, na Mačkovom Kamenu. Išao sam da ga sretnem u Valjevu. Ležao je u svom automobilu. Nije govorio ništa, jer ga je, verovatno, bolela rana, ali on je bio zadovoljan što je ranjen. Čudim se kako se izvukao iz cele stvari. Jedan milimetar dublje i bio bi mrtav”.

Kralju Petru je dosadno sasvim samom, jedino u društvu sa svojim ađutantom i svojim lekarom. „Ja sam star”, govorio mi je, „i moj sin Aleksandar radi mesto mene. Ja sam na odsustvu. Povukao sam se da ne smetam političarima, ali dosadno mi je”. Pričamo dugo i izlazimo da pođemo prema crkvi. Naš razgovor se produžava: „Jeste li naučili malo srpski?” pita me on. Na moj odgovor da sam naučio nekoliko reči, i takođe rečenicu: „Dajte mi čaša . . .” „Voda”, dodaje Kralj. „Ne rakija”, odgovaram. Na to mi on drži malu disertaciju o tome kako ne treba piti alkohol ni pušiti „Gledajte”, kaže mi on, „nekada sam pušio 80 cigareta dnevno, a danas sam sasvim prestao da pušim”. „Da, ali vi ste stari, a ja sam u najboljim godinama”, odgovorio sam mu. Pet sati je i kralj se prijateljski prašta sa mnom. „Idite još da vidite crkvu. Ja bih rado išao sa vama, ali noge mi se teško penju uz stepenice”, kazao mi je on, odlazeći prema svojoj maloj usamljenoj kući.

rajs 3d.jpg

Arčibald Rajs – Šta sam video i proživeo u velikim danima

11 juna 1917 (Solun). Bio sam danas kod Kralja Petra. On me je prijateljski primio u svojoj sobi sa golim zidovima koji nisu ukrašeni nijednom slikom. On je postario. Lice je vrlo mršavo pod bradom u obliku lepeze. Ide teško sa dva štapa. Ipak moja poseta ga raduje. Pričao mi je svoje uspomene puna dva sata. Još slabije čuje. Primoran je da se služi akustičkom cevi. Govori mi naročito o Ženevi i o svojim uspomenama koje ga za nju vezuju. On je poznavao ceo svet i seća se svih imena. Prvi put je dolazio u Ženevu kad je bio još neženjen. Zatim je bio sa Burbakievom vojskom interniran u Švajcarskoj. Ali on nije hteo tamo da ostane. On je poručnik u štabu generala Biljoa. U Verieru predaje jednom drugu svoju dužnost i prokrada se u jedan voz koji je išao za Šo-de-Fon i Nešatel. Tu je kupio građansko odelo koje je obukao preko svoje uniforme. Bez zapreke stigao je u Ženevu i odseo u hotelu de Berg. Kazao je da je Srbin i da dolazi iz Rumunije, ali hotelier nije hteo da mu poveruje, povukao ga je u jednu sobu i otkrio fran- cusku uniformu. Onda mu je poručnik Karađorđević priznao da želi da se vrati u Francusku. Hotelier mu je savetovao da ne uzima voz u Ženevi, jer je stanica puna Nemaca, nego da ide kolima do La Plena i da tamo sedne na voz. Poručnik, budući kralj, ne odlazi odmah, već čeka generala Biljoa koga prebacuje u Francusku preko La Plena. Zatim čeka u Ženevi i na telegrafski poziv generala koji je stigao u Bordo, i sam isto tako beži. Kasnije se vratio u Ženevu i tamo je provio više od deset godina svoga života. Kralj mi kaže da je 70 – 71 Ženeva bila neprijateljski raspoložena prema Francuzima, dok im je Cirih bio naklonjen. Za „Žurnal de Ženev” nije bilo ništa lepše od Nemačke, i Mark Debri, tadašnji njegov urednik, ostaje germanofil do svoje smrti. U ostalom, sve „aristokratske” i „jeretičko protestanske” porodice imaju slabost za Nemačku. Trebao je sadašnji rat, pa da se izmeni mišljenje. „Jadna Srbija!” produžava Kralj. „Koliko li će joj još ostati stanovnika posle ovog strašnog rata? Srbija će se podići, razume se, ali neće biti više njenih starih, onih od dobre šumadijske rase. U Americi ima rezerva, ali ima li ih više od 100.000, i to sa Hrvatima i Dalma- tincima”. Dok mi je tako govorio stari Kralj, njegove oči bile su vlažne od suza. Bilo je nečega uzvišenog kad čovek vidi ovog starca, ovog mudraca koji je mogao da se odreče vlasti čim je osetio da nema više potrebne snage, kako žali samo svoju zemlju i ne govori ništa o svojim ličnim patnjama. Stari Kralju, ti ćeš ostati jedna od najplemenitijih figura ovog rata i služićeš za primer svima pravim Srbima! On živi kao pusti- njak. Ustaje rano i pravi duge šetnje u „Sajd-Karu”. Zatim ne izlazi više celog dana. Nedeljom, ide koji put u crkvu, ali ne prima gotovo nikoga. Ovih dana, ne izlazi nikako, jer je njegov motociklista u Italiji. Opraštam se i On se izvinjava što me je zadržao tako dugo „sa svojim staračkim uspomenama”.

Petar I imao je veliku radost da se vrati u svoju zemlju slobodan i pobednik, i da vidi da su ujedinjeni, pod njegovim sinom, svi oni koji govore istim jezikom. Narodno ujedinjenje bilo je cilj njegovog života. On je izvršio svoj zadatak i ugasio se, usamljen, ali koliko veliki! On sada spava u onoj crkvi u Topoli, daleko od bučnog Beograda novog stila, u srcu Šumadije koju je toliko voleo. Ali mi ostali koji smo imali sreću da po- znajemo ovog velikog patriotu koji je bio u isto vreme veliki mudrac, mislimo često na ovu lepu figuru koja je ovaploćavala sve plemenite i velikodušne osećaje rata za oslobođenje.

Odlomak iz knjige Arčibalda Rajsa Šta sam video i proživeo u velikim danima

www.talijaizdavastvo.rs