Srbija, mitska zemlja

Prvo izdanje romana Ćup komitskog vojvode objavio je nekadašnji BIGZ, zlosrećne 1990, drugo Dereta 2000, a treće, povodom stogodišnjice Topličke bune, upriličila je Talija izdavaštvo 2017. Neprikosnoveno istinito, od početka, odzvanja autorova gorka sentenca: „Ovo doba traži umetnost prostu kao pasulj“. Za umetnost nisu došla bolja vremena, ali se autor tada, kao i u ranijim i potonjim delima, opire banalizaciji umetnosti, te dosledno gradi složene, slojevite, višeznačne i univerzalne povesti. I kako bi kazao Kiš, „to nije samo opredeljenje pisca po estetičkim afinitetima, već logična etička konsekvenca jednog strasnog traženja izlaza iz sveopšte alijenacije naše epohe“.

Još od Bugarske barake, Savićeva poetika je zasnovana na poznatoj univerzaliji literature, toj „nepokretnoj konstanti sveprisutnosti ljubavi i smrti“. Formalno menjajući autorski izraz, tražeći se u adekvatnijim oblicima i žanrovima, od stvarnosne pripovedne proze, preko esejističkog, do postmodernog romana, Savić se nikad nije odrekao najvažnijeg pitanja svake dobre priče, koja ispituje granice i daje determinante dobra i zla, tvoračkog i destruktivnog.

Pokušaj mirenja etike i estetike je najteži zadatak umetnika, jer se jedna drugoj prečesto pokoravaju. Izvesno je, ipak: „Umetnik ne sme da svoj dar stavlja u službu ideja u koje ne veruje ili koje su mu tuđe, a pogotovu ne u službu onih koji umetnost zloupotrebljavaju za svoje ciljeve“.

savic sajt

Ćup komitskog vojvode roman je koji se, u vremenskom određenju, oslonio na dva dramatična trenutka srpske istorije (1917. i 1948). U mnogoj literarnoj tvorevini, pa i ovoj, posezanje za nacionalnom istorijskom građom može biti višestruko konotirano: ponekad kao (de)mistifikacija kolektivnog bića; kao alegoreza sopstvenog doba, koje nužno nosi breme prošlih vremena, a najposle, kao univerzalna priča o čoveku u nedoba i njegovoj borbi za smislenost. U formalnom smislu, okvirni narativ romana pripada golootočkom, posleratnom vremenu, a u njemu je unutrašnji pripovedni prsten, dominantna priča iz 1917, vremena Topličkog ustanka. Autor produbljuje vreme istorijskim i mitskim ravnima (Prvi srpski ustanak, Kosovska bitka, epska pesma i helenski mitski diskurs, pa sve do biblijskih univerzalija).

U ključu postmodernističkog postupka ukidanja formalnih žanrovskih granica, u romanesknu strukturu su umetnute i tri drame: dve istorijske (o Kosovskom boju i Hajduk-Veljku), a treća sa temom iz helenske mitologije (Apolon i Marsija). Sve su tragedijski konotirane, jer junaci, iako slute egzistencijalne poraze, ne odustaju od svojih nauma. Drame su sublimna ideja večitog pitanja: „Šta misliš, pesniče dični, koja je mašta jača: mašta stvaranja dobra ili mašta razaranja i zla?“

Mesto gde se odigravaju sve povesti u romanu je Srbija, mitska zemlja, jer „mitske zemlje i krajevi su raznovrsni, a samo im je jedno svojstvo zajedničko: menjale su tok istorije i stvarale legende“, kaže Umberto Eko. Jedan nesvikli stranac, koji hoda Srbijom, kaže: „Ovde se ne zna šta je java a šta san, šta tama a šta svetlost, šta dan a šta noć, šta kraj a šta početak, šta gore a šta dole. Sve je nestvarno i obrnuto naglavačke, a sve je opet stvarno i čvrsto postavljeno na noge“.

Autor u ovom romanu, kao i u pređašnjim i potonjim svojim delima (od ranih pripovedaka, do romana La sans Pareille), poseže za intrigantnim postupkom aptronima. Zalizani su zalizani, onečovečeni i jednoumni instrumenti vlasti; Slepac svet spoznaje duhovnim, a ne telesnim okom; Zlopogleđi je „levo oko alavo, na sve što je zdravo, lepo i napredno“, njime ubija i cvet i čoveka; Troglavi se transformiše svaki put, kad odsečenu glavu ponese pod pazuhom. On je mitski junak, koji do samospoznanja dolazi kroz gubitke i ponovna sticanja identiteta; Kosara se „danju oružala i opasivala kao muškarac. Noću je oblačila suknju i bluzu, rasplićući duge i guste pletenice“. Nemi/Nema je sublimat Animusa i Anime, platonovsko dvopolno biće, pre nego su ga gnevni bogovi razdvojili na polovine, koje se večno traže. Dvodevojka, delija-devojka, na bojnom polju, hrabra i nemilosrdna, u zatišju bitke, kućanica i toplo krilo. Čak i Lenzu, strancu i došljaku, odgovara ime prolećne obnove zgasle egzistencije.

Već na početku, narator otkriva dualnost svoje prirode. On je, bez krivice, proglašen izdajnikom revolucije, da bi kasnije postao izdajnik bratovljev. Umetnik, kojem je usud namenio mnoga iskušenja, jer „na spisku sumnjivih, umetnicima pripada prvo mesto“. Kao i Vojvoda Kosta Vojnović, vođa Topličkog ustanka: za kralja i oficire, avanturist koji se pre vremena podigao na preveliku silu, lepotan-bandit, za Austrougare.

U drugoj ravni, Vojvoda postaje mitski, epski junak: „Stasit je i prav kao bor. Zvezda mu sija na čelu, soko stoji na ramenu, ruža cvate iz potiljka, voda grgonji u ustima, žar-ptica leprša u očima“. On je umetnik, zatočen u nedobu rata. Veruje da borbom pobeđuje neprijatelja, a umetnošću besmisao krvoprolića: „Još juče su njegovi ljudi ubijali i klali, a danas će izvoditi pozorišnu predstavu“.

I drugi junaci i njihove sudbine su alegorijski konotirane. U zaokruženju intencije autora da ispriča povest o sučeljenim svetovima, racionalnog Zapada i iracionalnog Istoka, jedan od junaka, Lenc, zapadnjak, osrednji bečki glumac, Srbiju ne razume, ne poima plahovitost ljudi, njihovu ambivalentnost i nedoslednost: „Od Srba nema čudnijih ljudi: svako će se ljuto uvrediti ako mu se ponudi da za novac radi kao dostavljač, ali će zato bilo kojoj vlasti dragovoljno i redovno, i više nego što je potrebno, prijavljivati i opanjkavati rođake, prijatelje i komšije“.

Pojedinačne sudbine junaka su signumi kolektivnog duha i svesti, etosa i mita nacije. Autor sublimira ideju sveopšteg dualizma i u nacionalnim biću: „Dobar ali pogan narod. Mnogo pogan“, ili, „Razlika između razbojnika i boraca za pravdu i slobodu ponekad je tanka kao vlas“. Sa druge strane, tvoračko i smisleno traži pravo na život, barem u umetnosti: „Srbi su budale. Rat je, a oni izvode pozorišne predstave. I to kakve? One u kojima se porazi proglašavaju za pobede, u kojima se ceo narod tera u samoistrebljenje radi izmišljenog nebeskog carstva, u kojima mrtvi znače više nego živi“.

„Valjda se, ipak, sve priče ne ponavljaju“, nada se autor. Možda je ovo obećanje: Eros će se, pre ili kasnije, izbaviti iz zagrljaja Tanatosa. Biće to divno vreme. Treba biti pripravan. U tamnoj vilajetu su jednako i onaj koji pripoveda i onaj koji priču sluša. Uzmu li – kajaće se. Ne uzmu li – kajaće se.

Ana Stišović Milovanović

Knjiga Danas – Nedeljna preporuka za čitanje

www.talijaizdavastvo.rs

Advertisements

Arčibald Rajs o Kralju Petru I Karađorđeviću

PetarI-Karadjordjevic

Da ceo jedan narod bude junačan, treba da bude dobro vođen, a da bude dobro vođen, treba mu dobrih šefova.Da jedna vojska bude hrabra, istrajna, čak u nesreći i da se ne boji žrtvovanja se za spas svoje zemlje, treba joj primera, a ove primere mogu dati samo njeni šefovi. Dakle, srpski narod i vojska, čak u časovima kad je na krst razapeta Srbija krvavila iz svih svojih žila, imali su sreću da imaju svoje šefove i svoje primere. Ovi šefovi bili su najpre njihov Kralj i njihov princ Regent a zatim velike vojskovođe Putnik, Mišić, Stepa Stepanović i Bojović. Kralj Petar i njegov sin Aleksandar, uz pomoć Putnika, Mišića, Stepe i Bojovića spasli su Srbiju i stvorili ujedinjenu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Građanski šefovi to ne bi mogli učiniti, jer, mora se reći, oni nisu mogli nikada potpuno da zaborave svoje svađe partijskih političara, a da se spase zemlja iz očajne situacije u kojoj se nalazila, trebalo je potpuno jedinstvo koje žrtvuje sve jednoj jedinoj ideji: spasu otadžbine.Kralj Petar, njegov sin i njegove velike vojskovođe ostvarili su ovo jedinstvo i tako su mogli da spasu zemlju.

Petar I, kad je planuo Veliki Rat, bio je već predao regentstvo svome sinu Aleksandru. Bio je star i bio je mudrac koji je smatrao da su, kad se pređu izvesne godine, njegova pleća postala suviše slaba da izdrže bez povijanja odgovornost za dobro upravljanje celom jednom zemljom. On nije dakle direktno uzimao učešća u vođenju rata. On se držao po strani, dobrovoljno, sam. Ipak njegova krupna figura lebdela je, od početka, nad celim ovim ratom, i, kao u vilinskim pričama, u kritičnim časovima on je bio usred svojih junaka. Ko će ikada dostojno moći da opeva staroga kralja ukočenoga od reumatizma, koji, usred zime, silazi sam u rovove svojih vojnika da pobedi ili da pogine s njima? Pojava „čiča Pere”, kako ga je familiarno zvao narod, učinila je pravo čudo. Pored sve oskudice u municiji, srpska vojska razbila je silnu Potiorekovu vojsku i isterala je iz svoje zemlje kao zečeve. Posle nekoliko dana, Kralj Petar se vratio u svoj Dvor u Beogradu, gazeći nogom prostrte austrijske zastave mesto ćilima, pred kapi jom. I taj kralj delio je sa svojim narodom i svojom vojskom sve nevolje i sve patnje povlačenja kroz Albaniju! Edmon Rostan, u jednoj uzvišenoj pesmi, opevao je ovog starog kralja koji odlazi u progonstvo na kolima koja vuku četiri vola, usred svoga naroda koji nije hteo da ostavi u najstrašnijim iskušenjima.

Petar I je ušao živ u legendu. Kad čovek na to misli, čini mu se da je ova slika gotovo suviše lepa da bude stvarnost. Pa ipak, to je bila stvarnost. Istinsku legendu o Kralju Petru, običnom Srbinu usred svojih vojnika u rovovima i spremnom da pogine ili da pobedi s njima, — legendu isto tako istinsku o starom kralju kako prelazi preko negostoljubivih planina i dolina Albanije na kolima koja vuku četiri vola, i okruženog familiarno od svojih vojnika i svoga naroda u nesreći, pričaće baba unučadi pored toplog ognjišta, ali ono što su nam pričali kad smo mi bili mali, bilo je izmišljeno, dok je ono što će se pričati deci budućnosti, bila velika stvarnost.

Petar I, general Topola kako se on dao nazivati, živeo je sam u Topoli, zatim blizu Halkisa, i, najzad, u Solunu. On je primao samo vrlo retko nekoliko prijatelja. U Solunu gde je pustio bradu u znak žalosti za otadžbinom, izlazio je samo u jutro u sajd-karu kojim je rukovodio njegov verni žandarmerijski narednik. Bio sam jedan od povlašćenih koji su, za vreme rata, viđali od vremena na vreme ovog velikog kraljevskog mudraca. Bolje nego opisivanjem moćiću dati njegovu sliku, punu velike plemenitosti, žarkog patriotizma, divne jednostavnosti i velike privrženosti uspomenama, po svojim beleškama koje sam uzeo posle dve posete kod njega. Ovde su prve beleške, dok smo još bili u Srbiji.

22 avgusta 1915. Rđavim opštinskim putem? preko Natalinaca, stižemo brzo u podnožje brežuljka na čijem se grebenu diže Karađorđeva crkva koju je sagradio kralj. Naš automobil lako se penje uz ovaj breg i mi ulazimo u kraljevsko imanje. To je prostrano zemljište, zasađeno mladim drvećem koje još nije imalo vremena da poraste. Pred „Dvorom” stajemo. Ovaj Dvor je jedna mala kućica, vrlo čista, ali jednostavna i ima samo nekoliko soba. Unutra je sve isto tako jednostavno kao i spolja. Zidovi su belo okrečeni bez ikakvih šara. Ipak je doneseno nešto nameštaja iz beogradskog Dvora, tako da, pored sve jednostavnosti, ima izvesne udobnosti i izvesne otmenosti. Tu kralj stanuje sam s jednim pukovnikom i jednim konjičkim kapetanom koji komanduje gardom. Pukovnik nas prima i ubrzo ulazim kod kralja. To je starac s energičnom glavom i sa jakim belim brkovima. On nosi vojvodsku uniformu. Ima dostojanstveno držanje i izgleda u dobrom zdravlju, ali ga je sluh izdao. „Čiča”, kako ga familiarno zovu, ima zaista gordo držanje sredine iz koje je proizašla njegova porodica i što on ne krije, nego se čak time ponosi. Prijem je bio vrlo prijateljski. „Srećan sam što vas vidim, kazao mi je, jer vi ste dobar prijatelj Srbije i to ste dokazali, bes Beča i Sofije protiv vas najbolji su dokaz. A povrh toga, vi ste Švajcarac, vi ste iz zemlje koju toliko volim i gde sam proveo toliko lepih godina”. Familiarno ulazi se u razgovor. Razgovaramo o ratu i on mi priča nekoliko epizoda iz 1870. Govoreći o nemačkoj špijunaži, on mi je ispričao ovu priču: jednog dana kad je bio sa generalom Bijoom, naiđe jedan oficir koji je kazao da ta je uputio general Burbaki. Govorio je vrlo dobro francuski, ali generalov ađutant je posumnjao u njega i to saopštio generalu. General je rekao da poznaje oficira iz mladih dana i zabranio mu je da ga dira. Ali ađutant nije hteo da ostane pobeđen. Primetivši oficirove vrlo šiljate čizme kakve se nisu mogle naći u Francuskoj, zapitao ga je gde ih je nabavio. Ovaj mesto da kaže da ih je skinuo sa jednog mrtvog Prusa, tvrdio je da ih je nabavio iz Pariza. Kad su ga uhapsili i pretresli, otkrili su da je to grof de V. (Kralj se više nije sećao imena), pruski oficir. Na pitanje zašto se on, kao plemić, ponižava da vrši špijunažu, odgovorio je da je čast špijunirati za pruskog kralja. Kad su ga digli na vešala on je umro vičući: „Francuske svinje, Prusi će vas ipak pogaziti!” Razgovaramo i o Švajcarskoj i kralj mi priča svoje streljačke uspomene. On je član „Arkbize” u Ženevi i učestvovao je u gotovo svima federalnim i kantonskim streljačkim utakmicama za vreme svoga bavljenja u Švajcarskoj. On ima sve medalje, pehare itd. sa ovih utakmica i vadi iz džepa jedan srebrn sat sa federalne utakmice u Lucernu. On je takođe odlazio na streljačke vežbe u Iverdonu i na federalne streljačke vežbe u Nešatelu. Pitao me o strelcima iz njehovog vremena, Žilienu, Lutiu i o prodavcu oružja Ebersbergeru iz Ženeve, itd. Ja se ne sećam Lutievog imena i, da me podseti, on mi kaže: „Vi poznajete mesara iz Ženeve koji tako dobro gađa”. Zatim on hoće da sazna šta rade njegovi stari poznanici: Navil, Marten, Le Roajs, dr. Mermo, Reverden itd. On hvali ženevsku policiju koja je bila uvek vrlo predusretljiva prema njemu. Kako su njegova deca išla u školu sasvim sama, Obrenovićeva vlada je htela da ih otme, i, jednog dana, njegov sin Đorđe dođe kući i ispriča kako je neki gospodin hteo da ga povede, pošto ga je zadržao na ulici. Čim je policija bila izveštena, ona je sprečila da se ne ponove ovakve stvari. „Ah, ja bih hteo da Srbija i Srbi budu kao Švajcarska i Švajcarci!” kazao mi je on. „Kako je vaša zemlja disciplinovana. Nikad se ne vidi da se policija meša u manifestacije. Jedna povorka prolazi ulicom i građani se nameštaju u red na trotoaru. Nije potrebno da se mobiliše policija. Na primer, u Engleskoj Bašti u Ženevi stoje objave koje preporučuju cveće i drveće pažnji publike. Bio sam svakodnevno u toj bašti i, jednog dana, posmatrao sam kako se igraju deca. Jedan mališan igrajući se loptom, bacio ju je u nasad. On trči svojoj mami i moli je da mu je izvadi. Drugo dete, kome se desio isti slučaj, osvrće se oko sebe da li ga niko ne vidi, preskače preko ogradice i uzima svoju loptu. Najzad, treće dete preskače u nasad i povrh toga još trga nekoliko cvetova. Bio sam radoznao čija su ova deca. Saznao sam da je prvi bio Švajcarac, drugi Nemac, a treći Francuz. Mali Švajcarac već je imao poštovanja za zakon! Eto šta nama Srbima treba!” Govoreći o politici, Kralj mi kaže da se svet suviše bavi politikom u Srbiji i da bi bilo dobro kad bi se njom bavio manje. Pričajući o srpskoj vojsci, on izražava sve svoje divljenje za srpskog vojnika. „To je hrabar vojnik koji ima srca. On je strašan u borbi, ali pred pobeđenim protivnikom on sve zaboravlja i vidi u njemu samo jedno nesrećno stvorenje s kojim će podeliti svoje poslednje parče hleba”. On ne zna ništa o svom sinu Đorđu koji je na italijanskom ili fran- cuskom frontu. „To je čudan tip. Kad je posetio jednog ranjenog prijatelja, bio je ljubomoran na njega zbog njegove rane i, onda, ne napušta više Beograd dok mu jedna austrijska granata nije srušila jedan zid na glavu. Ali on nalazi da to nije dostojna rana i odlazi da bude ranjen, ozbiljno ovoga puta, na Mačkovom Kamenu. Išao sam da ga sretnem u Valjevu. Ležao je u svom automobilu. Nije govorio ništa, jer ga je, verovatno, bolela rana, ali on je bio zadovoljan što je ranjen. Čudim se kako se izvukao iz cele stvari. Jedan milimetar dublje i bio bi mrtav”.

Kralju Petru je dosadno sasvim samom, jedino u društvu sa svojim ađutantom i svojim lekarom. „Ja sam star”, govorio mi je, „i moj sin Aleksandar radi mesto mene. Ja sam na odsustvu. Povukao sam se da ne smetam političarima, ali dosadno mi je”. Pričamo dugo i izlazimo da pođemo prema crkvi. Naš razgovor se produžava: „Jeste li naučili malo srpski?” pita me on. Na moj odgovor da sam naučio nekoliko reči, i takođe rečenicu: „Dajte mi čaša . . .” „Voda”, dodaje Kralj. „Ne rakija”, odgovaram. Na to mi on drži malu disertaciju o tome kako ne treba piti alkohol ni pušiti „Gledajte”, kaže mi on, „nekada sam pušio 80 cigareta dnevno, a danas sam sasvim prestao da pušim”. „Da, ali vi ste stari, a ja sam u najboljim godinama”, odgovorio sam mu. Pet sati je i kralj se prijateljski prašta sa mnom. „Idite još da vidite crkvu. Ja bih rado išao sa vama, ali noge mi se teško penju uz stepenice”, kazao mi je on, odlazeći prema svojoj maloj usamljenoj kući.

rajs 3d.jpg

Arčibald Rajs – Šta sam video i proživeo u velikim danima

11 juna 1917 (Solun). Bio sam danas kod Kralja Petra. On me je prijateljski primio u svojoj sobi sa golim zidovima koji nisu ukrašeni nijednom slikom. On je postario. Lice je vrlo mršavo pod bradom u obliku lepeze. Ide teško sa dva štapa. Ipak moja poseta ga raduje. Pričao mi je svoje uspomene puna dva sata. Još slabije čuje. Primoran je da se služi akustičkom cevi. Govori mi naročito o Ženevi i o svojim uspomenama koje ga za nju vezuju. On je poznavao ceo svet i seća se svih imena. Prvi put je dolazio u Ženevu kad je bio još neženjen. Zatim je bio sa Burbakievom vojskom interniran u Švajcarskoj. Ali on nije hteo tamo da ostane. On je poručnik u štabu generala Biljoa. U Verieru predaje jednom drugu svoju dužnost i prokrada se u jedan voz koji je išao za Šo-de-Fon i Nešatel. Tu je kupio građansko odelo koje je obukao preko svoje uniforme. Bez zapreke stigao je u Ženevu i odseo u hotelu de Berg. Kazao je da je Srbin i da dolazi iz Rumunije, ali hotelier nije hteo da mu poveruje, povukao ga je u jednu sobu i otkrio fran- cusku uniformu. Onda mu je poručnik Karađorđević priznao da želi da se vrati u Francusku. Hotelier mu je savetovao da ne uzima voz u Ženevi, jer je stanica puna Nemaca, nego da ide kolima do La Plena i da tamo sedne na voz. Poručnik, budući kralj, ne odlazi odmah, već čeka generala Biljoa koga prebacuje u Francusku preko La Plena. Zatim čeka u Ženevi i na telegrafski poziv generala koji je stigao u Bordo, i sam isto tako beži. Kasnije se vratio u Ženevu i tamo je provio više od deset godina svoga života. Kralj mi kaže da je 70 – 71 Ženeva bila neprijateljski raspoložena prema Francuzima, dok im je Cirih bio naklonjen. Za „Žurnal de Ženev” nije bilo ništa lepše od Nemačke, i Mark Debri, tadašnji njegov urednik, ostaje germanofil do svoje smrti. U ostalom, sve „aristokratske” i „jeretičko protestanske” porodice imaju slabost za Nemačku. Trebao je sadašnji rat, pa da se izmeni mišljenje. „Jadna Srbija!” produžava Kralj. „Koliko li će joj još ostati stanovnika posle ovog strašnog rata? Srbija će se podići, razume se, ali neće biti više njenih starih, onih od dobre šumadijske rase. U Americi ima rezerva, ali ima li ih više od 100.000, i to sa Hrvatima i Dalma- tincima”. Dok mi je tako govorio stari Kralj, njegove oči bile su vlažne od suza. Bilo je nečega uzvišenog kad čovek vidi ovog starca, ovog mudraca koji je mogao da se odreče vlasti čim je osetio da nema više potrebne snage, kako žali samo svoju zemlju i ne govori ništa o svojim ličnim patnjama. Stari Kralju, ti ćeš ostati jedna od najplemenitijih figura ovog rata i služićeš za primer svima pravim Srbima! On živi kao pusti- njak. Ustaje rano i pravi duge šetnje u „Sajd-Karu”. Zatim ne izlazi više celog dana. Nedeljom, ide koji put u crkvu, ali ne prima gotovo nikoga. Ovih dana, ne izlazi nikako, jer je njegov motociklista u Italiji. Opraštam se i On se izvinjava što me je zadržao tako dugo „sa svojim staračkim uspomenama”.

Petar I imao je veliku radost da se vrati u svoju zemlju slobodan i pobednik, i da vidi da su ujedinjeni, pod njegovim sinom, svi oni koji govore istim jezikom. Narodno ujedinjenje bilo je cilj njegovog života. On je izvršio svoj zadatak i ugasio se, usamljen, ali koliko veliki! On sada spava u onoj crkvi u Topoli, daleko od bučnog Beograda novog stila, u srcu Šumadije koju je toliko voleo. Ali mi ostali koji smo imali sreću da po- znajemo ovog velikog patriotu koji je bio u isto vreme veliki mudrac, mislimo često na ovu lepu figuru koja je ovaploćavala sve plemenite i velikodušne osećaje rata za oslobođenje.

Odlomak iz knjige Arčibalda Rajsa Šta sam video i proživeo u velikim danima

www.talijaizdavastvo.rs

Vojvoda Živojin Mišić – Razbuktale partijske strasti

zivojin-misic-600x345-400x280

U vremenu mog detinjstva i dok nije izašao zakon o potesima.[1] Struganičani su bili bogati stočarstvom svih vrsta. Imali su dosta svinja, ovaca, goveda, koza i konja, kao i dosta velike prostorije obrasle šumom. Najviše je bilo cerova, granica (vrsta hrasta), bukava, jasena, oraha, brezovine, jasika, raznog žbunja, jabuka, krušaka, trešanja, šljiva. Sve ovo mogaše se održavati blagodareći okolnosti što su seljaci sva svoja imanja ograđivali vrljikama i plotovima tako da je stoka mogla preko celog dana i noći ostati na paši i noćivati u svojim ograđenim pašnjacima, a u jesen i po njivama sa kojih su plotovi skinuti, te nije bilo potrebno angažovati veći broj čobana za čuvanje stoke. Seoske, opštinske i okružne šume čuvali su sami seljaci i okružni panduri. U poznu jesen, kad se saberu poljski usevi, seljaci su, nemajući drugih poslova, redovno preduzimali popravljanje svojih ograda, utrkujući se pri tome ko će bolju i sigurniju ogradu podići i održavati na svom imanju.

Pre pojave potesa po selima ne beše velikih kavgi i svađa, već više pesme, uzajamnih dobrih odnosa i poštovanja. Svaki putnik smatrao je bezuslovno, za svoju dužnost da za sobom zatvori vratnice na putu kako ne bi stoka prelazila u tuđa imanja. Ko to ne bi učinio celo bi selo saznalo za toga zlonamernika koga bi policijska vlast u najkraćem vremenu pronašla i podvrgla strogoj kazni. Seljaci su ograđivali i svoja dvorišta lepom ogradom sa velikim kapijama na ulazima, koje su uvek bile zatvorene i nalazile se u ispravnom stanju. Pri otvaranju i zatvaranju teške vratnice su jako škripale, što je bio znak ukućanima da neko dolazi, te bi momčadija i čeljad izletala iz kuće da vide ko to dolazi.

Nema sumnje da su mnogobrojne ograde iziskivale veću seču šume, ali je, s druge strane, to bio i podstrek za obnavljanje i bolje negovanje šume na vlastitim imanjima.

Pojava zakona o potesima uništila je ograde. Zbog toga su počele jake svađe, kavge i čitave borbe s tučom po njivama koje je teško bilo sačuvati da tuđa stoka ne upadne i štetu učini. Pošto su dečaci bili nemoćni da savladaju veliki broj stoke u razgrađenim imanjima, izdvajan je sve veći broj odraslih za čuvanje stoke na štetu sređivanja poljskih imanja. Iz tog razloga otpoče naglo umanjivanje stoke i stočarstva. Pojava zakona o potesima izazivala je savremenicima toga doba teške uzdahe za svojom dobrom stokom, koju su morali otuđivati. Od toga vremena nastade po našim selima lučenje svinja, ovnova, ugojenih volova itd., što u domaćinske vredne domove unese velike sume novaca u žeženom zlatu — ćesarske dukate, a ređe srebrne talire, rublje i „cvancike”. Išlo se boljem, a postiglo se gore i ubitačnije. Tako mu je to uopšte kada se želi da se tuđa kultura na silu nametne onim krajevima koji je ne žele i koja ne odgovara opštim prilikama i uslovima tih krajeva.

zivojin misic moje uspomene

Ondašnja naša državna uprava, težeći ka novinama i ugledajući se na ono što je neko video u drugim državama i pokrajinama, pristupila je malo docnije ustrojstvu šumskih uprava sa šumarima — čuvarima svih šuma.

Na prvi pogled ustrojstvo ovih šumskih uprava i šumara beše dosta simpatično i opravdano pošto oslobađaše sela i opštine od izdataka na čuvare šuma, pa ipak, to ne beše u volji naših seljaka, jer ih poče lišavati slobodnog korišćenja svojih seoskih šuma za podizanje raznih građevina itd. Malo docnije, kada se u Srbiji razviše partijske strasti, terevenke i jurnjava za vrbovanjem stanovnika u pojedine partije, podmitljivi čuvari šuma s prikrivenim namigivanjem „odozgo” otpočeše nemilosrdnu trgovinu šumom. Vrbujući ljude u dotičnu partiju, šumari su davali dozvole za seču šume svakome ko bi dao izjavu da stupa u redove te i te partije. Pred opštinske izbore, pred izbore za okružne skupštine i narodno predstavništvo, po seoskim, opštinskim i državnim šumama otpočinjahu odjekivati sekire pristalica vladajuće partije. Iako su postojali šumari i šumske uprave, u Srbiji je bivalo sve manje šuma, potoci počeše presušivati, a izvora vode beše sve manje i manje.[2]

Razbuktale partijske strasti nisu se obazirale na ove pojave, a narod se samo komešao i kolebao ne znajući kome „carstvu da se privoli”, gonjen svojim ličnim koristima.

[1]               Potes, m. (u Srbiji) više njiva ili livada, koje kaka opština ili nekoliko ljudi u zgradi.(V. Karadžić, Srpski rječnik (1852) I, Beograd,1964.)

 

[2]               Knez Miloš je 1859. godine, da bi se udobrio narodu, ukinuo sve šumske takse. Čuvanje šuma bilo je povereno opštinskim vlastima, počelo je nemilosrdno uništavanje šuma. Pojedini predeli Srbije su zbog toga brzo ogoleli i poplave učestale. „Najgore je ako se ovako nastavi“ – govorio je nekoliko godina docnije ministar finansija Kosta Cukić – „naša zemlja će za dvadeset godina postati ruina u ekonomskom pogledu. Nezadovoljan jednom šumskom uredbom izdanom na početku Mihailove vlade 1861. koja je zavela opet šumske takse, ali male, Cukić je smatrao da je neophodno potrebno, ne samo povećati takse, nego još i staviti seču šume potpuno pod nadzor državne vlasti, pošto se opštinska vlast pokazala odveć slaba u čuvanju šume. U ovom smislu Cukić stavlja jedan predlog zakona, ali taj predlog ne dobija snagu zakona. U našem zakonodavstvu o šumama, pod Mihailom,ostaje sve po starome, i satiranje šuma produžuje se i dalje“. (V. Slobodan Jovanović, Druga vlada Miloša i Mihaila, Beograd 1933, str. 307-309.)

Iz knjige: Vojvoda Živojin Mišić, Moje uspomene, Talija Izdavaštvo

 

Kako je Hilandar dobio ime?

hilandar-manastir-hilandar-foto-shutterstock-1459977558-881175.jpg

Hilandar, u starijim spisima i Hilendar (grč. Χιλανδαρίου) je srpski manastir koji se nalazi u severnom delu Svete gore Atonske (grč. Аγιоν Оρоς), države pravoslavnih monaha koja postoji više od hiljadu godina. Sveta gora je smeštena na Atosu (grč. Аτоς), trećem kraku poluostrva Halkidiki u severnoj Grčkoj, a manastir se nalazi na 2,5 kilometara od mora.

Ime manastira Hilandar potiče od imena njegovog osnivača, grčkog monaha Georgija Helandariosa, međutim zanimljivu legendu o poreklu imena manastira donosi nam dr Vladan Đorđević u trilogiji Car Dušan.

Odlomak iz treće knjige trilogije Vladana Đorđevića – Car Dušan:

Put je vodio uz brdo, mestimice vrlo strmo, tako da su stari igumani brzo osetili potrebu da se malo odmore.

— Na onome proplanku, Najveći — reče German — pod onim velikim maslinovim drvetom obično se odmaraju pešaci, kad idu za Kareju.

— I mi ćemo tako učiniti — reče Car — jer smo se i mi prilično zamorili. Naredi, da se litija zaustavi, i neka svi oci igumani za vreme odmora budu s nama.

I danas pokazuju putnicima to drvo, pod kojim se Dušan odmarao.

Od razgovora, koji se na odmorku vodio, da zapišemo samo jedan odlomak.

I Car i Carica govorili su sa svakim igumanom vrlo milostivo, raspitujući o svakom manastiru.

Kad je došao red na oca Gervasija, Dušan ga upita

— Kako ono beše, oče igumane? Od kuda zadužbini: mojih svetih predaka to čudno ime Hilandar, koje dolazi od grčke reči „hilja” što će reći tisuća i od reči „andara” to jest „magla”. Kakva je to bila „tisućna magla”?

— Po predanju, svetli Care, koje se u nas čuva, godine 1204. dolozio je u svetu Goru rimski Papa sa namerom, da je stavi pod svoju vlast i da u njoj zavede katoličanstvo. Među onim manastirima, koji se Papi nisu hteli pokoriti, bio je i naš sadašnji Hilandar, koji se onda drugače zvao. Papa je udario na taj manastir sa hiljadom svojih oružanih najamnika, i to pet stotina ih je napadalo s juga, a pet stotina sa severa. Da bi spasao manastir svojih vernih, svemogući Bog u jedan mah spusti tako gustu maglu nad celom sveto Gorom, da se ni prsta pred očima nije videlo. Usled te magle Papini vojnici promašiše manastir i natrapaše jedni na druge, pa kako oba odreda pomisliše jedan za drugoga da je to ispad kaluđera iz manastira, pobiše se između sebe, i poubijaše se među sobom tako da ih je od hiljade ostalo svega trojica u životu. Njihova imena behu: Manoil, Isavel i Ismail. Sva trojica, iz blagodarnosti, što ih je Bog spas’o iz te opšte pogibije, primiše pravoslavnu veru i zakaluđeriše se u našem manastiru. Njihove slike videće Veličanstva vaša u našoj trpezariji nad vratima. Eto, od kuda je postalo ime Hilandar.

— Vrlo zanimljivo — reče Carica — i ako je malo verovatno, da je papina vojska dala onu hiljadu najamnika.

— I ja mislim — reče Dušan — da je to predanje u vezi sa nekakvim napadom Amulgavara ili Katalanaca.

Posle odmora, carska litija je nastavila putovanje i stigla je u Kareju.

O ovoj svojoj poseti u Sv. Goru i sabornoj crkvi, protata, piše sam Dušan u jednoj od svojih hrisovulja:

„Posetih sve manastire, primajući blagoslov od svetih, časnih, anđelima podobnih otaca, i ukrašavah svete i časne hramove zlatnim i srebrnim sasudima i svešteničkim odeždama, i razdavah im povelje u kojima behu moji prilozi u zemljama i razne olakšice. I prvo posetih protat u Kareji, i dođoh u veliku sabornu crkvu protata, i nađoh časnoga Prota kir Germana, i poklonih se časnoj i velikoj crkvi, i ukrasih crkvu koliko sam god mogao, i obdarih časnoga prota, a velikoj crkvi priložih kabao zlata.

Kabao zlata poklanja Dušan samo toj jednoj crkvi u Sv. Gori i to onda, kada se Jovan Kantakuzin kruniše za cara vizantijskog u odelu od kože, a sa krunom, koja je samo pozlaćena, i kada se u carskome dvoru, o krunisanju ruča iz kalajnih i zemljanih sudova.

Većih dokaza ne treba, da je Dušan odista onda bio pravi Car vizantijski.

car trilogija 8 crop resize.jpg

Dr Vladan Đorđrević – Trilogija Car Dušan

*

Iz monografije Hilandar

Manastir Hilandar se prvi put pominje kao grčki manastir 1076. godine, ali „potpuno pust i ugašen“, zbog čega je ustupljen manastiru Kastamonitu. Njegovo osnivanje pada svakako dobrih stotinu godina pre toga; 985. godine spominje se među važnim Svetogorcima neki Georgije Helandarios (Lađarević), koji je, po svoj prilici, osnivač i ktitor našeg manastira, prozvanog kasnije, po njemu, „manastirom Helandarijevim“ (η μονη του Χελανδαριου). U tom obliku se ime našeg manastira javlja u grčkim aktima XI i XII veka, pa i kasnije, dok se već u prvim srpskim izvorima o njemu govori kao o Hilandaru (D. Anastasijević). Manastir je već tada bio posvećen Vavedenju presvete Bogorodice (21. novembra). Poslednji pomen „Helandara“ iz toga perioda je u protatskom aktu od 1169, gde je među potpisnicima i „helandarski“ iguman Gerasim. Posle toga manastir je propao i opusteo, zajedno sa mnogim drugim manastirićima i kelijama u Milejama, kako se taj kraj Svete Gore u srednjem veku zvao. Do toga su ovaj kraj doveli stalni napadi pirata i drugih razbojnika. Hilandar obnavljaju srpski veliki župan Simeon – Stefan Nemanja i njegov sin, sveti Sava.

Ukoliko želite da se bolje upoznate sa životnom Cara Dušana ovde možete poručiti trilogiju dr Vladana Đorđevića – Car Dušan.

Ako Vam se svideo ovaj tekst lajkujte nas na našoj fejsbuk stranici ili nas zapratite na tviteru.

Ako želite da primate obaveštenja o novim člancima i izdanjima  registrujte se na našem sajtu.

Izvori: Vikipedija;

D. Bogdanović, V. Đurić, D. Medaković, Hilandar, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije, Beogra, 1985.

dr. V. Đorđević, Trilogija Car Dušan I-III, Talija Izdavaštvo, Niš, 2015.

www.talijaizdavastvo.rs

Razmišljanje jednog običnog srpskog vola – Radoje Domanović

danas-je-dan-srpske-satire.jpg
Radoje Domanović

Radoje Domanović

Razmišljanje jednog običnog srpskog vola

 

Raznih čuda biva u svetu, a naša je zemlja, kao što mnogi vele, plodna čudima u tolikoj meri da već više i čuda nisu čuda. Kod nas ima ljudi sa vrlo velikim položajima koji ništa ne misle, a u naknadu za to, ili možda iz drugih razloga, počeo je razmišljati jedan običan seljački vo, koji se ništa ne razlikuje od ostalih srpskih volova. Bog će znati šta je bilo da se taj genijalni brav odvaži na tako drsko preduzeće — mišljenje, jer se dosad dokazalo da se od tog nesrećnog zanata u Srbiji samo moglo imati štete. Hajde, recimo, da on jadnik, u svojoj naivnosti, i ne zna da se u njegovoj postojbini ne rentira taj zanat, te mu to nećemo pripisivati u naročitu građansku kuraž, ali, ipak, ostaje zagonetno što baš vo da misli, kad on niti je birač, ni odbornik, ni kmet, niti ga je ko izabrao u kakvoj volujskoj skupštini za poslanika, ili čak (ako je u godinama) za senatora, a ako je grešnik sanjao da u kakvoj volujskoj zemlji bude ministar, onda bi, naprotiv, trebao da se vežba kako će što manje misliti, kao što to čine odlični ministri u nekim srećnim zemljama, mada naša zemlja i tu nema sreće.

Na kraju krajeva, šta se nas tiče što je vo u Srbiji preduzeo napušten zanat od ljudi, a može biti da je baš počeo misliti po nekom prirodnom nagonu.

Pa kakav je to vo? Običan vo koji ima, što rekla zoologija, glavu, trup i udove, sve kao ostali volovi; vuče kola, pase travu, liže so, preživa i riče. Zove se Sivonja.

*

Evo kad je počeo misliti. Jednog dana njegov gazda ukoška u kola njega i njegovog druga Galonju, natovari na kola neke pokradene vrljike i otera u grad da proda. Prodao gazda vrljike još čim je naišao na prve gradske kuće, uzeo pare, iskoška Sivonju i njegovog druga, zakači lanac kojim su vezani za jermenjaču, baci pred njih razdrešen snop šaše, pa veseo uđe u jednu malu me’anicu da se potkrepi, kao čovek, s kojom rakijom. U varoši je bila neka svečanost, pa ljudi, žene, deca, prolaze sa sviju strana. Galonja, koji je i inače među volovima poznat kao priglup, nije posmatrao ništa, već sa svom ozbiljnošću pristupi ručku, najede se dobro, muknu malo od zadovoljstva, pa onda prileže, i uz slatko dremanje poče preživati. Ništa ga se ne tiču raznovrsni ljudi koji mimo njega vrve na sve strane. On mirno drema i preživa, (Šteta te nije čovek, kako ima dispozicije za visoku karijeru.) Ali Sivonja ni da okusi. Njegov sanjalački pogled i tužan izraz lica govorili su na prvi pogled da je to mislilac i nežna, upečatljiva duša. Prolaze mimo njega ljudi, Srbi, ponosni na svoju svetlu prošlost, svoje ime, na narodnost, a taj ponos se oličava na njihovom krutom držanju i hodu. Sivonja je to posmatrao, pa mu, tek, dušu obuze tuga, bol silne nepravde, i on ne mogaše podleći tako jakom, iznenadnom i silnom osećanju, već riknu tužno, bolno, a u očima mu se zavrtiše suze. I Sivonja od silnog bola poče misliti:

— Čime se ponosi moj gazda i ostali njegovi sugrađani, Srbi? Zašto toliko dižu glave i s naduvenom gordošću i prezrenjem gledaju na moj rod?. . . Ponose se otadžbinom, ponose se time što im je milostiva sudbina dodelila da se rode ovde u Srbiji. Pa i mene je majka otelila ovde u Srbiji, i ne samo da je ovo otadžbina moja i oca moga, već su i moji stari kao i njihovi, svi zajedno, prešli u ove krajeve još iz stare slovenske postojbine. Pa niko od nas volova ne osećaše ponos zbog toga, već smo se mi uvek ponosili time koji više tereta uzbrdo može povući, a nijedan vo do danas ne reče nekom švapskom volu: „Šta ti hoćeš, ja sam srpski vo, moja je otadžbina ponosna zemlja Srbija, tu su se otelili svi moji stari tu su, u ovoj zemlji, i grobovi predaka mojih. Bože sačuvaj, time se mi nikad nismo ponosili, to nam ni na um nije padalo, a eto se oni i time ponose. Čudni ljudi!

Pri takvim mislima vo tužno zavrte glavom, zazvoni medenica o njegovom vratu i krcnu jaram. Galonja otvori oči, pogleda druga, pa muknu:

— Ti se opet tvojski ludiraš! Jedi, budalo, te se goj, vidiš da ti se rebra broje; da je dobro misliti, to ljudi ne bi ostavili nama volovima. Ta nas sreća ne bi snašla!

Sivonja pogleda svoga druga sa sažaljenjem, okrete glavu od njega i udubi se dalje u svoje misli.

— Ponose se svetlom prošlošću. Imaju Kosovo polje, kosovsku bitku. Čudna čuda, pa zar i moji stari nisu još i tada vukli vojsci ‘ranu i ratne potrebe; da nas nije bilo, taj bi posao morali raditi sami ljudi. Imaju ustanak na Turke. To je velika, plemenita stvar, ali ko je tu bio. Zar su dizali ustanak ovi naduveni šupljoglavci što se ovako ne radeći ništa šepure pored mene s ponosom, kao da je to njihova zasluga. Eto, da uzmem za primer samo moga gazdu. I on se ponosi i hvališe ustankom, a naročito time što je njegov praded kao redak junak poginuo u ratu za oslobođenje. Pa zar je to njegova zasluga? Njegov praded je imao prava da se ponosi, ali on ne; njegov je praded poginuo da bi moj gazda, kao njegov potomak, mogao biti slobodan. I on je slobodan, ali šta radi u toj slobodi? Ukrade tuđe vrljike, sedne i on na kola, pa ja vučem i njega i vrljike, a on na kolima spava. Sad je prodao vrljike, pije rakiju, ne radi ništa i ponosi se svetlom prošlošću. A koliko je u ustanku mojih starih poklano da se borci hrane, pa zar nisu i moji stari, u to vreme, vukli ratne potrebe, topove, hranu, džebanu, pa nama ipak ne pada na um da se kitimo njihovim zaslugama, jer mi se nismo izmenili, mi i danas vršimo svoju dužnost kao god i naši stari što su je savesno i trpeljivo vršili.

Ponose se patnjama svojih predaka, petstogodišnjim robovanjem. Moj rod pati otkad postoji, patimo mi i dan-danji i robujemo, pa mi to nikad ne udarismo na velika zvona. Kažu, Turci ih mučili, klali, udarali na kolje, pa i moje su stare klali i Srbi i Turci, pekli, i na kakve nas još muke nisu udarali.

Ponose se verom, a ne veruju ni u šta. Što sam ja kriv i moj ceo rod što nas ne primaju u hrišćane. Vera im kaže „ne ukradi”, a eto moj gazda krade i pije za te novce što je od krađe dobio. Vera im nalaže da čine dobro bližnjem svome, a oni jedan drugom samo zlo čine. Kod njih je najbolji čovek, koga smatraju za primer vrline, ako samo ne čini zla, a već, razume se, da niko i ne pomišlja da zahteva od koga da, sem toga što nikome zla ne čini, učini i dobro. I eto na šta su spali da su im primeri vrlina ravni svakoj beskorisnoj stvari, koje samo nikom zla ne čine.

Vo duboko uzdahnu i njegov uzdah podiže čak prašinu s puta.

— Pa zar onda — produži on dalje svoje tužne misli — nismo ja i moj rod bolji u tome od sviju njih? Ja nisam nikoga ubio, nikog ogovorio, nikom ništa nisam ukrao, nisam nikog otpustio iz državne službe ni kriva ni dužna, nisam napravio deficit u državnoj kasi, nisam lažno bankrotirao, nisam nikad okivao i apsio nevine ljude, nisam oklevetao svoje drugove, nisam izneverio svoje volovsko načelo, nisam lažno svedočio, nisam nikad bio ministar i činio zla zemlji, a sem toga što nisam zla činio, činim dobra i onima koji meni zla čine. Majka me otelila, pa su mi odmah zli ljudi i mleko majčino oduzimali. Bog je travu tek valjda stvorio za nas volove, a ne za ljude, pa nam i nju otimaju. I mi, ipak, pored tolikih udaranja, vučemo ljudima kola, oremo im i hranimo ih hlebom. Pa, ipak, niko ne priznaje te naše zasluge za otadžbinu. . .

— Ako je do posta, lepo, njima, ljudima, vera kaže da poste sve poste, a oni ni to malo posta neće da izdrže, a ja i ceo moj rod postimo celog svoga veka, otkad nas od sise majčine odbiju.

Vo obori glavu i kao da se nešto zabrinu, diže opet glavu naviše, šmrknu ljutito na nos i izgledaše kao da se nečega važnog priseća, pa ga to muči: najednom muknu radosno:

— A, sad znam, mora to biti? — i produži misli:

— To je dakle: ponose se slobodom i građanskim pravima. O tome moram ozbiljno razmisliti. Misli misli, ali ne ide nikako.

— U čemu su ta njihova prava? Ako im policija naredi da glasaju, oni glasaju, a to toliko mogli bismo i mi muknuti: „Zaaa!” A ako im ne naredi, ne smeju da glasaju, ni da se mešaju u politiku isto kao i mi. Trpe i oni apsu i udarce često ni krivi ni dužni. Mi bar riknemo i manemo repom, a oni ni toliko građanske kuraži nemaju.

Utom iziđe gazda iz me’ane. Pijan, prepleće nogama, pomutio očima, izgovara neke nerazumljive reči i krivudajući, pođe kolima.

— Eto našto je taj ponosni potomak upotrebio slobodu, koju su mu krvlju preci izvojevali. ’Ajde, moj je gazda pijan i krade, ali na šta su je drugi upotrebili? Samo da ne rade ništa i da se ponose prošlošću i zaslugama svojih starih, u kojima oni nemaju nikakva udela ni koliko ja.

A mi volovi ostali smo isto tako vredni i korisni radnici kao što su naši stari bili. Volovi smo, to jeste, ali se ipak možemo ponositi svojim mučnim današnjim radom i zaslugama.

Vo duboko uzdahnu, i spremi vrat za jaram.

April, 1902.

Radoje Domanović

radoje 1-4.jpg

Sabrana dela Radoja Domanovića u izdanju Talija Izdavaštva

www.talijaizdavastvo.rs

 

 

Kako izdati knjigu?

Talija Izdavaštvo – Vaš Izdavač

Kako objaviti knjigu?

U okviru izdavačke delatnosti Talija Izdavaštva objavljeno je oko 100 naslova, što je impresivan broj za dve godine postojanja. Iako još uvek ne možemo sami finansirati objavljivanje knjiga neafirmisanih autora, već to čini autor ili njegovi sponzori, veoma je važno da Talija Izdavaštvo, svojim imenom stoji iza autora kao izdavačka kuća, što je mnogo bolja opcija od privatnog autorskog izdanja i velika pogodnost za one autore koji nemaju izdavača, a sami finansiraju objavljivanje svoje knjige (privatna izdanja nemaju „težinu“ na konkursima ili kod otkupa knjiga). Upravo su i uslovi za objavljivanje knjige isti kao i za privatno izdanje autora. Autor raspolaže celokupnim tiražom knjiga isto kao i kod privatnog izdanja.

Pogodnosti Talija Izdavaštva:

Talija Izdavaštvo neprekidno predstavlja svoja izdanja na sajtu, na raznim sajmovima knjiga, u svojoj internet prodavnici. Obaveštava autore o narudžbinama knjiga pristiglim na sajt. Za autore koji žele da predstave knjigu u Srbiji organizuje  promocije, zajednička predstavljanja autora i reklamu knjiga u katalogu Talije Izdavaštva. Šaljemo obaveštenja o novim naslovima putem mailing liste koja obuhvata preko 1000 adresa.
Talija Izdavaštvo predlaže naslove svojih autora za otkup publikacija kod NBS i drugih biblioteka.
Pored Izdavačke delatnosti Talija Izdavaštvo, pod veoma povoljnim uslovima, radi korekturu, lekturu, recenzije, dizajn i grafičko rešenje korica, pripremu teksta za štampu (prelom teksta) kao i štampanje knjiga (od najeftinijih do najluksuznijih izdanja). Bitno je napomenuti da je Talija Izdavaštvo svrstana u kategoriju izdavača.
Odgovore na konkretna pitanja i detalje vezane oko izdavaštva možete dobiti na e-mail: talija.izdavastvo@gmail.com

Kalkulator štampe
(primer troškova objavljivanja knjige)

Format A5

Obim 100 stranica
Tiraž 100 primeraka
Knjižni blok – ofset 80 grama, jednobojna štampa
Korica – kunstdruk 250-300 grama, kolor, plastificirana
Navodimo sve troškove (one stavke koje imate urađene ne sabirate)
– Izdavaštvo tj. katalogizacija knjige (CIP i ISBN) – 4500 dinara
  • – Unos teksta – 100 strana x 100 dinara = 10000 dinara

(ukoliko imate otkucan tekst ovu stavku ne sabirate, važi za sve naredne stavke)

– Korektura teksta – 100 strana x 40 dinara = 4000 dinara
– Lektura – zavisi od vrste teksta
– Recenzija – po dogovoru, zavisi od recenzenta
– Priprema za štampu – 100 strana x 100 dinara = 10000 dinara
– Dizajn korice – od 2400 do 6500 dinara
– Štampa – 14000 dinara
Napomene:
– Knjigu koju ste objavili u Talija Izdavaštvu možete naknadno doštampavati i tada imate samo stavku „Štampa“.
– Za tiraže preko 200 primeraka cene štampe su niže
– Ukoliko radite više naslova cene su  niže

www.talijaizdavaštvo.rs