Branislav Nušić – Retorika

Ostala je upamćena anegdota da je duhoviti Nušić pokušao na konju ući u Ministarstvo inostranih dela prilikom demonstracija zbog okupacije Bosne i Hercegovine (aneksiona kriza). Uplašeni portir Jova preklinjao ga je da to ne čini, a Nušić mu je u svom stilu odgovorio „More pusti, Jovo, nije ovo prvi ni poslednji konj koji ulazi u ministarstvo“. Istog dana održan je za to vreme najveći skup u istoriji Beograda, kome je prisustvovalo oko 20,000 ljudi u gradu od 80,000 stanovnika. U vreme bez mikrofona i ozvučenja, Nušić je kao prvi govornik izazvao oduševljenje i dobiao ovacije okupljenih.

Nije slučajno da je isti Branislav Nušić 1930/31 držao katedru retorike na Vojnoj akademiji dok mu je zdravstveno stanje to dozvoljavalo. Lekcije je obogatio umnogome svojim ličnim iskustvom, jer se oduvek rado bavio umetnošću beseđenja, te je mogao i na samom sebi zapaziti dobre ili loše strane izvesnih problema ove umetnosti. Iz istih lekcija, strane literature i svog iskustva Nušić je predao javnosti svoje delo Retorika – nauka o besedništvu. Besedništvo ta drevna veština prvi put je dobila te 1933. jedan celovit, metodološki predstavljen skup pravila ali i kako svetsku tako i srpsku istoriju besedništva, hronološki sabrane najznačajnije primere besedništva.

Ne možemo zamisliti stari vek bez Demostenovih Filipika, Ciceronovih govora protiv Katiline, ili bez Besede na gori Isusa Hrista. Da li možemo zamisliti kakvu istorijsku bitku bez podizanja morala ratnika i vojnika, bez odbrane čojstva i junaštva, bez govora majora Dragutina Gavrilovića U odbranu Beograda ili bez govora Kutuzova i Napoleona. Da li možemo zamisliti sudnicu bez besednika koji hrabro i iskreno brani pravdu, bez govora Odbrana Orsinija Žila Favra ili bez Odbrane Karla Sienfuegosa Enrika Ferija.

Nušićeva Retorika može biti podjednako korisna kako onima koji se uče besedništvu tako i svima onima koji u životu imaju prilike da javno kazuju reč.

Branislav Nušić – Retorika (nauka o besedništvu)

Branislav Nušić – Između života i smrti

Razgovor sa bolesnim Branislavom Nušićem, u sobi broj 308, na klinici profesora g. Radenka Stankovića, u Opštoj državnoj bolnici

Lečen ne samo znalački, već i sa jednom retkom usrdnošću; negovan brižljivo od svoje supruge i sestara Ruskinja, koje su svoju negu još i udvostručile, znajući da neguju svoga kozaka – g. Nušić je prebrodio jednu vrlo tešku i ozbiljnu krizu i vratio se sa puta na koji je bio pošao, a koji bi ga put zauvek odveo iz naše sredine.

Kada su već minuli dani opasnosti, posetili smo ga, mada je vrlo teško dopreti do njega. U beloj, čistoj, lepoj postelji utonuo je bolesni Nušić kao dečko od dvanaest godina, toliko ga je temperatura ispila.

– Jedva ako imam oko pedeset kila žive mere, – veli on sam za sebe; pa onda smešeći se dodaje: – Što niste doneli fotografski aparat; zar ne vidite koliko sad ličim na Gandija? A da bi što više ličio na Gandija osudili su me lekari na čitavu nedelju dana ćutanja. „Ju, kakav je to srednjevekovni režim!“ – zgranula se moja rođaka gospa Zora, koja nedelju dana ćutanja smatra jačom kaznom no kuvanje u vrućoj vodi. Kada sam doktora upitao: zašto je potrebno toliko da ćutim, odgovorio mi je: zato što sam u svoje vreme vrlo mnogo govorio. Po ovome doktorovom odgovoru rekao bih da u tom njegovom načinu lečenja ima i intriga sa strane.

– Kako sam obavešten, g. Nušiću, vi ste nekoliko bolesti preležali ovom prilikom?

– Da, to sam učinio s obzirom na današnju krizu. Zašto bih ja lečio jednu po jednu bolest! To bi me skuplje koštalo. Ovako sam skupio ujedno nekoliko bolesti pa ih o jednom trošku lečio.

– Preležali ste, vele, tri teške bolesti?

– Da, zapaljenje pluća, asmatično gušenje i malaksalost srca.

– Koja je od tih bolesti bila glavna?

– Sve tri su glavne, ali one dve prve nisu literarne. Malaksalost srca već je literarna bolest. Samo, pravo da vam kažem, ja sam tu bolest već odavno i na nogama odležao, a sad sam došao ovde na kliniku sa namerom da mi se izvrši operacija toga slepog creva, tj. toga najizlišnijega organa u mome telu.

– I, jesu li vas operisali?

– Ne, nisu. Lekari su mi pregledali srce i našli da je doduše dosta izanđalo ali da može još da posluži. Vele, olinjalo se, ali je materijal dobar pa, kao što stara cipela koja već propušta vodu, kad se solidno skrpi, može još duže vremena da posluži, tako, vele oni, i moje srce. I opravili su mi ga. Udarili valjda nove herclove i nove štikle, ne znam šta su radili, tek ja osećam moje srce da više ne prokišnjava, ne propušta vodu i, pravo da vam kažem, poslužiće ovako okrpljeno još koju godinu. Hvala Bogu, te sam u dubokim godinama, inače bi jedina neprilika u koju bi mogao doći bila kada bi došao u situaciju da iskrpljenim srcem izjavljujem ljubav.

– A bilo je, dakle, ozbiljne opasnosti po život?

– Da, naročito prva tri dana. Jednoga od tih dana, to je bilo u ponedeljak 28. decembra, mogu reći da sam se nalazio između života i smrti i da sam junački pogledao smrti u oči.

– Znači, srećno ste izmakli?

– Davno sam ja već primetio kako je ta gospa, smrt, počela da koketira sa mnom, ali sam ja uvek dosad vešto izbegavao da joj budem prestavljen. Mislio sam, što će mi još jedno novo poznanstvo kad ih i inače imam previše.

– Verujte, i mi vaši prijatelji bili smo vrlo zabrinuti vašim stanjem. Mi u redakciji, na primer, pripremili smo i sabrali ceo nekrološki materijal.

– Hvala na pažnji. Ali ja volim više da vi objavite ovaj razgovor sa mnom no onaj materijal koji ste pribrali.

– Hoćete li mi reći još štogod interesantno iz vašega bolovanja?

– No, pa to. Decembra 28 bio sam tačno na granici između života i smrti.

– Kako vi zamišljate tu granicu?

– Granica kao i svaka druga granica. S one strane granice šeta po kalendaru toga dana dežurni svetac, neki sveti Elevterije. Priđem ja njemu i pitam ga: „Pa kako, kako g. Elevterije?“ A on me otpozdravlja vrlo ljubazno, veli: „Hvala Bogu, kako vi g. Nušiću?“

I onda nastaje između nas ovakav dalji razgovor:

Ja: Pa, kako, ima li što novo kod vas na nebu, g. Elevterije?

Elevterije: Ne, sve po starom, ali kao i kod vas, kriza, vrlo velika kriza.

Ja: Zar i na nebu? Pa zbog čega kod vas kriza, ako Boga znate? Je li zbog dolara ili zbog funte, zbog reparacija ili zbog moratorijuma?

Elevterije: Nije, ali zbog budžetske preopterećenosti! Imamo, na primer, vrlo mnogo svetaca. . .

Ja: Pa i kod nas ih ima.

Elevterije: I sad moramo da ih reduciramo.

Ja: A šta vas još davi?

Elevterije: Velika nezaposlenost umrlih, pa onda budžetski deficit. Šta mislite, molim vas, mi trošimo šezdeset vagona uglja dnevno na loženje pakla. Dobro, recimo, od tih šezdeset vagona bar dvadeset dnevno krade komisija, kao što je to red pri svakoj dobro uređenoj administraciji. Ali i četrdeset vagona nalazim da je mnogo. Ne moraju se grešnici baš sasvim dokuvati, dovoljno je samo ako se dobro ošure.

Ja: Sasvim, a naročito oni koji već sa zemlje dođu ošureni, a takvih nas je većina.

Elevterije: A vi ste pošli malo k nama, g. Ben-Akiba?

Ja: A, Bože sačuvaj. Izašao sam samo malo da prošetam do granice života.

Elevterije: A ne znate kako bi vas tamo lepo dočekali?

Ja: Znam, ali verujte sit sam tih dočeka. Hoću malo da se odmorim.

Elevterije: Verujte, nigde se nećete bolje odmoriti nego s one strane života!

Ja: To vam verujem, pa ipak zasad ostajem gde sam. Ne volim da pođem na duže putovanje.

I, eto, zasad ostajem gde sam!

*

Time je završen razgovor sa g. Nušićem, koji će valjda za koji dan moći i lićno da vam sve ovo kaže.

Politika, 10. januar 1934.

Izvor

Sabrana dela Branislava Nušića

http://www.talijaizdavastvo.rs

Ko je bio dr Vladan Đorđević?

dr Vladan Đorđević

Vladan Đorđević, prvi srpski hirurg i predsednik Beogradske opštine

Vladan Đorđević bio je najpre vojni lekar i šef hirurškog odeljenja vojne bolnice od 1871. godine, a od 1873. godine obavljao je dužnost ličnog lekara kneza Milana. U jednom periodu bio je i gradonačelnik Beograda koji je ostavio veliki trag u beogradskoj istoriji. Najzaslužniji je za uvođenje vodovoda, kanalizacije, kaldrmisanje ulica, osnivač je Novog groblja za koje je dao svoje imanje.
Vladan Đorđević je rođen 21. novembra 1844. godine u Beogradu od oca Đorđa Đorđevića i majke Marije Đorđević, rođene Leko. Otac Đorđe je bio srpskog porekla, a majka Marija bila je rođena u poznatoj beogradskoj porodici cincarskog porekla. Porodica Leko, kao i druge cincarske porodice, iselila se iz današnje Severne Grčke u Austriju, to jest Vojvodinu, u Belu Crkvu, zbog turskih odmazda nad pravoslavnim stanovništvom. Iz Bele Crkve su se doselili u Beograd tridesetih godina XIX veka.

Nomen est omen

Ako je sudeći po čuvenoj latinskoj poslovici Nomen est omen ili Ime je znak, u Vladanovom slučaju je baš tako i bilo. U duhu grčko-cincarske kulture majčine porodice, Vladan je kršten kao Hipokrat, sa željom roditelja da bude lekar. To ime je Đorđević nosio sve do mature, kada je na predlog Đure Daničića počeo da koristi „narodnije“ ime Vladan, kao prevod drugog dela svog imena: kratija – vladavina.
Trilogija Car Dušan

Prvi školovani hirurg u Srbiji

Đorđević je upisao studije medicine u Beču, a kasnije specijalizirao hirurgiju, pod uticajem Josifa Pančića. Bio je prvi školovani hirurg u Srbiji. Kako bi se usavršio, zatražio je dozvolu od Srbije da učestvuje u radu saniteta tokom Francusko-pruskog rata. Ne samo da se usavršavao, nego je i osnovao ratnu bolnicu, što mu je donelo čin.
Po povratku u Beograd, počinje da radi kao privatni lekar, ali ne zadugo. General Belimarković ga je prebacio u srpsku vojsku kao vojnog lekara i Vladan postaje prvi sanitetski pukovnik. Ubrzo postaje šef hirurškog odeljenja vojne bolnice od 1871. godine.
Osniva Srpsko lekarsko društvo i pokreće časopis „Srpski arhiv za celokupno lekarstvo“. Od 1873. godine, Vladan je bio lični lekar kneza Milana. Jedan je od glavnih osnivača Crvenog krsta u Srbiji. U Prvom srpsko-turskom ratu bio je načelnik saniteta Moravsko-timočke vojske, a u drugom načelnik saniteta vrhovne komande. Takođe je bio i načelnik civilnog saniteta Srbije od 1879. godine, a 1881. je isposlovao njegovu široku reformu. Učestvovao je i u Srpsko-bugarskom ratu. 22. januara 1878. godine, samo desetak dana nakon svečanog ulaska jedinica Šumadijskog korpusa u Niš, biva formirana velika niška vojna bolnica, koja je u momentu osnivanja bila vojna, ali i civilna zdravstvena ustanova u čijem je začetku veliku ulogu imao sam dr Đorđević. Teško je i pobrojati šta je Vladan sve uradio.

Lični lekar kneza Milana

U vreme kada je postao lični lekar kneza Milana, počinje da se bavi i politikom. Za početak, postaje gradonačelnik, a posle ministar prosvete i privrede. Bio je i diplomata – poslanik u Atini pa u Carigradu, današnjem Istanbulu. Opet se vratio u Beograd, ali ovaj put na mesto ministra inostranih poslova.
dr Vladan Đorđević – Golgota (silazak sa prestola)

Red, rad, disciplina i odgovornost

Sa abdikacijom kralja Milana nije prestala politička aktivnost doktora Đorđevića. Kralj Aleksandar, kome je bio i učitelj postavio ga je za predsednika Vlade. Međutim, Vladan je dao ostavku na sve funkcije kad se kralj venčao s Dragom Mašin. Iz novinskih napisa tog doba stiče se utisak da nije baš bio popularan u javnosti, a ni kod Drage Mašin, kao ni kod kraljice Natalije. U Beogradu se pričalo kako je lično pocepala neki akt kojim je Vladanu Đorđeviću kralj Milan davao viši čin.
Njegovi savremenici opisali su ga kao čoveka koji je uvek govorio ono što misli, a da pri tom baš i nije birao reči. U svakom slučaju, on je bio čovek koji je uzdrmao sve čega bi se dotakao. Zalagao se za red, rad, disciplinu i odgovornost. Njega nisu volele ni beogradske domaćice, jer je uveo stroge kazne za one koji ne čiste travu ispred kuće, kao i za ostavljanje i bacanje đubreta nasred ulice.

I ovaj kamen zemlje Srbije, što preteć nebu dere kroz oblak…

Vladan Đorđević je o svom trošku pokrenuo izdavanje časopisa „Otadžbina“. Da bi nekako skrenuo pažnju javnosti na njega, pozvao je Đuru Jakšića, koji je po svom britkom i oštrom jeziku bio sličan Đorđeviću, i zamolio ga da mu napiše neki stih koji će služiti kao zaglavlje novog časopisa. Tako je nastao i časopis i čuvena pesma Otadžbina, u jednoj kafani, direktno iz duše i srca dva genija.
U njegovom časopisu je većina srpskih pisaca objavila svoje prvence. Osim časopisa, Vladan je puno pisao na istorijske teme, ali i romane, pripovetke i drame. Najvažniji radovi su: Istorija srpskog vojnog saniteta, Kraj jedne dinastije, „Srpsko-turski rat, istorijski roman Car Dušan, Crna Gora i Austrija 1814-1894, Uspomene, Golgota – silazak sa prestola.

U strahu od Albanije

Dva puta je bio u zatvoru. Prvi put na šest meseci 1906. godine, a zbog navodnog objavljivanja državnih tajni u knjizi „Kraj jedne dinastije“. U toku Prvog svetskog rata bio je u austrijskoj konfinaciji, radi rusofilstva od aneksione krize iz 1908. godine. Vladan Đorđević je prednjačio u širenju albanofobije u Srbiji. On je prikazivao Albance kao divljake koji nemaju istoriju, kao „evropske crvenokošce“ i stvarao druge negativne slike. Vladan Đorđević je preminuo u sanatorijumu u 86. godini. Nažalost, usamljen, star i bolestan okončao je svoj život ovaj prvi srpski školovani hirurg.
dr Vladan Đorđević – Kraj jedne dinastije

Dragiša Vasić – Šta stariji očekuju od omladine

Dragi moji prijatelji,

Dragiša Vasić

Sa velikim zadovoljstvom odazivam se Vašoj želji da „Novoj Srbadiji” odgovorim na postavljeno pitanje: šta mi stari očekujemo od naše omladine.

O tome, šta se od Vas očekuje, imalo bi da se kaže više nego što je moguće u okviru jednoga članka, jer se u tom okviru može govoriti jedino o izvesnim našim željama.

Tako se ne može upustiti dublje u obrazloženja, moramo propustiti mnoga razmišljanja o našoj omladini posle ratova i preći preko teških i složenih uslova pod kojima se ona razvijala; kao što ne možemo ni dodirnuti sadašnje pojave ili događaje, važne za Vaša i Vaših drugova raspoloženja, a iz kojih crpite sve nove i nove mogućnosti misli i osećanja.

Da se odgovori na Vaše pitanje i da naši zaključci budu obrazloženi trebalo bi, utoliko pre, ispitati makar najvažnije pojave između dva velika rata. U jednom razmaku neočekivano kratkom, ali za sve to potrebno je više prostora.

Zato, ostavljamo ovo za drugu priliku i ograničavamo se samo na naše želje, koje su i naši snovi o tome: kakvi bismo hteli da budu oni koji dolaze posle nas i šta mi od njih očekujemo.

Osnovno u zadatku pred kojim se Vi nalazite jeste moralna obnova.

Ovo je najteži problem jer je naše društvo, iz mnogih uzroka, izloženo izuzetno teškoj, možda ozbiljnijoj nego ikad, moralnoj krizi. Ta je kriza izazvala neobičnu pometnju i vrlo žalosne nesporazume kako u shvatanjima javnoga dobra, tako i u pogledu ostalih između najvažnijih životnih problema. Postoje tzv. borci novoga duha, novih društvenih političkih formi, koji su, odbacujući staro stanje stvari ili preživeli poredak, odbacili, u isto vreme i moral, kao nešto što je sraslo i zajedničko sa odbačenim tradicionalnim formama ili zainteresovano spoljnim promenama ovih formi. Da bi stvorili novog čoveka, partizani ovoga novog duha učinili su sve da iščupaju najžilavije korenje staroga čoveka i baš ono koje društveni organizam hrani neophodnim i najzdravijim sokovima.

Ovo odbacivanje tradicionalnog morala, čija su osnovna pravila večna, osvetilo se, u prvom redu i u najvećoj meri, našem moralnom životu koji sve manje zna o moralnoj odgovornosti, kao i celom današnjem društvu koje se nalazi u rasulu, ali koje iščekuje da neko oživi njegove moralne potrebe i obnovi njegovu životnu snagu.

Ako je takav zadatak izvanredno težak, jer svuda sretamo samo nepokorne i obolele volje, to nikako ne znači da je on i neostvarljiv. Mi smo jedna živa i bodra, srčana i sposobna rasa, za koju se nije bez osnova reklo da je postala nekom vrstom revolucionarnog odabiranja, te ono što je nižoj prirodi nesavladljiva prepona, za nas to ne mora da bude. Eto zašto ou i naša nadanja u Vas bezgranična.

Da obnovite našu životnu snagu i da počnete lečiti naš moralni život potrebno je samo da ste čista srca. A čista srca jesu oni koji imaju jednu jedinu želju da se usavrše, i jedinu radost da pobede zlo. Samo sa takvim srcem morate pristupati svakom poslu, ne sumnjajući nikad u ishod Vaše aktivnosti. Ma šta preduzimali potrebno je da se, pre svega, upitate: ne kose li se Vaše ambicije sa onim što predstavlja opšti interes. Ne zaboravite nikad, da se iz ljubavi prema sebi stvaraju ove nesreće, svi jadi, sve bede na svetu. U svome životu ja sam video mnoge najbolje stvari da propadaju samo zato što su ljudi više voleli sebe nego što su voleli javni interes. I zato što je ovo dobro znao, Cvijić nas je i učio o istinskom patriotizmu i visokoj moralnosti. Svaki pojedinac, rekao je on, treba da ulaže najveće napore kako bi svoju zemlju učinio snažnom i velikom i taj patriotizam treba da uđe u krv, da bude deo njegovog života, ono što je i njegov život, kako bi se svaki javni rad vršio radi opšteg dobra i ničeg drugog i kako bi se narodna celina stavljala uvek ispred ličnih računa.

Eto to je jedna stvar.

Druga je ovo: Vaš je bitni zadatak da očuvate delo Vaših očeva. Ova zemlja, najdragocenija; najdraža, najskuplja na svetu, sva natopljena najčistijom krvlju i posejana kostima prvih i najboljih sinova, mora večno ostati naš prostor i nikad ničiji više. Da tako bude i ostane, njoj su potrebni vođi koji će iz nje, koja je veliko moralno čistilište i okrepljujuća stihija, crpsti njenu revolucionarnu snagu i disati samo njenim životnim organom, a zatim vođe pametne i oprezne.

Vi ne smete nikad zaboraviti šta je rekao Meterlink svojim zemljacima, a što doslovce vredi i za nas. A on je rekao: da ćemo ispasti bedni i da ćemo propasti ako ne budemo pametni i ako postanemo žrtve svoga poverenja, svoje naivnosti i svoje ljubavi. Treba da upamtimo i da nikad ne zaboravimo da smo dosad sve naše naivnosti plaćali preskupo i da ćemo svakog neprijatelja učiniti dobrim samo ako ga budemo razoružali.

I najzad, ostaje još nešto. Razvijajući svoje stvaralačke snage u miru, Vi se morate osposobiti za ono čime se danas najmanje možemo pohvaliti, za sistematski i za istrajan rad. O tome ću Vam reći samo ovo. Još pre ratova imali smo nauku (to isto vredi i za književnost) koja je bila naša narodna gordost i koju su na onu visinu podigli jedan Cvijić i Jovan Žujović, jedan Slobodan Jovanović, Mih. Gavrilović, Mihailo Petrović, Branislav Petronijević i mnogi drugi.

To je bila nauka koju su služili i za koju su kapali sveci u ćelijama. Ali ona ničeg zajedničkog nema sa onom koja je spala na to da radi za dnevnu potrošnju i koju liferuju tzv. naučni radnici koji su svoju karijeru postavili za životni problem, a na kraju nje, kao najveće delo, ostavljali svoje đačke radove, koji nose ime doktorska disertacija.

Vi morate ići onim prvim, uzvišenim, a ne drugim tragom, koji je nauku ponizio.

NAPUŠTENA DECA (1879) – Tanasije Tasa Milenković

napustenadeca

Tanasije-Tasa Milenković bio je pravnik, književnik, autor prvog srpskog kriminalističkog romana «Ponoć ili grozno ubistvo na Dorćolu» i načelnik policije. Prema zabelešci visokog policijskog činovnika Vase Lazarevića iz 1911. godine, u zimu 1878. na zahtev ruske vlade, predsednik ministarstva, Jovan Ristić, stavio je Milenkovića ruskom poslanstvu na raspoloženje. Kao carsko-ruski činovnik, Tasa je putovao u Rusiju. Na zahtev upravnika Beograda, vraćen je za prvoga sekretara u glavnu policiju, gde je dugo bio član policije. Sve naredbe i raspisi u cilju osiguranja saobraćaja i lične bezbednosti, potekle su iz njegovog pera.

U glavnjači (apsani) jedva se nazire. Toplo kao u amamu. Gadni zadah da zadavi. Po širokome krevetu, s kraja na kraj sobe, puno dečurlije — kesaroša i skitnica. U sredini njihovoj „Lepi Mile” opružen na leđima. Više glave mu čkilji apsanska lampa. On u licu bled ispijen, oči velike otvorene, svetle. Telom ni da krene. . . Pipnem mu čelo — da izgori. Sav u vatri. Naredih, da ga žandari na ćebetu iznesu na čist vazduh u dvorište.
Ovim rečima, pravnik, književnik, autor prvog srpskog kriminalističkog romana i načelnik policije Tanasije Tasa Milenković započinje svoju autobiografsku priču „Poslednji osmeh“  iz 1885. godine. U svojim autobiografskim beleškama štampanim pod naslovom „Tasin dnevnik – zapisi prvog srpskog policajca“ beležio je šta se sve dešavalo na dvoru i oko dvora u ondašnjem Beogradu, uključujući i pripremu zavere koja će dovesti do surove likvidacije kraljevskog para u Majskom prevratu 1903. Nekoliko dana uoči prevrata obavestio je Aleksandra Obrenovića o zaveri i dao mu imena oficira koji u njoj učestvuju, ali mu kralj nije poverovao.
U autobiografskom spisu „Oficirska zavera“ (predznaci 29. maju) Tasa piše:
„Prvi glas o oficirskoj zaveri protivu Kralja Aleksandra pao je o Božiću 1901. . .“
„Sutra dan, na običnom raportu u Dvoru, Kralj je naredio Upravniku Beograda samo ovo:
Dostavljeno mi je  – rekao je Kralj. . . da su neki oficiri na višem kursu, a naročito … i … sklopili kakvu zaveru protiv mene. Po onome kako je to otkriveno Antoniću, meni ta zavera pre izgleda na kakvu detinjariju. Neko, koga su imenovani oficiri nudili u svoje društvo, prokazao je, da postoji zavera protivu mene, ali zbog čega i u kojoj celji, ni sami zaverenici ne znaju. . . Kada su ovoga ponudili da u njihovo društvo uđe, i kad ih je ovaj zapitao: šta nameravaju sa mnom učiniti — oni su odgovorili: da to još nisu odlučili, već da će to rešiti, kada se što više zaverenika u zaveru angažuju. . . Tako se zavere ne sklapaju. . . Možda je to kakva spletka. . . Nego vi opet možete obratiti pažnju na ove pojave. . .
Na zvaničnom sajtu BIA, Tasa Milenković navodi se kao drugi u istoriji rukovodilac preteče ove organizacije, Odeljenja za poverljive policijske poslove, od 1900. do 1901. godine.

Napuštena deca 1879

1.
Godine 1879., odmah posle srpsko – turskih ratova, u Beogradu se, kao obično što to biva posle ratovanja i u drugom svetu, namnožiše skitnice i kradljivci.
Prestonica se napuni manguparije. Otkud da beše koji skitnica i kesaroš — sve se to sjuri u Beograd. Gde je koja majka sina izgubila, tu da ga nađe.
I što obično biva — kod ovakvog sveta odmah nastade opasnost za imovinu građana Beogradskih.
Pojaviše se najpre sitne prevare, to ovde, to onde u varoši, pa onda, Boga mi, učestaše i krađe, čas u ovoj čas u onoj ulici. Jedva da prođe dan dva — pa su tek po štogod „nepoznati lopovi” u varoši predigli. Kako koji dan, raporti članova kvartovnih behu sve puniji. I šta sve nisu krali.
. . . Dimitriju Milojeviću, trgovcu u Kn. Mihailovoj ulici — javljali su kvartovni raporti — smakli su fini francuski mekintoš sa dućanskih vrata; Gliši Matiću, dvorskom obućaru, digli jedan par čizama baš ispred samoga „auzloga”; Miliji Pavloviću, trgovcu u Barlovčevoj kući, odneli dva komada štofa ispred dućana; drugom trgovcu, Koči Ivkoviću, dva komada platna; Koči Krstiću, kaf. kod „Grčke Kraljice”, svukli čaršav sa stola pred kavanom; Sreti Veličkoviću, trgovcu, makli kišobran u kavani kod „Prestolonaslednika”; Proki kod „Ruskog Cara” odneli jedne večeri tri pletene stolice; jednoga dana, u samo podne, uvukli se kod Jamandije, spram Delijske Česme, pa predigli Julčiki sobarici svilenu bluzu i sasvim nov suncobran, za vreme dok se ona sirotica „unterhaltovala” sa nekakvim mladim i lepim kavaljeriskim potporučnikom; zatim zdipili pečenu ćurku sa ćepenka Trajku hlebaru preko puta „Makedonija” i t. d.
I tako iz dana u dan. Počeše trgovci isprva jedan drugog zadirkivati, sitnim krađicama smejati se, pa posle, Boga mi, i srditi se. Kod kvartova učestaše tužbe. Upravnik Beograda naredi, da se na lopove i skitnice strogo pazi.
I kvartovi preduzeše potere. Danas uhvatiše jednog, sutra drugog lopova. Za nedelju dana beše ih — čitava družina. Puna apsana — ali sve sama deca. Najstarijem među njima jedva da beše šesnaesta. A beše dece i od 10 godina.
Šta da se radi sa njima?. . . Što beše za kaznu — kaznilo se. Ali šta da se čini sa onim mališanima? Meni, kao ondašnjem sekretaru u Upravi, ova deca zadadoše najviše brige. Imao sam sa njima više posla nego sa najokorelijim zlikovcima i kradljivcima.
Da spasem decu od očevidne moralne propasti, činio sam pokušaje od svake ruke. Neku od njih sam davao u štampariju Svetozara Nikolića, da se tamo nauče štamparskom poslu. Poneko od njih bilo je dobro, te me poslušalo, popravilo se i ostalo na zanatu, da posle postane svoj gazda i dobar štampar. Ali bilo je od ove nesrećne dece i takvih, da se neko vreme pritaji u Svetozara, pa kad uluči priliku, zdipi slova ili kakvu stvar iz štamparije pa umakne.
Druge sam davao na druge zanate. Majstor Joca obućar ili Paja krojač primi ga meni za ljubav. I tu se po neko dete popravi i ostane na zanatu. Dvojica su od njih i danas dobri majstori i dobri građani u prestonici. Ali bilo je i tu nesrećne dečurlije, koja se kod majstora pritaji za nedelju dve, pa jedne večeri uteče sa majstorovim kaputom ili majstoričinom „jopnom”.
Naravno, posle toga se naredi potera, pa, između ostalih, i ovi kandidati za zanate i štampare, dopadnu opet apse. I onda, razume se, opet meni muka i briga o njima.
Ja onda udarim u novine — da apelujem na humane ljude. Redovno sam slao notice u Srpske Novine, Beogradski Dnevnik, i t.d. U tim beleškama iznosio sam bedu i nevolju ove propale dece, koju su ili roditelji napustili ili kojima se roditelji izgubili. Iznoseći opasnost kako za samu decu, tako i za ličnu i imovnu bezbednost građana — apelovao sam na dobre ljude: da se osnuje društvo za pomoć napuštenoj deci. . .

1b58b88476cced7d64efb126b87d79a0
2.
Docnije, posle toga, javi mi jednog dana žandarm: da neka gospoda žele da govore sa mnom. — Pusti ih odmah. . . Vrata se otvoriše.
U moju sobu uđoše gospoda: Emilijan Josimović, prof. Velike Škole, Miša Vujić, prof. gimnazije (sada poslanik u Beču), Đoka Milovanović, prof. crtanja i Jovan Draškoci, apotekar. Kad ih ugledah, ja im izađoh u susret.
— Kakva počast — otpočeh ja.
— Eto već nekoliko dana kanimo se da dođemo k vama — otpoče stari Josimović.
— Uvek ste mi dobro došli. . .
I ponudih gospodu da posedaju.
— Mi smo došli k vama, g. T. . . po jednom humanom poslu. . . da od vas čujemo. . . da vas pitamo.
— Na službi sam vam, šta samo želite.
— Mi čitamo češće iz novina o onoj nesrećnoj i propaloj deci, koja se po Beogradu skitaju i kradu, koja često padaju kod vas u aps i od koje kao da su i Bog i ljudi digli ruke. . .
— Tako je.
— Sigurno Vi to o njima pišete po novinama. Ali je doista užasno. Strahovite pojave. . . Šta čeka, ako Boga znate, tu decu u budućnosti.
— Ništa dobro. To će postati sve sam okoreli lopov i zločinac. Po nesreći, mahom su ova deca i bistra i za čudo okretna. A to je još veće zlo i za njih i za nas. Ona će, kako su počela, što budu odraslija, činiti sve veće zločine. Mnoga od njih mogu lako otići i na Karaburmu. . . Posle toga, prepredene lopove teže je hvatati, te je onda i opasnost za ličnu i imovnu bezbednost sve veća.
— Doista, zlo za sve nas.
— Tako je. . . Ali šta ćete. . . Eto vidite niko se o tome ne brine. . .
— Jeste li činili kakve predloge po tome?
— Pa skreće se nadležnima pažnja. Ali država nema budžeta. Opština, vele, nema para. A deca raspuštena, kao što vidite, i dalje kradu, varaju i propadaju po jazbinama i apsanama.
— Nesreća. . . Prava nesreća. . .
— Još da znate kakva su to deca. Ima poneko među njima da se i najtvrđe srce zaplače.
— Pa da li bismo ih, molimo vas, mogli videti — upitaše gospoda radoznalo.
— Zašto ne.
— Baš vas lepo molimo.
— Izvešću vam nekoliko njih. Slučajno su baš sad u zatvoru četvorica od onih prepredenijih mališana.
— Da ih vidimo.
— Molim. . . odmah ću ih zvati.
— Udarih u apsansko zvonce.
— Molim zapovedajte — javi se apsandžija, strogo diciplinovani kaplar Jovan Đorđević (sada žandarmerijski kapetan).
— Izvedi mi gore one mangupčiće; Lazicu, Jovicu, Stevicu i Nikicu Smederevca. . .
— Razumem — odgovori apsandžija, i ode dole u apsane.
Malo postoja, pa u kancelariju uđoše četiri mališana. Kaplar ih doprati, pa zastade.
Deca, ušavši i ugledavši gospodu profesore, uzneveriše se, pa počeše jedno drugo očima zapitkivati. Potom plašljivo pogledaše u mene. Ja sam se setio, šta ih iščuđava. Ona su posumnjala, da ne budu ovo kakva oštećena lica, kojima su što šta prošlih dana predigla. Ja se osmehnuh i zavrteh glavom, a stari Josimović teško uzdahnu:
— Uh. . . gospodine, ta to su sve sama deca. Onaj na kraju, najstariji, izgleda mi, jedva ima 12 godina. . . Bože moj, kako su zdrava, pravilnih crta, lepih oblika i bistrih pogleda. . . A u kakvom žalosnom stanju. . .
To reče Josimović više za se.
Mangupčići čuše da se nešto o njima govori, pa zbunjeno gledahu čas jednoga čas u drugoga gospodina gosta. Okretaše se, te pogledaše za sobom i kaplara. Onda opet upiljiše radoznale poglede u mene, kao pitajući me: zašto si nas zvao?. . .
— Ova su gospoda profesori — otpočeh ja. Dobri ljudi. Čuli su za vas kako se mučite, kako gladujete, kako spavate po Tašmajdanu, na groblju, po šančevima, kako ste nesrećni. . . kako ste nevaljali. . . Pa eto došli da vas vide. . .
Ja još i ne dovrših, a sva četvorica, samo što se pogledaše, briznuše u plač. Suza suzu ne dostiže. Neko od njih poče i jecati.
Gospoda profesori pogledaju čas u mene čas u njih. Lica im dođoše čisto žalostivna.
— Molimo vas pokorno, gospodo — otpoče Žikica Smederevac. . . Ne znate. . . Ne možete pojmiti na kakvim smo mukama. Mi roditelja nemamo. . . to jest, ovaj Stevica ima oca, ali neće da zna za njega, oterao ga i od kuće. Po ceo dan gladujemo. . . Niko neće da nas primi kod sebe. . . Niko neće da nas da u školu. . . Mi bismo išli i na zanat, ali nas niko neće. . . Policija nas hvata pa trpa u aps. . . Pa nas puste. . . Pa nas opet uhapse. . . Žandari nas tuku. . . Muče nas. . . A mi nismo ništa krivi. . . Kad bi se ko sažalio da nas primi. . . Po tri dana ništa ne jedemo. . . Noću spavamo po klupama na Kelemegdanu ili se krijemo po senjaku u Paliluli. . . Leti spavamo na groblju a zimi u Tašmajdanu. . . Ali nas i tu uhvate. . . Pa nas tuku i građani i žandari. . . Teško nama nesrećnima. . .
Pa udariše opet svi u plač.
Pogledam na Josimovića. Pune mu oči suza. Pa tako i Miša i Đoka. Malo je trebalo, pa da i oni udare u plač.
— To je strašno — reče poluglasno Josimović — što se čini sa ovom decom! Za ime Božje šta su mogla ova deca kome učiniti. Ta ona su bezazlena. Vidite li im suze u očima?
— To su lažne suze — šapnuh ja.
— Ta mahnite se, gospodine. . . Molim vas. . . Tako vam Boga, puštajte tu decu. . . Kakvi su to zakoni, da ih drže u apsu?
Videh već — mangupčići osvojili gospodu svojim držanjem. Da im pokažem istinu — ja samo viknuh:
— Dosta je komendije. . . Mir. . .
Mangupčići na jedan mah zastadoše. Nestade i suza i plača.
— Deder ti, Lazice — nastavih ja. Ti si Beograđanin. Je li? Koliko ti je godina?
— Sada mi je gospodine deveta — odgovori prvo dete sasvim odrešito.
— Deder, ispričaj gospodi kako si kod Batal-džamije podbacio žućak onom seljaku iz Koraćice. . .
— Molim, gospodine. . . Boga mi ja ne znam. . . Ja nisam — kao da se zastide upitani Lazica.
— Šta ne znaš? — povikah oštrije. — Ded’ odmah.
— Pa znate, gospodine, to ne činim samo ja. . . Tako radi evo i ovaj Žikica. Pa jest, tako rade i ovi drugi.
— Laže, Boga mi, gospodine. . . Živa mi majka, laže. . . Boga mi, gospodine, nije!
— Jest. . . Jest. . . Od tebe smo načuli kada su te ono proterali iz Smedereva — upade u reč Stevica.
— Laže, gospodine, Boga mi. . . Tako mi slave laže. . .
— Svejedno je. . . Nego deder ti, Lazice, pričaj.
— Boga mi, gospodine — zateže on.
— Odmah. . .
— Pa eto tako, gospodine! Videli smo jednoga seljaka, kako je prodao hranu na marvenoj pijaci, pa se uputio amo u varoš. Ja i onaj Đokica, kesaroš, što ste ga, znate, onomad proterali, dogovorimo se da ga prevarimo. Đokica je išao pred seljakom a ja za njim. Kada je bilo na kaldrmi, Đokica se saže i viknu: „Gle, ja nađoh dukat!” Ja onda pritrčim pa viknem: „Nisi ti sam našao i ja sam bio tu!” Mi to tako radimo i govorimo da onaj seljak sve to vidi i čuje. Onda i on priđe nama. „Ehe, deco”, veli on, „i ja sam bio tu, pravo je da svi podelimo.” — Mi se, bajagi, branimo od toga, ali najposle na njegovo navaljivanje pristanemo. Naravno, mi nemamo sitnine. Onda seljak odreši kesu, pa nama podeli po dvadeset groša. A on zadrži onaj dukat. Ono nije dukat — nego žućak. . . Mi se onda razbegnemo. . . Ali, tako gospodine, rade sa seljacima i drugi, nismo mi sami.
— Znam. . . znam to. Nisi ti sam. Ima vas, na nesreću, poviše. Nego ispričaj nam još i ono: kako ste krali štofove iz one radnje u Knez Mihailovoj ulici?
— Pa to je Nikica.
— Jest. . . Jest. . . I ti i Nikica.
— Molim, gospodine, on me je nagovorio — upade Nikica.
— Nisam, Boga mi, ja, gospodine.
— Dosta, znam; nego pričaj.
— Pa evo baš kako je bilo: Boga mi, mene je Nikica poslao u dućan, da bajagi raspitujem ima li u toj radnji kalfa po imenu Vučko Lazarević. . . Ja uđem u dućan i držim u ruci neku presavijenu hartiju, kao da je to nekakvo pismo. A Žikica ostane napolju. Dok se momak razgovara sa mnom, a ja, znate, mnogo koješta ispričavam, dotle Žikica uđe na vrata, pa kad ugleda, da sam ja kalfu zagovorio, on zdipi štofove i iznese. Kalfa to i ne opazi, a ja se posle dužeg razgovora izvučem iz dućana — bajagi nisam našao onoga koga sam tražio.
— Gde ste se posle našli?
— Na groblju.
— Kome ste štofove prodali?
— Nikoli telalu. . .
— Pošto?
— Oba dva komada za deset groša
— Tako ste ukrali i ono platno Ivkoviću trgovcu. . . Je li?
— Jeste, gospodine.
— Šta ono još?
— Pa ne znam. . . Nisam ja, molim vas.
— Šta nisi. Znaš da sve znam. Ded da čuju i ova gospoda. Pričaj — viknuh oštrije.
— Pa jeste. . . Bio sam gladan. . . Šta ću?. . . Eto tako sam uzeo i kufer onome putniku iz Šapca. Kad je prispela šabačka lađa, jedan putnik iziđe i viknu: ko je tu šegrt gazda – Pere Smarlame?” Vidim da se niko ne odaziva iz onoga sveta na obali. A ja onda viknem: „Evo ja sam!” Putnik mi onda preda kufer. On pođe napred. Ja poizdalje za njim. On se uputi uz one velike stepenice, a ja na drugu stranu Savskom čaršijom. Odatle u baru Veneciju. Tamo pod jednom vrbom obijem kufer. U njemu behu haljine, neke zlatom vezene košulje, marame. . . I ovaj prsluk na meni — to je iz toga kufera. . .
— Šta si radio sa tim stvarima!
— I to sam odneo i prodao Nikoli telalinu za dvanaest groša.
Dokle je Lazica ovo pričao, ja češće pogledam u gospodu profesore. Svi su se uozbiljili, pa samo vrte glavom. Stari Josimović samo šapuće: da grdnih nesrećnika! Bože moj. . . Bože moj. . . Strašno je to.
— Hajd’ i ti, Stevice — okrenuh se drugom mangupčiću. Ti si gospodsko dete. Deder nam i ti što ispričaj o sebi.
— Molim vas, gospodine, ja ne znam ništa šta su ovi radili. Vi znate kako su me oterali od kuće. . . Neće otac ništa da zna za mene. Ja sam onda spavao u onom lagumu ispod Kelemegdana, gde se gas drži. Onde su me ova dvojica našla, pa su me povela u društvo. . . Ja nisam ništa kriv. . .
— Znam. . . Znam i tebe. . . Dobro si ti dete kao god i oni. Nego, deder da nam pričaš kako si makao ibercig iz predsoblja gospodina Mite Rakića?
— Nisam ja. . . Boga mi, gospodine, nisam ja. . . To je Čapkun – Marko i Mita Šuga (opasni kesaroši beogradski).
— Šta? Dakle hoćeš i da nas lažeš?
U taj mah slučajno zazveketaše apsanski ključevi u ruci kaplarevoj. Stevica se trže i okrete se apsandžiji.
— Šta veliš?. . . upitah oštrije. . .
— Znate, moliću vas, gospodine, nisam ja hteo da kradem, nego me je nagovorio Čapkun – Marko. On nas je sve naučio kako treba da radimo, pa da nas policija ne uhvati. . .
— Pa dobro, kako te je učio?
— Govorio mi je: kako bi zgodno bilo zaći po kućama, pa krasti kapute, haljine, kišobrane, ili tako što se ostavi pred kućom ili u predsoblju. . .
— A ti?
— Pa ja sam ga onda poslušao. Znate, gospodine, nema se leba. . . gladan sam.. A ja onda pođem po kućama. Bajagi neko je bolestan, poslali me da tražim lekara. Uđem u kuću; polako se uvučem u predsoblje, pa ako koga naiđem ili neko od ukućana iziđe preda me, ja onda lepo upitam: „Da nije ovde gospodin doktor Gonzirovski? Gospođi Simićki (ili Petrovićki ili takvo kakvo ime izmislim) jako je pozlilo, na me poslali da tražim doktora. Rekoše mi, da je ovde u neku kuću ušao.” Naravno, tad mi kažu da doktor nije tu. Ja se onda brzo izvučem. . . Ali kada u predsoblju ne nađem nikoga, ja onda malčice očeknem, pa kada se niko ne javi, ja onda brzo maknem što tu nađem: ili kaput, ili kišobran, ili šešir, ili vaznu sa ormana, ili ogledalo, sve što se lako može izneti. Pa onda brzo uhvatim maglu.
— He. . . glete molim vas. . . Pa i meni je jesenas nestao zimski kaput iz forauza — upade u reč Draškoci.
— Da ga nisi ti makao? — upitah Stevicu.
— A molim vas gde sedite? — okrete se Stevica Draškociju. . .
— Na ćošku spram Starog Zdanja — odgovori Draškoci.
— E nisam, Boga mi! Ja na tu stranu nikada ne idem. . . Ja poznajem samo ove kuće ispod Pozorišta i onamo u Paliluli. . . Znate, ja tamo kod vas nikada ne polazim. . . Tamo blizu sedi moj otac. . . pa neću da me vide sestre kakav sam. . . Jedared sam ih sreo onde kod „Zore”, kad su se iz škole vraćale, pa mi je bilo vrlo teško. . . One se stide od mene i okreću glave, pa begaju čim me ugledaju. . .
Govoreći ovo Stevica teško uzdanu. Obori glavu. Pune mu oči suza. I ućuta.
A ti Jovice? — orketoh se onom trećem detetu. Ti su najmanji, ali si veliki obešenjak. . . ti si iz Valjeva. Je li?
— Jeste. . . molim, gospodine.
— Hajde da nam pričaš kako si se provodio po Valjevu. Ama sve da kažeš ovoj gospodi. . .
— Ja sam učio četiri razreda osnovne škole — otpoče pričati Jovica. Još dok sam školu učio, naučio sam se da kradem. Tome su me druga deca naučila. Kako su radila ona, tako sam radio i ja. Kad je pazarni dan, skupi se silan narod na pijaci. Onda idem i ja tamo, pa kradem, kao i drugi, seljake. Prvo sam krao jabuke i kruške. Donosio sam kući — majka mi se smejala. Teško veli, tebi ako te uhvate. Drugi put sam ukrao šamiju i sito ispred dućana Filipa bakalina. Pa onda jednome seljaku u Jovišinoj mehani, dok je on spavao, dignem čantru i utečem na avlijska vrata. Posle jednom kočijašu digao sam iz kola nov novcat gunj. . . Ta znate, bilo je još koječega. Majka mi uvek govorila: more, lolo, tebe će da uhvate. . . Ali ja sam opet krao. Posle me isterali iz škole. Ja se onda pogodim kod Nikole šustera. Tuna ukradem jedne nove cipele. On me javi načelstvu. Mene uapse. Držali me dva—tri dana pa me puste. Onda ukradem bilijarske lopte iz gazda—Savine kavane. Oni se sete, da sam ja to učinio, pa me okupe tražiti. Ja se onda uplašim — pa zapnem u Beograd. Danju sam švrljao po varoši. Prvoga dana ukrao sam lebac onom furundžiji kod „Tetova”. Tako sam se ranio, a noćivao u bari Veneciji. Tumarajući tako, našao sam se sa ovim Stevicom, pa smo posle zajedno po varoši po malo krali i stvari prodavali. . .
— Deder nam kaži: kako si ove svoje Beograđane naučio, da seljacima kradu dinje i lubenice. . .
— Pa molim vas, gospodine, i oni su majstori za to kao i ja.
— Ama jesu i oni, ali ti si imao više prilika. . . Deder nam ispričaj: kako ste onomad ispraznili kola onome seljaku iz Višnjice.
— Pa eto tako — nasmeja se mali Jovica. Ja se popnem na točak od kola. Uzmem iz kola lubenicu, da je, kako je običaj, među kolena probam da li je zrela. Dole, iza mene, pored kola, stoji, na priliku, ovaj Lazica. Čim je spustim lubenicu među kolena, Lazica je prihva—ti, pa je doda Stevici, Stevica Žikici, a Žikica se posle izgubi u onoj gunguli na pijaci. Seljak zbunjen onolikim narodom oko kola, jedni se pogađaju, drugi mu plaćaju — i ne primećuje šta ja radim. On misli, da ja sve jednu istu lubenicu držim u rukama. A ja mogu tako po 10 —15 lubenica da propustim kroz ruke, a da seljak ništa ne opazi.
— Tako pazarite i piliće od seljaka iz kola?
— Jeste, gospodine, hoću da kažem. . . Tako je. . .
— Po koji put vam se osladi i pita sa čepenka. Je li. . . Deder nam kaži: kako si ono prevario Trajka Furundžiju?
— Molim vas. . . I ja i ovaj Žikica išli smo toga dana po pijaci. Gledali smo da što, znate, pazarimo. Ali nije bilo ništa za nas. Posle udarimo pokraj lebarnice Trajka Furundžije. Na ćepenku vidimo stoji u tepsiji kisela štrudla, narasla, pa se zarumenila, tek što je izvađena iz furune. . . Molim vas. . . Bili smo jako gladni. Toga dana ništa nismo okusili. Žikica mi šapnu: hajde, bre, zdipi! Ja se nisam mnogo zatezao. Uđem u lebarnicu i sa svim slobodno viknem: je li ovo tepsija što je donela naša devojka. . . Jeste, bre, —odgovori furundžija Mene poslala gospoja, reknem ja, devojka ne može da dođe, sprema za ručak. Pa dohvatim tepsiju. Nosi bre — viknu furundžija. Ja podmetem šubaru pod vruću tepsiju pa se brzo izvučem na ulicu. Odatle odemo i ja i Žikica na Jaliju ispod donjega grada. Tamo pojedemo celu pitu. A tepsiju prodamo jednom čivutinu u čivutskoj mahali za šeset para.
Na ovu priču gospoda gosti glasno se nasmejaše. . .
— Deder ti sada, Žikice, ispričaj nam, kako si na pijaci „Zelenog Venca” digao sat i lanac gospodinu Jevremu Grujiću, državnom savetniku — upravih pitanje onom najstarijem kesarošu.
— Ja. . .?
— Ti. . . Ti. . . Hajd pričaj. . .
— Molim vas. . . gospodine. . .
— Odmah kazuj, nemam kad da čekam. Šta se tu libiš — zapovedih oštrije.
— Pa ja sam švrljao po pijaci. Pred tezgom jedne piljarice stoji poviše korpi razne zeleni, voća, putera. Jedan stari gospodin ide redom te zagleda. Pred tezgom one piljarice ja čučnem, bajagi probiram zelen. I onaj gospodin dođe tu. Kako nije mogao da dohvati onu gornju korpu, da ogleda voće, to se nagne preko moje glave. Sahat i lanac iz njegova prsluka stanu mene dodirivati po glavi. Ja onda brzo podignem ruku i izvučem neosetno sahat iz džepa, a lanac, koji je labavo visio na dugmetu, otkopčam. Onaj gospodin to ništa nije primetio, već je i dalje po korpi preturao. Ja se onda dignem odande. Brzo šmurnem u onaj svet, te se izgubim. Lanac i sat prodam posle Miki sajdžiji, a on ta prenese i proda u Zemunu. Posle ste vi uhvatili krađu, sve ste nas pohapsili. Vi već znate kako je bilo. . .
— A kako ste ono na spavanju ukrali sat gospodinu Čedi Mijatoviću, ministru.
— Molim vas, gospodine. . . pa nisam ja za sve sam kriv. Sve mene teretite i apsite. Ja sam kazao sve kako je bilo.
— Ali kaži i sada.
— Pa jest. . . Ali ja nisam hteo prvi. Naveo me je Mita Lord (opasan kesaroš). . . On je sve nas učio da se ne bojimo kada krademo.
— Znam. . . Znam. . . I on je u apsu. Nego. . .
— Evo kako je bilo, da vam kažem baš pravu istinu. Mi odemo s jutra rano, tek što su prvi zraci izbili, Obrenovom ulicom. Idemo tako i gledamo u kuće, a sve se osvrćemo, da nas patrola ne opazi. . . Na jednoj kući, blizu kafane „Tri Lista”, ugledamo otvoren prozor. Bila žestoka vrućina, juli mesec, pa ljudi ostavili prozore da se soba hladi. Čim ugleda otvoren prozor, Mita me zaustavi. Čekaj, veli. Celu noć tumaramo, pa ne nađosmo ništa. Evo žive zgode — da probamo. Ja ga odvraćam, da se manemo, jer znam, kada se takve krađe vrše, da su opasne, pa ćete drukčije da nas petljate. Kumio sam i molio da se ostavimo toga. Još malo, pa i da svane, ali on navalio. Hoće još i da me bije. Terao me da ja uđem kroz prozor. Ali ja nisam hteo. Onda sam ja ostao pred kućom, da čuvam stražu, a on se popeo na sims, prekoračio prozor, pa ušao u sobu. Tamo je, veli, našao: u jednom krevetu spava gospođa, u drugome gospodin. Više njihove glave na jednoj papučici visio je zlatan sat. Mita je malo postojao da se uveri, da li gospodin i gospođa tvrdo spavaju, pa se onda popne i sa papučice digne zlatan sat. A onda razgleda po sobi, da li bi još što mogao poneti. Posle se vrati opet kroz prozor. I onda se razbegnemo. . . Sutra dan ste nas uhvatili i sat kod nas našli. Onda smo tek saznali da smo pokrali gospodina Ministra. . . On nas nije hteo tužiti, oprostio nam, ali vi ste nas opet u ćelije apsili. . .
— Pa deder, Žikice, kaži nam još, ali istinu: zašto si se odao tome nevaljalom poslu? Vidiš bolan da iz apsane ne izlaziš. Gde su sada tvoji školski drugovi a gde si ti. Oni kod svojih kuća u Smederevu. Sa svojim ocem, majkom, braćom, u toploj sobi, imaju da lepo jedu, na čistom krevetu leže. A ti po groblju, Tašmajdanu, na kiši, vetru i zimi, bez leba, gladan, žedan, go, bos, tako polupan i poderan. Mlad, zdrav, mesto da si u školi ili na zanatu, a ti kradeš mirne i dobre ljude. Padaš iz dana u dan u aps. Naravno, sada dolazi ćelija. Posle će bukagije, i to one poteže, pa onda će robija, pa Karaburma. . . A što jadniče, tako da radiš?
— Mene je, gospodine, maćija ubila — prihvati Žikica dosta žalostivo. . . Dok mi je bila moja dobra nana živa, ja sam se lepo u školi učio. Samo da pitate za mene pa bi se uverili. . . Kada mi majka umre, otac se ubrzo oženi. Nije prošlo ni mesec dana, a maćija me omrzne. Počne me kod oca panjati: kako je ne slušam, kako se sa njome inatim, kako je psujem. U veče otac dođe iz dućana, a maćija me okupi tužiti. . . Otac me prvo psovao. Posle me stane šamarati. Ja sam se pravdao, molio. Ceo je komšiluk govorio za mene. Maćija se malo umiri, pa me opet počne panjkati. Još udari u plač. Hoće, veli, iz kuće da bega zbog mene. Otac me onda iz dana u dan tukao, tukao me dušmanski. Celo Smederevo zna. Evo vidite ovu belegu na čelu. Tu me je otac štiklom udario. . . Oborio me na zemlju, pa me je sve gazio nogama, da me je, na moju kuknjavu, jedva odbranio gospodin Joca, profesor, i njegova gospođa. Onda mi svi povikaše da bežim iz kuće. Prvo sam se sklonio kod tetka—Mace, očeve sestre. Ona je sirota, nije me mogla dugo držati, a da se ne zameri mojoj maćehi. Ja onda tumarnem u Palanku. Odatle me upute u Beograd. Ovde nisam znao nikoga. I tako se upoznam sa rđavim društvom. Posle sam varao i krao. Vi ste me apsili. Pa ćete me opet apsiti. Jest. . . Vi nam uvek lepo govorite: da se popravimo, da ne činimo što je rđavo. . . Ali šta da radimo? Niko nas ne prima. Ceo svet bega od nas. Mi smo gladni, pa moramo tako što činiti. . . Nije ni nama lako. Vi znate. . . Gde nas uhvate, tuku nas. Mi sve moramo da trpimo. . . Ne smemo ni da se žalimo. . . Znamo da smo i mi krivi. . . Mi smo gospodine, nesretni. . . kam’ da hoće kogod da nas pobije. . .
Nastade jedan tajac. . . Gospoda se zamisliše. Pričanje beše doista iskreno. Ja prekidoh ćutanje:
— Deder da čuju ova gospoda i što šatravački.
Deca se nasmejaše. Lazica se okrete svom društvu i reče glasno:
— Ela, ždraka gepi gotovno porijatnik,
— Kako to govore? — upita Đoka profesor.
— Lopovskim jezikom.
— A šta im to znači?
— Znači: Ala bi se onom gospodinu lako mogao ukrasti sat. Doista jedan od gospode gostiju imađaše sahat sa lancem, koji vrlo labavo visaše o dugmetu na prsniku.
— E da grdnih nesrećnika! — reče neko od profesora. . . Pogledah u sahat. Vreme beše prilično odmaklo. Razgovor se i suviše otegao. A čekaju na mene i drugi hitni poslovi.
— Gospodo — obratih se gostima. . . Ja mislim da ste ove mališane dovoljno slušali.
— Dosta. . . Dosta. . . Hvala vam — reče stari Josimović. Šta su nam sve napričali. Da nismo svojim ušima slušali, ne bismo verovali. Strašno je. . . Pa to sve deca. . . Gledajte ih. . . Tu je, Boga mi, nužna što pre pomoć.
— Molim vas po sto puta i u ime njihovo i u ime svoje. Treba ih što pre spasavati. Nadu ne treba gubiti. Ja veujem da može biti popravke.
Deca nas pogledaju radoznalo. Čuju da se o njima govori. Lica im se oveseliše.
Ja se okretoh apsandžiji:
— Kaplare!
— Zapovedajte.
— Vodi ih. . .
— Razumem. . .
Ključevi apsanski zazveckaše. Na vratima se javi šiljbok. Opet ladna, stroga lica žandarmska. I opet u apsanu. I opet u mrak.
— Molimo vas, gospodine. . . Molimo vas najpokornije da nas ne odvajate — poče tužno moliti mali Jovica.
— Molimo vas, da nas metnete u glavnjaču (opšta apsana) da smo zajedno — okupi preklinjati Stevica.
— He. . . Ne ide, da se dogovarate. . . da se učite, kako ćete veštije krasti kad izađete. . . Je li? A?
— Nije, gospodine, molimo vas pokorno.
— Ne može. . . Onako kako sam naredio. . .
— Razumem — salutova kaplar.
I deca snuždeno, žalostivo, jedno za drugim izađoše iz moje kancelarije.
Malo posle, pa odoše i gospoda profesori.

Vasili Maksimov - Who's There
3.
Ja sam i posle gotovo svaki dan u novinama iznosio bedu i nevolju napuštene dece i apelovao na dobre ljude. A i gospoda su profesori učinili svoje.
Posle nekog vremena bi sazvan zbor u Građanskoj Kasini. Na skupu se javi sve to beše bolje i uglednije u Beogradskom Društvu. I tako se na tom skupu osnova Društvo za sirotu i napuštenu decu. I zahvaljujući docnije prilozima dobih ljudi podiže se na Vračaru — Dom za napuštenu decu.
4.
Ali u tome domu jedva da ima skloništa za koju desetinu dečaka. Međutim treba imati na umu da se u Beogradu hapsi godišnje na 300 mališana; da ta napuštena i pokvarena deca žive samo od sitnih prevara i krađica; da ona iz dana u dan padaju u podrume Glavne Policije; da tu provedu najveći deo svojih mladih dana.
Za ovu nesrećnu decu nema nikakve pomoći. O njima niko brigu ne vodi. Ona su ostavljena na milost i nemilost — žandarma.
Dodajte tome još i ovo: da broj maloletnih osuđenika iz godi—ne u godinu raste. U kaznenom zavodu ima ih godišnje na 500. I ova deca nemaju škole, ničemu se ne uče; mesto popravke ona se kvare —ostavljaju opet na milost i nemilost apsanskih pandura.
I zar onda, gledajući na sve ovo zlo naše, nisam imao prava, kad sam u jednoj svojoj knjizi pišući o ovoj nesrećnoj deci, rekao ovako:
O vi, koji ste gore, glednite i na ove jadnike koji su dole. . . Ne znate — kakva je amo nevolja..
Pa dajte više znanja. Pružite više svetlosti u one prostori—je u kojima se kreće onaj mali, pokvareni, ali za čudo bistar dečji svet.
Izvadimo ih iz mraka na zrak; iz Tašmajdanskih jazbina i vlažnih podruma, u kojima se kriju, na sunce koje nas s neba onako toplo i blago greje.
Sa onih, više puta bezazlenih glava, uklanjajmo što pre sekiru krivičnog zakona. Pa mesto u apsanu, gde se uče samo zlu, dajmo ove jadnike u školu da se nauče dobru. Jer što više školovanih — biće manje apšenih.
A budite uvereni: sve što budemo za njihovu sreću uradili, ide svima nama na korist!

www.talijaizdavastvo.rs

tasa12

Živojin Mišić – Strategija

STRATEGIJA

Rat nije ništa drugo do jedan dometak u celom čovečanskom životu sveopšteg zakona borbe za opstanak, a taj zakon borbe za opstanak opredeljuje život i razviće celog organskog sveta. U najviše slučajeva pobeda nije proslavljanje samo grube sile, već ona ima i veći značaj:
„Istorija ratnih pobeda istovetna je sa Istorijom građanskom, t. j. sa pobedom u razviću u istorijskom progresu. Vojska i rat jesu onaj specijalni organ, i ona specijalna funkcija, pomoću koje jedna viša kultura pobeđuje drugu nižu. No toj formalnoj i javnoj pobedi još će dugo prethoditi tajna i istinita pobeda. Evo dakle i cele tajne međunarodne borbe za opstanak: U njoj žive bolji na račun gorih, “ — veli ruski filosof — sociolog Stronin.

***

Naposletku, mladim narodima, sposobnim za kulturu, trebaju pijace za prodaju njihovih proizvoda, potrebuju svetske trgovačke putove u cilju svakovrsnih veza i odnošaja sa starijim kulturnim narodima, i t. d. Stariji kulturniji narodi, gospodari svetskih pijaca i puteva, u početku rado prihvataju u svoje trgovačke zamke nove narode i mlade države, ali ih docnije postepeno sebi podčinjavaju i podjarmljuju, čim osete u njih jačeg života i u opšte poleta. Mlad pak i bujan narod, čim oseti stran neopravdan pritisak, počinje da se meškolji, i da traži potrebnu nezavisnost u pogledu svoga državnog bića, a to opet ne godi gospodarima, i onda eto sukoba.
Popustiti u ovim pitanjima starijoj kulturnijoj državi, znači svoje naseljenje lišiti novčanih zarada svoga trudnog i mučnog rada, znači, ni više ni manje, ukratiti mu materijalna sredstva kulture. Eto dakle pitanja života i smrti, čije rešenje nemoguće je raspraviti bez borbe — rata.
Rat dakle leži u prirodi ljudskoj. Borba se vodi ili protiv spoljašnjih napasti ma koje vrste, protivu organizma nekog drugog roda, ili na posletku protiv organizma istog roda. Na borbi se osniva več- nost prirode. Prirodni zakon borbe za opstanak tra- jao je i trajaće kroz sva vremena ljudskog života, i teško da će ga nestati kad god. „I kad ne bi bilo rata, čovečanstvo bi ga moralo stvoriti“ kazao je Kant, čuveni nemački filosof.
Ali rat je i neohodno potreban za ljudsko razviće, jer nijedna pojava u ljudskom životu nije imala toliko uticaja na ljudsko razviće kao rat. Nigde nije toliko upotrebljena čovečja fizička, moralna i intelektualna snaga kao u ratu; na oltar ratni prinosilo je čovečanstvo i svoja najsvetija dobra.
Kao god što bura raznosi staloženi prah i čisti atmosferu, tako isto i rat razgoni nesnosno i učmalo stanje u životu ljudi i naroda; iz ruševina i pustoši ratnih niče nov, svežiji i snažniji život, te tako rat otklanja mekuštvo i mrtvilo, koje inače mora da nastupi u životu ljudi dugog mirnog vremena. Nema sumnje, da će i u buduće kao i do sada moralne posledice ratova biti zavisne od oblika, u kom se rat javi, od ishoda, kako se svrši, i od vremena, kad se događa.
„Rat razvija, neverovatno brzo, sve moralne, materijalne i duševne osobine ljudi i naroda; on razvija plemenite strasti i osećanja, kao što su: otačastvoljublje, slavoljublje, požrtvovanje, odanost, sažaljenje i druželjublje; iz njega potiču sve vrline junaštva. Ali rat, u isto vreme, skida i lažnu masku ljudske i državne veličine, obelodanjuje njihovu slabost i pokvarenosti, i iznosi ih u svoj nagoti njihnoj.“

Pages from Zivojin Misic - Strategija_Page_1
sajt

Sremac u anegdotama

stevan-sremac-642x336

SREMAC I MILE „KRPA”

Jedne godine, za nastavnika muške gimnazije dođe neki Mile Pavlović Krpa. Bio je rastom mali kao kakvo đače. I baš na račun tog njegovog malog rasta dogodila se jedna smešna scena.
Jednog dana, Krpa je bio dežurni nastavnik u hodniku. Bio je odmor. Tim hodnikom vraćao se sa časa nešto ljut Stevan Sremac. Krpa je stajao kraj jednog otvorenog prozora, zamišljen, leđima okrenut Sremcu. Da li ga Sremac zaista nije prepoznao, ili je s njime hteo šalu da zbiva, ali u momentu baš kada je bio pored njega, zgrabi ga za uvo i, ne gledajući ga, dreknu:
— Šta ćeš ti tu, magarče jedan?
Siromah Krpa toliko se zbunio da je jedva promucao:
— Ali, molim vas, gospodin profesore, pa ja sam vaš kolega!
Sremac ga tek tada pogleda. Kad vide šta je učinio, stade se izvinjavati i pravdati, a mi đaci koji smo sve videli vireći iza vrata počesmo se previjati od smeha.

RĐU — U ŠKOLU

— Gospodine, kako moj sin u školu? — pita Sremca niški građnin prve godine njegova službovanja.
— Boga mi, pravo da kažem, neće da uči, rđavo je…
— Tako je! nesreća je to: da je dobar ja bi’ ga daja na zanat, ali je rđa, nije pristao za nikud, pa ga nakara u školu. Fala ti!

SREMAC NASTAVNIK CRTANjA

S jeseni 1879. ode Sremac za nastavnika niške Gimnazije, a o Petrovu dne, iduće godine, dođe u Beograd na viđe— nje. Pred „Dardanelima” priča pojedinosti novog činovničkog života, pa pomenu kako je morao predavati i crtanje, a u školi, tek otvorenoj, nema ni pregleda ni modela.
— Pa kako si radio?
— Eto tako: nacrtam na tabli nešto pa onda deca precrtavaju. A bude kad što da me deca pitaju šta sam nacrtao, i ja onda moram da napišem dole: „stolica”, ili „odžak i dim” it.d.
Inače je Sremac bio vrlo dobar crtač karikaturist.

GAZDARICA U CIRKUSU

U srećnom Nišu prvih godina po njegovu oslobođenju bruji veseo život prepun zadovoljstva. Pa da bi bilo sreće sa svakoje strane, došao u Niš i neki veliki cirkus, koji u prvi mah pohađaše samo inteligencija, a za njom se povedoše i starosedeoci, dok pohoda cirkusa ne postade pravom manijom. Može se misliti koliko se u tome oteralo daleko, kad je „tako štogod” poželela i stara Nišlika, gazdarica St. Sremca.
— A jesi l’ gledaja i ti, godspodine, to čudo? — upita ona jedne večeri Sremca kad je on polazio od kuće u čaršiju.
— Koje čudo, gazdarice? — obrati joj se on s blagim osmehom.
— Pa toa što mu vikau Nizguz!
— A, jes’, jes’.To je pravo čudo. Bio sam.
— He! Blago si tebe…
Kad bi po večeri, Sremac s društvom opet ode u cirkus. Predstava je u velikom i prostranom krugu tekla živo i neprekidno, a Glupi Avgust je izvodio bezbroj svojih improvizacija. Jednom je bio izazvao čak i neku malu galamu u jednom kraju, ali je to slabo ko opazio, jer je tog trenutka igrao neki vešt gimnastičar.
Po završetku predstave Sremac svrati u jednu kavanu na kavu, a potom ode kući.
U dvorištu kraj stepenica nađe gazdaricu.
— Dobro veče! — pozdravi je.
— Bog ti dobro daja! — odgovori mu ona unjkajući kroz nos, pa ustade.
— Šta je to, gazdarice, ti si valjda ozebla?
— More, crn mi nazeb! Propala sam dibiduz (sasvim)!
— Kako?
— Ki niki moj!
— A što?
— Ama zar ne vidiš da sam o nos oklembesila lisku od lojze?
— Vidim da si vinov list privila na nos, ali ne znam zašto!
—Eh, zašto! Otido’ i ja u tova vaše Nizguz. A žao mi je za paru, zašto se para na današnji dan teško praji. Pa stanem s neki dečurljaci da gledam kroz jedno rupče na platno ozad. Ima nekoliki rupčiki. Taman ja stanu’, a i nos mi propa’nu kroz drugo jedno rupče. Men’ mi je i samoj smešno, golemo smešno, pa vikam: iska si i nos da nešto vidi! Ne postaja koliko ovo s tebe sag, a men me trefi (pogodi) nes-treća: jedan od onija crni đavoli s praporci ot komendiju, od nekud se prikači, a ja ne vide’, pa men’ za nos: paf! Kuku men’ što sam dreknula! Sag ja’ oću natrag, al’ on, pustin, ne pušća. Nije, mori, da vuče, nego stisk’o pa sve ciba kao na ribu što se čini. Ubi me živ rezil’k (bruka), a i stra’ mi, a boli me, pusto! Vuče on na tam’, vučem ja na ovam’. A on se dere, pa sve nešto, il’ laje il’ mauče, ne znam sag ni sama, tek se smeje: „ho, ho, ho! to žaba! to žaba”! Vek mi i suze frcnuše; jao, majke, ubi me prokletnik. A doš’ o kvartaljnik (redar) pa ne znava što je s men’ napred, neg, me potkupio pa i on da ciba sa strag… Jedva se izvuko’pa bež’ na dom. Sad ne znaem: imam li nos ili nemam. Udarila sam na modricu lisku od lojze, a za rezil’ k i ne pituvaj: tri dni ne smem na sokak!
— A ja sam bio tamo, pa se čudim što se to podigla neka gužva.
— Ne l’ si poznaja moj nos?
— Nisam.
— A i niki drugi neje?
— Nije.
— Fala ti za taj reč kako na brata. Samo nek nema rezil’ k a za nos kako bidne! Nek mi je to za pamet da ne mećem i ja svoj nos pomeđu gospodski nosovi…

SREMAC I SLUŽITELj

Ušao Sremac u razred, pa videći da je raskrečeno pero kojim treba da beleži u katalogu, zovne služitelja da mu donese novo. Dajući mu staro, raskrečeno, pero, Sremac mu ozbiljno reče:
— A ovo pričuvaj kad budeš pisao autobiografiju!

Stevan_Sremac_2005_Serbian_stamp

SREMAC I GLUPI NIŠLIJA

Jednom prilikom, dok je Stevan Sremac sedeo u povećem društvu u jednoj kafani, priđe mu stalni posetilac kafane, neki Risantijević, i upita ga:
— Je li istina da ste vi dosta vickast čovek? Dokažite to jednim vicem, pa da se malo nasmejemo.
Sremac mu reče:
— Dragi moj Nišlija, nije to lako izmišljati viceve, nego ti nama, pošto si poznat kao glup čovek, odvali nam neku glupost.
Ovaj srdit napusti kafanu.

SREMAC I OŽALOŠĆENA

Neka Nišlika upitala Sremca — kada se najviše smeje?
Sremac joj odgovori:
— Onda kada sam čuo da ste na groblju naricali: „Ti nisi smeo da umreš!” — a onda je upitao: — Ko vam je to bio?
— Moj prvi ljubavnik, kojeg ću večno žaliti.

SREMAC I ŠNICLA

Stevan Sremac, poznato je, bio je gurman, ljubitelj dobrog jela i pića. Svraćao je u poznatije kafane, ali i u prostije krčme, gde se sretao sa narodom i zapisivao mnogo toga karakterističnog za kulturu i mentalitet starog Niša.
Jednom ga, u jednoj krčmi, zapita domaćin:
— Jeste li zadovoljni šniclom?
— Da, bila je mala, pa sam morao da se s njom mučim čitav sat, ali bezuspešno, ostadoh gladan.

SREMAC I ĐAČKI RODITELj

Jedan Nišlija (Božidarac) imao je sina u gimnaziji koji se nije dobro učio. Na sve „izvesnice” i poruke otac ne htede doći u školu da se o sinu izvesti, sve dok ne dođe katastrofa, koja sustiže stalno lenje đake. Tada eto ti Nišlije u školu — na protest! Slušajući ga, Sremac, ne mogav trpeti one neučtive reči na adresu starijih u školi, podvikne:
— Ti, znaš da imaš dobra konja, i sigurno, ako ne po dva put, a ono bar jednom na dan otrčiš u konjušnicu, da svom konju zaviriš pod r…
— E, jes, gospodine, — odgovori Nišlija, na šta Sremac nastavi:
— A zar ti sin manje valja od konja, te za toliko vreme i tolike poruke ne htede priviriti u gimnaziju, da vidiš, kako je, no sad si došao, da protestiraš ovde… Sad kapu, pa kući!
I Nišlija bez pogovora posluša.

POVREĐENI SREMAC

U Nišu iziđe jednom profesorska kolegija, u kojoj je bio i Sremac, pred Kralja Milana, da mu se pokloni.
Sremac mu priđe, kad dođe red na njega, i kaza svoje ime i položaj.
— Vi ste iz Srema? — zapita ga Kralj.
— Ja sam iz Bačke, Veličanstvo — odgovori Sremac.
— A predavač ste u Nišu? — zapita Kralj dalje.
— Jesam, Veličanstvo.
— Sremac iz Bačke, predavač u Nišu — ne razumem — reče Kralj i s tim rečima otpusti Sremca.
Sremcu je uvek bilo krivo, kada ga je ko kasnije podsećao na taj događaj.

Sabrana dela Stevana Sremca

JEDVA SE ODBRANIO

Sremac je bio veliki kavaljer. Imala sam sestru od strica, vrlo lepu; zvala se Persa.
Jednoga dana, radila ona nešto u kujni, a Steva se polako odšunjao kod nje. Iznenada se iz kujne začu vika: — I ju, sram te bilo, napolje, napolje!…
Istrčao Steva iz kujne, ali i on viče:
— Ne dajte, ako boga znate! Jedva sam se odbranio od Perse. Ona hoće da me poljubi, a ja neću, tek kad vide da baš neću poče da viče, kao da sam ja nju hteo da poljubim.
Sirota Persa toliko se postidela, da je od srama pobegla kući.

SREMAC I BRKATA PERSA

Na krsnoj slavi jednog mog rođaka, našao se i naš profesor Stevan Sremac. Posle večere, gosti se podeliše: stariji ostadoše za trpezom, a mi mlađi pređosmo u drugu odaju. Ali, đavo naredi nekako Sremca te i on dođe k nama. On je uvek voleo društvo starijih ljudi, ali ovoga puta to beše izuzetak.
U sobi mlađih, među gostima beše i neka Brkata Persa, snažna i odvažna žena. Imala je krupne crne oči i upadljive malje ispod nosa. Sva muškobanjasta. Ona i predloži da se zabavljamo igranjem fota, ali na to će Sremac:
— Zar meni moji đaci ovde, a ja sa njima da igram fote! Ne, to neću! — na šta mene izbaciše iz igre i ostadoh samo posmatrač.
Igru je vodila Brkata Persa. Pošto je pokupila zaloge, naredi da svi muškarci izađu iz sobe i da uđu samo na njen poziv. I ne potraja dugo, kad Persa pozva Sremca. On uđe, a za njim i ostali igrači, pa i neki starci napustiše trpezu da vide šta će se desiti.
Na sredini sobe Brkata Persa. U ruci skrivenoj iza leđa, držala je veliki mokar peškir uvijen u žilu.
— Ajte gospodine Stevo — reče — molim vas da pogodite i da se poklonite onoj dami koju smo vam za suđenicu odredili. Pazite samo da ne pogrešite, inače teško vama!
Jadni Sremac i ne sluteći šta će biti, bez mnogo premišljanja, priđe Brkatoj Persi i galantno se pokloni. Kako je poklon trajao dugo, Persa iskoristi trenutak, pa ga onom žilom junački zapuči: fljus! fljus!
— Ne grešite, gospodine Stevo, škodiće vam. Ne grešite! — zacereka za Brkata Persa, pa ga opet razvuče po leđima.
Sremac se zgranu. Sav crven od stida, mucao je:
— Mene… me’ pred đacima. Pred mojim đacima… strašno…
Zatim se naglo okrete, zgrabi kaput i šešir sa čiviluka i pobeže iz sobe.
Od tada nikada ga više nisam video u društvu mladih.
Anonim

NIJE ABADŽIJA

Na sednici Profesorskog Saveta, direktor Gimnazije predloži da predavanja leti otpočinju u sedam sati, a ne kao obično u osam, pa da se ranije i svršavaju, t.j. u jedanaest, a ne u dvanaest.
— Možete, ali moje časove ostavite tamo gde su — rekao je Sremac kome je teško padalo rano ustajanje. — Ja da sam hteo ranije na ševećeriju (noćni rad), ja bih bio abadžija (krojač), a ne profesor.

TIĆ OD SOKOLOVA

Sremac je, na jednom času, predavao o vršenju glagoske radnje i podeli glagola na: prelazne, neprelazne i povratne. Sve vreme izlaganja, Jole mu je klimao glavom u znak odobravanja.
Kad je trebalo da đaci ponove lekciju, svi su ćutali.
Profesor Sremac je prozvao Jolu. Ovaj je ustao, i nikako da išta tačno odgovori.
— A sad reci — šta su to prelazni glagoli? — nastavio je Sremac, ali Jola sem onoga „Prelazni su glagoli…” nije ništa dalje mogao reći.
— Pa dobro — rekao je Sremac — Daću ti primer, pa iz njega izvuci pravilo. Dakle, pazi: „Jole ponavlja treći razred.” — kakav je to glagol „ponavlja”?
Jole ćuti.
— Sramota, Jole, da ti ja i to moram reći. Radnju trpi treći razred, klipane jedan!
Jole se trgne i ljutito odgovori Sremcu:
— A šta ima da trpi treći razred, gospodine? Trpim ja, te ga ponavljam, i trpi moj otac, te me izdržava. Tu nema ništa da trpi „treći razred”.
Uzdržavajući se od smeha, bajagi (tobož) prekorno, Sremac dobaci:
— Trpi treći razred, trpi, Jole! A trpi samo zato što je glagol ponavlja — prelazan glagol! A Jole je predmet u rečenici…
— Nije, Bogu mi, gospodine, nije!… — pobunio se Jole. — I— ako sam ja podmet u rečenici, glagol ponavlja samo je ponovan glagol, a da je prelazan, ja bih, gospodine, sada bio u četvrti, ne bih ponavljao treći…

Risto J. Odavić
SREMAC I PROVODADžIJE

Neženja Stevan Sremac je često bio na udaru jednih te istih pitanja koja su mu postavljale provodadžije ili novi poznanici — da li je oženjen, odnosno zašto se ne ženi?
— Taman posla, ni pomisli da se ženim. Kad kud izađem da je vodim uza se kao kišobran kad je lepo vreme. More, batalite kombinacije.

SREMAC I „CIGANI”

Sremac je držao do svog naučnog rada o Ciganima, objavljenog u Niškom vesniku. Rad je zasnovao na dobroj literaturi i objavljen je čak pet godina pre njegove prve objavljene pripovetke.
— Nemam ništa protiv — govorio je Sremac — da se napravi dosetka na moj račun — kako sam književnu karijeru počeo s Ciganima. Bolje je i to no što mnogi rade: počnu ovako i onako, a završe — CIGANSKI…

PEČENICA

Jednom došao Steva za vreme božićnih praznika u Niš da vidi svoje stare prijatelje. Posetio i g-đu Katicu Golubović, kod koje je nekad stanovao. Njen sinčić Đoka veoma se obradovao njegovom dolasku, ali u tom donesoše pečenicu iz furune. Đoka, kome se pečenica jako dopala, najedanput se uozbiljio, počeo da vuče majku za suknju i upitao je šapćući:
— Kada će već jednom ovaj otići? Pečenica je gotova…
— E, nećeš mali, — odgovorio mu je Steva, koji je sve čuo. Imaš ti još dugo da pljuckaš dok se ja rešim da odem.

KARAKTERISTIKA

Profesor Stevan Sremac, očito, nije bio po gazdaričinim „nazorima i normama”. Jedan Sremčev učenik o tome priča:
Ne samo da smo voleli da slušamo Sremca u školi, već smo po koji put odlazili i u njegov stan. Retko smo ga nalazili. Njegova gazdarica gonila nas je iz dvorišta:
— Koga tražite? Sremca?
— Da, profesora Sremca.
— Taj nikad nije kod kuće. On danju skita, a noću čita.

SREMAC I PANTALONDŽIJE

Stevan Sremac je stanovao u kvartilj (soba) u Mitu Pendarče i ženu mu Nikoletu. Kuća je u sokače Andono, kude vašarište.
— G. Steva Sremac mi dušu pojede. Sv’ki d’n me ne ostavlja na mir i men ženu mi Nikoletu… Onomad me zapucaja da mu od kaput pravim ’elek, pa mi vika: „De tuj da te vidim majstor li si ili joksim jok”…
— E, mnogo sadorica, i pri men je dolazija — priča Spirko pantalondžija, pa mi doneja onuj sliku našu, kud smo se slikali: ja, ti, Lala šušter, Mitar Lozanac, Đoka Nacin, Dora sačija, pa mi vika: „Ovakve pantalone iskam, mnogo gi begendisujem što su dole t’sne a na gore široke k’ko šalvare; ne žalim da platim.” Ja mu vikam: more batali se g. Stevo, ne se nose tej d’n’ske, će ti se smeju, toj je bilo u starinsko vreme, s’g ima drugi kroj! „Jok, jok” vika mi on — „isto t’kve zašto me milo za t’kve pantalone.”
Uzmem mu meru, skratim gi, sam gi saši, odneso mu gi i plati mi, pa znate li što mi vika: „Majstor Spirko, ja gi neću nosim, no ću gi ispratim u Beligrad u muzeum, pa će gi tam špiritošu i će gi ćuvaju da se i od nji uču omlađeji.”

KALČA I „KALČA”

Posle predstave u Nišu, u kojoj je „Kalču” igrao Čiča Ilija Stojanović, ugledni niški kujundžija i strasni lovac Kalča, ostao je trajno uvređen i ljut na Stevana Sremca. Ne zna se da li je Mikal Nikolić—Kalča imao priliku da samom Sremcu iskali svoj bes i protest — Sremac je živeo u Beogradu i samo povremeno dolazio u Niš — ali, nije ćutao pred izvesnim K. N. Vukom, koji je to i zapisao:
— Sramota! Zatoj li sam ga pušćaja u dućan? Da pisuje l’žovne knjige! S’ s l’žovne li se knjige deca uču?!… I još mi sam ispratija jednu knjigu, pa napisaja: „Za uspomen na mojega dobrog Čiča Kalču”. On po star od men’, a men’ me vika Čiča Kalča!…
A o onome šta je sve sadržano u „Ivkovoj slavi”, Kalča kaže:
— Šta ti sve neje nasolija, — napunija punu panicu kako za bibički (šočići)… Beli luk ne se oseća tol’ko, kol’ko njegovo pisuvanje. Ti ovde da gu čitaš tuj njegovu knjigu — će osetiš miris na fuškiju (balegu) č’k u Kal’č brdo od l’ganje.

knjiga_05

KALČA I SREMČEVE OČI

Mikal Nikolić Kalča, kao da je u svakoj prilici hteo da uzvrati Sremcu za ono što je on o njemu napisao u „Ivkovoj slavi”. A po tome šta je i kako govorio o, tada, već najpopularnijem srpskom piscu, videlo se da je Kalča teško podnosio to što se o njemu širi po „Jevropi” i priča i prepričava „po cel’ Niš”. Kalča je, za uzvrat, ostavio i svoje viđenje Stevana Sremca, i evo kako ga je oslikao:
— Obukaja jedno kapuče t’načko, jedne krotke pantalonke — ličeše na ribu vretenarku…
Prvi put iz čkolju (škola) da ga isprate u Niš. U dženem (pakao) da je skršija glavu — po bolje bi bilo.
Parku neje imaja, pa sve ideše s Mitu Božića, ćatib bašiju (arhivar) u niški Sud. On ga raneše, on mu davaše za tutuk (duvan), on sve…
Kad je Stevan Sremac navaljivao da, ponekad, pođe u lov s Kalčom i drugim lovdžijama, Kalča to nije dozvoljavao:
— Imeše naočiti oči, zajci će ni poplaši, zatoj ga ne tejasmo vodimo s’ s nas.

[Vidosav Petrović: „Niške anegdote”, Niš, 2003]

www.talijaizdavastvo.rs

Vojvoda Živojin Mišić – Kako pametno upravljati narodom

narod

Odmah po dolasku obveznici II poziva raziđoše se na sve strane da traže svoje rođake i poznanike iz I poziva. „E moj brajko, da smo mi stari ratnici bili s vama, drukčije bi bilo, ne bi se Bugari sada šetali po Pirotu” — govorili su oni. Lepo razvijeni, zdravi i dobro odeveni obveznici II poziva su glasno izražavali svoja patriotska osećanja, a u isto vreme i prekor što i oni nisu ranije pozvani u borbu.

Naši stari vladaoci dobro su poznavali dušu naroda. Zar bi Karađorđe ili Miloš mogli da vladaju masama i u najkritičnijim trenucima da nisu odlično poznavali svoj narod?! Danas, međutim, treba završiti neku školu u Parizu, Berlinu ili Beču, doneti otuda kakvu diplomu, natući iz mode cviker i odmah tražiti mesto u nekom poslanstvu ili ministarstvu spoljnih poslova. Narod je za njih nešto što je nedostojno njihove pažnje. Svi dodiri naših školovanih diplomata s narodom svodili su se samo na izlet do kakvog zbora, na kome su ovi doktorčići razvijali neke iz inostranstva prenete teorije, koje često nisu imale ničega zajedničkog sa životom i potrebama našeg, uistinu, blagorodnog naroda. Svoju odvratnost prema ovim apostolima tuđih moda i običaja naš narod je izražavao u svim prilikama na njemu svojstven način — ironičnim pogledima i podgurkivanjem laktova. To doktori stranih univerziteta nisu umeli da vide.

zivojin misic moje uspomene
Vojvoda Živojin Mišić – Moje uspomene

Naši vredni i bistri seljaci bez ikakvih su stranačkih pretenzija, i ništa lakše nego vladati njima, samo treba živeti među njima i poznavati njihovu dušu. Oni od države ništa ne traže, već samo pravnu, ličnu i imovinsku bezbednost. Rado primaju praktične pouke o higijenskom životu, kalemljenju voćaka, savremenijem obrađivanju i unapređivanju svojih imanja itd. Oni, dakle, traže i vole ono što im naši doktorčići i univerzitetlije, školovane na strani, ne umeju da daju. Ne treba se mnogo mučiti da se ovo dokaže, već samo pažljivo razgledati koliko se ovih visoko obrazovanih mladića na stranim univerzitetima nalazi na dužnostima nastavnika, profesora ili narodnih učitelja u zabačenim krajevima naše lepe otadžbine. Ima retkih i sjajnih izuzetaka, ali se i oni u toku svoje karijere, budući da daleko izostaju iza onih s velikim pretenzijama, na kraju razočaraju i postanu indiferentni prema svemu. Na taj način narod trajno ostaje bez dobrih i visoko obrazovanih nastavnika i učitelja.

Poznavati svoj narod znači pametno njime upravljati — to treba da znaju naši upravljači.

Iz knjige Vojvode Živojina Mišića – Moje uspomene

 

 

Prva srpska fabrika – Stanoje Stanojević

dubrovnik1667Već se u žitiju kralja Dragutina († 1316 god.), koje je pisao njegov savremenik arhiepiskop Danilo, priča, kako je Dragutin činio „milostive darove božastavnim hramovima i davao im crkvene utvari, koje su izrađivane u njegovom domu: zlatne i srebrne sveštene sasude, ukrašene biserom i dragim kamenjem, putire i činije za naforu, kadionice, ručke, ripide i zlatne svećnike, i drugo što je potrebno od takvih stvari, dragocene zlatotkane svešteničke odežde. Sve je on to izrađivao u svome domu, i slao je božastavnim crkvama, i to ne samo crkvama u njegovoj otadžbini, nego i crkvama drugih blagovernih naroda”.

Tu bi dakle bio prvi pomen o maloj fabrici crkvenih utvari na dvoru kralja Dragutina u Debrcu na Savi, blizu Obrenovca. Po toj belešci ta fabrika nije samo podmirivala domaće potrebe, nego je i izvozila svoje proizvode u druge države.

Po sebi se razume, da to još nije bila prava fabrika, ni u srednjevekovnom smislu, ali je ovo već svakako bila organizacija proizvodnje i sistematskog rada u većem stilu.

Prva prava fabrika u našim zemljama osnovana je u Dubrovniku početkom XV veka.

Već su se tokom XIII veka organizovali i razvili u Dubrovniku razni esnafi, osobito esnafi za izradu tekstilne industrije i kožnih proizvoda. Početkom XV veka počeli su talijanski majstori u Dubrovniku dobivati od države znatnu potporu i velike povlastice, a 1416 god. osnovana je u Dubrovniku fabrika čoje i uz nju farbarnica.

Ta dubrovačka fabrika čoje razvijala se i napredovala je u prvoj polovini XV veka vrlo lepo, i prođa njenih proizvoda, koji su zavladali svima pijacama u Srbiji, Bosni i Bugarskoj, bila je neobično dobra.

Dobra zarada, što su je imali Dubrovčani od, svoje fabrike čoje, pobudila je zavist i težnju za konkurencijom kod njihovih suseda Kotorana. Pošto se Kotor u to doba (1420 god.) svojevoljno bio podložio mletačkoj republici, koja je tada bila silna i ugledna, i u punom naponu svoje snage, nadali su se Kotorani, da će pomoću svog moćnog zaštitnika moći takođe podići fabriku čoje, da njome suzbiju svoga konkurenta, koji je otuda dobijao velike prihode.

U julu 1446 god. došli su u Mletke izaslanici kotorske opštine i podneli su mletačkom senatu predstavku, u kojoj su istakli, kako su Dubrovčani sa velikim količinama čoje, koju proizvode u Dubrovniku, preplavili Zetu (Crnu Goru), Bosnu, Srbiju i druge okolne zemlje. To je velika šteta, ne samo za Kotor, nego i za državne carinske prihode. Stoga bi, govorili su kotorski poslanici, bilo dobro i vrlo korisno, i za državnu kasu i za Kotor, da se i u Kotoru podigne fabrika čoje.

Stanoje Stanojević - Iz naše prošlosti
Stanoje Stanojević – Iz naše prošlosti

Mletački senat nije oduševljeno primio tu molbu Kotora. Kotorskim izaslanicima odgovoreno je, da će senat uzeti tu stvar u rasmatranje, pa je na tome i ostalo.

Ali se uskoro našao drugi, ozbiljniji konkurent dubrovačkoj fabrici čoje. Ambiciozni i preduzetni vojvoda humski Stevan Vukčić video je kako Dubrovčani imaju lepe prihode od svoje fabrike čoje, pa je namislio da suzbije eksploataciju, koju su vršili dubrovački trgovci u njegovoj državi, i da im pokuša konkurisati u ostalim zemljama, čijim su pijacama oni dotle vladali. Stoga je on 1448 god. počeo činiti pripreme da podigne u Herceg-Novom fabriku čoje.

Vest o tome svakako je bila neprijatna, u prvom redu Dubrovčanima, ali je ona veoma uznemirila i Kotorane. Oni su u aprilu 1449 god. poslali u Mletke svoje izaslanike, koji su izvestili mletački senat, da vojvoda Stevan Vukčić hoće da u Herceg-Novom podigne fabriku čoje „i drugih stvari”, pa su isticali, da će to biti od velike štete za Kotor, te su molili senat, da u tom pogledu nešto preduzme.

Zanimljiv je odgovor mletačkog senata na tu predstavku. Senat je odgovorio kotorskim izaslanicima, da je nemoguće sprečiti vojvodu Stevana, da na svojoj teritoriji ne čini što hoće. Ako Mlečići svojim protestom pokažu, da je podizanje fabrike važna stvar, time će ga samo još više obodriti da nastavi nameravani i započeti posao. Stoga je, tvrdio je senat, bolje praviti se u celoj ovoj stvari nevešt, i time pokazati, da se ovom poslu ne pridaje nikakav značaj.

Ali je ipak mletačka vlada posle ove predstavke kotorskih izaslanika pisala Stevanu Vukčiću, molila ga je i savetovala mu, da ne podiže fabriku čoje, kao što je naumio.

U avgustu iste (1449) godine došli su u Mletke poslanici Stevana Vukčića. Oni su, među ostalim, poveli u senatu razgovor i o podizanju fabrike čoje i o protestu Kotorana protiv toga, o čemu je Stevan bio saznao. U senatu je Stevanovim poslanicima rečeno, da su Kotorani zbog te stvari činili predstavku u Mletcima, uvereni, da će podizanje te fabrike biti na njihovu veliku štetu, pa su molili senat, da se on zauzme kod Stevana, da ne diže u opšte tu fabriku. Senat je međutim „znajući da je misterija (tajna) izrade čoje rezervisana za varoši, za izdržavanje naroda, koji živi od rada svojih ruku”, pisao Stevanu, molio ga i savetovao mu, da odustane od podizanja fabrike, i ponovio je tu molbu i taj savet i ovom prilikom njegovim poslanicima.

Međutim, Stevan je uskoro posle toga počeo ozbiljno spremati sve što je potrebno za podizanje fabrike. On je počeo podizati u Herceg-Novom zgrade za fabriku, doveo je majstore i radnike sa strane, svakako iz Italije, i dao im je velike povlastice na mnogo godina. Sem toga, on je objavio, da će svi dužnici, koji dođu i nastane se u Herceg-Novom, biti oslobođeni duga, te je silan svet sa raznih strana nagrnuo, da se tamo naseli.

U Kotoru se govorilo, da su Mlečići dozvolili Stevanu da podigne fabriku. Stoga su u januaru 1450 god. kotorski izaslanici u Mletcima, među ostalim, protestovali protiv te dozvole, sa izjavom, da oni ne mogu verovati da je to istina. Oni su izjavili, da Stevan Vukčić hoće da upropasti Kotor i da na to misli dan i noć. Stoga je on u Herceg-Novom počeo podizati čitavu varoš. Tu će biti i fabrika čoje, zbog koje je on doveo majstore i dao im povlastice. Zbog obećanog oslobođenja od duga, povrvili su tamo dužnici sa raznih strana i dolaze svaki dan. Ako se to doseljavanje nastavi kao što je počelo, podićiće se, govorili su kotorski izaslanici, tamo za kratko vreme velika varoš.

Mletački senat je na to odgovorio, da on nikada nije dozvolio Stevanu podizanje fabrike, i da će celu stvar ispitati i doneti rešenje.

Međutim je u to doba mletački senat objavio zabranu uvoza i transita za dubrovačku čoju preko mletačkih zemalja. Stoga je budvanski knez zaplenio jedan transport čoje, rađene u Dubrovniku, koja je bila upućena vojvodi Stevanu Crnojeviću u Zetu. Iz osobitih obzira prema vojvodi Stevanu, koji je bio pristalica Mlečića i činio im velike usluge, mletački je senat rešio 6 septembra 1451 god., da mu se zaplenjena čoja vrati, ali u buduće da ne prevozi dubrovačku čoju preko mletačke teritorije, jer je to zabranjeno.

Uskoro posle toga bila je, kako izgleda, fabrika Stevanova gotova, i on se trudio, da svojoj čoji otvori pijace okolnih zemalja.

Međutim su Kotorani, ne mogući sprečiti podizanje fabrike, mislili, da će novom industriskom preduzeću i prođi njegovih proizvoda naškoditi time, što su udarili posebnu carinu na sve osobe, koje idu u Herceg-Novi. Stoga je Stevan Vukčić u novembru 1455 god. uputio u Mletke svoje poslanike, koji su tražili: 1. Da Stevan i stanovnici Herceg-Novog mogu slobodno kupovati i donositi materijal, potreban za izradu čoje; 2. Da se čoja, koja se izrađuje u Herceg-Novom, može slobodno nositi i svuda prodavati, pošto se naravno plati uobičajena carina; 3. Da se ukine nova carina, koju su Kotorani zaveli za sve one, koji dolaze u Herceg-Novi.

Mletački je senat odbio sva tri Stevanova predloga sa kratkom motivacijom, da se ti zahtevi ne mogu ispuniti zbog mletačkih zakona i zbog reda, koji u Mletcima vlada.

Sem odbijanja Stevanovih zahteva, mletačka je vlada pokušavala i na razne druge načine da zaštiti svoju industriju i da oslabi konkurenciju fabrikata čoje u Dubrovniku i u Herceg-Novom. Tako je u to doba zabranjeno, da se sa mletačkih lađa, koje dođu u kotorski zaliv, mašta prodaje Stevanovim podanicima. Stevan je u novembru 1461 god. protestovao protiv toga, i tražio je, da mu se izda rešenje za dozvolu kupovanja na mletačkim lađama u kotorskom zalivu, ali je, kako izgleda, taj njegov zahtev odbijen.

Međutim su, i pokraj tih mera, koje su Mlečići preduzeli, fabrike čoje, i u Dubrovniku i u Herceg-Novom, ne samo i dalje radile, nego i lepo napredovale. Kako su one sve više i sve ozbiljnije konkurisale mletačkoj industriji, tako da je s te strane nastala ozbiljna opasnost za tekstilne fabrike u Mletcima, preduzela je mletačka vlada osobite mere, da spase svoje fabrike čoje i radnike u njima. U septembru 1462 godine doneo je mletački senat u tom pogledu vrlo važan zaključak.

istocnopitanje1

U tom zaključku se kaže, da je poznato, kako je za mletačku državu proizvodnja čoje neobično važna, jer se od toga posla i rada izdržavaju i hrane mnoge siromašne porodice, osobito porodice mornara, koji odlaze u svet, a ostavljaju kod kuće svoje porodice bez para, zbog toga, što se uzdaju, da će oni u fabrikama čoje zaraditi koliko im je potrebno za život. Kad ne bi oni tu zarađivali, morali bi im mornari ostavljati svoju platu, što bi bila velika šteta za državu. Međutim, proizvodnju čoje u Mletcima, kaže se dalje u tom zaključku mletačkog senata, upropašćuje dubrovačka čoja, koja se u velikoj količini izrađuje u Dubrovniku, i koja se protiv zakona nosi i prodaje svuda. Mletački je senat, kaže se dalje, rešen, da pomogne industriju čoje, da ne bi propale tolike porodice, na sramotu mletačke republike. Stoga je rešeno i objavljeno, da se za čoju, koja se izrađuje u Dubrovniku i u Herceg-Novom, pre izvoza plati u Kotoru 10% od vrednosti, i da mletački građani u opšte ne smeju kupovati i izvoziti čoju, izrađenu u Dubrovniku i u Herceg-Novom. — Za ovaj predlog glasalo je 87 senatora, a protiv njega 21.

To je, koliko je, po dosada objavljenom materijalu, meni poznato, poslednji pomen o našim fabrikama čoje.

Stanoje Stanojević (Politika 15-H-1923, br. 5558).

Odlomak iz knjige Stanoje Stanojević – Iz naše prošlosti

www.talijaizdavastvo.rs

Srbija, mitska zemlja

Prvo izdanje romana Ćup komitskog vojvode objavio je nekadašnji BIGZ, zlosrećne 1990, drugo Dereta 2000, a treće, povodom stogodišnjice Topličke bune, upriličila je Talija izdavaštvo 2017. Neprikosnoveno istinito, od početka, odzvanja autorova gorka sentenca: „Ovo doba traži umetnost prostu kao pasulj“. Za umetnost nisu došla bolja vremena, ali se autor tada, kao i u ranijim i potonjim delima, opire banalizaciji umetnosti, te dosledno gradi složene, slojevite, višeznačne i univerzalne povesti. I kako bi kazao Kiš, „to nije samo opredeljenje pisca po estetičkim afinitetima, već logična etička konsekvenca jednog strasnog traženja izlaza iz sveopšte alijenacije naše epohe“.

Još od Bugarske barake, Savićeva poetika je zasnovana na poznatoj univerzaliji literature, toj „nepokretnoj konstanti sveprisutnosti ljubavi i smrti“. Formalno menjajući autorski izraz, tražeći se u adekvatnijim oblicima i žanrovima, od stvarnosne pripovedne proze, preko esejističkog, do postmodernog romana, Savić se nikad nije odrekao najvažnijeg pitanja svake dobre priče, koja ispituje granice i daje determinante dobra i zla, tvoračkog i destruktivnog.

Pokušaj mirenja etike i estetike je najteži zadatak umetnika, jer se jedna drugoj prečesto pokoravaju. Izvesno je, ipak: „Umetnik ne sme da svoj dar stavlja u službu ideja u koje ne veruje ili koje su mu tuđe, a pogotovu ne u službu onih koji umetnost zloupotrebljavaju za svoje ciljeve“.

savic sajt

Ćup komitskog vojvode roman je koji se, u vremenskom određenju, oslonio na dva dramatična trenutka srpske istorije (1917. i 1948). U mnogoj literarnoj tvorevini, pa i ovoj, posezanje za nacionalnom istorijskom građom može biti višestruko konotirano: ponekad kao (de)mistifikacija kolektivnog bića; kao alegoreza sopstvenog doba, koje nužno nosi breme prošlih vremena, a najposle, kao univerzalna priča o čoveku u nedoba i njegovoj borbi za smislenost. U formalnom smislu, okvirni narativ romana pripada golootočkom, posleratnom vremenu, a u njemu je unutrašnji pripovedni prsten, dominantna priča iz 1917, vremena Topličkog ustanka. Autor produbljuje vreme istorijskim i mitskim ravnima (Prvi srpski ustanak, Kosovska bitka, epska pesma i helenski mitski diskurs, pa sve do biblijskih univerzalija).

U ključu postmodernističkog postupka ukidanja formalnih žanrovskih granica, u romanesknu strukturu su umetnute i tri drame: dve istorijske (o Kosovskom boju i Hajduk-Veljku), a treća sa temom iz helenske mitologije (Apolon i Marsija). Sve su tragedijski konotirane, jer junaci, iako slute egzistencijalne poraze, ne odustaju od svojih nauma. Drame su sublimna ideja večitog pitanja: „Šta misliš, pesniče dični, koja je mašta jača: mašta stvaranja dobra ili mašta razaranja i zla?“

Mesto gde se odigravaju sve povesti u romanu je Srbija, mitska zemlja, jer „mitske zemlje i krajevi su raznovrsni, a samo im je jedno svojstvo zajedničko: menjale su tok istorije i stvarale legende“, kaže Umberto Eko. Jedan nesvikli stranac, koji hoda Srbijom, kaže: „Ovde se ne zna šta je java a šta san, šta tama a šta svetlost, šta dan a šta noć, šta kraj a šta početak, šta gore a šta dole. Sve je nestvarno i obrnuto naglavačke, a sve je opet stvarno i čvrsto postavljeno na noge“.

Autor u ovom romanu, kao i u pređašnjim i potonjim svojim delima (od ranih pripovedaka, do romana La sans Pareille), poseže za intrigantnim postupkom aptronima. Zalizani su zalizani, onečovečeni i jednoumni instrumenti vlasti; Slepac svet spoznaje duhovnim, a ne telesnim okom; Zlopogleđi je „levo oko alavo, na sve što je zdravo, lepo i napredno“, njime ubija i cvet i čoveka; Troglavi se transformiše svaki put, kad odsečenu glavu ponese pod pazuhom. On je mitski junak, koji do samospoznanja dolazi kroz gubitke i ponovna sticanja identiteta; Kosara se „danju oružala i opasivala kao muškarac. Noću je oblačila suknju i bluzu, rasplićući duge i guste pletenice“. Nemi/Nema je sublimat Animusa i Anime, platonovsko dvopolno biće, pre nego su ga gnevni bogovi razdvojili na polovine, koje se večno traže. Dvodevojka, delija-devojka, na bojnom polju, hrabra i nemilosrdna, u zatišju bitke, kućanica i toplo krilo. Čak i Lenzu, strancu i došljaku, odgovara ime prolećne obnove zgasle egzistencije.

Već na početku, narator otkriva dualnost svoje prirode. On je, bez krivice, proglašen izdajnikom revolucije, da bi kasnije postao izdajnik bratovljev. Umetnik, kojem je usud namenio mnoga iskušenja, jer „na spisku sumnjivih, umetnicima pripada prvo mesto“. Kao i Vojvoda Kosta Vojnović, vođa Topličkog ustanka: za kralja i oficire, avanturist koji se pre vremena podigao na preveliku silu, lepotan-bandit, za Austrougare.

U drugoj ravni, Vojvoda postaje mitski, epski junak: „Stasit je i prav kao bor. Zvezda mu sija na čelu, soko stoji na ramenu, ruža cvate iz potiljka, voda grgonji u ustima, žar-ptica leprša u očima“. On je umetnik, zatočen u nedobu rata. Veruje da borbom pobeđuje neprijatelja, a umetnošću besmisao krvoprolića: „Još juče su njegovi ljudi ubijali i klali, a danas će izvoditi pozorišnu predstavu“.

I drugi junaci i njihove sudbine su alegorijski konotirane. U zaokruženju intencije autora da ispriča povest o sučeljenim svetovima, racionalnog Zapada i iracionalnog Istoka, jedan od junaka, Lenc, zapadnjak, osrednji bečki glumac, Srbiju ne razume, ne poima plahovitost ljudi, njihovu ambivalentnost i nedoslednost: „Od Srba nema čudnijih ljudi: svako će se ljuto uvrediti ako mu se ponudi da za novac radi kao dostavljač, ali će zato bilo kojoj vlasti dragovoljno i redovno, i više nego što je potrebno, prijavljivati i opanjkavati rođake, prijatelje i komšije“.

Pojedinačne sudbine junaka su signumi kolektivnog duha i svesti, etosa i mita nacije. Autor sublimira ideju sveopšteg dualizma i u nacionalnim biću: „Dobar ali pogan narod. Mnogo pogan“, ili, „Razlika između razbojnika i boraca za pravdu i slobodu ponekad je tanka kao vlas“. Sa druge strane, tvoračko i smisleno traži pravo na život, barem u umetnosti: „Srbi su budale. Rat je, a oni izvode pozorišne predstave. I to kakve? One u kojima se porazi proglašavaju za pobede, u kojima se ceo narod tera u samoistrebljenje radi izmišljenog nebeskog carstva, u kojima mrtvi znače više nego živi“.

„Valjda se, ipak, sve priče ne ponavljaju“, nada se autor. Možda je ovo obećanje: Eros će se, pre ili kasnije, izbaviti iz zagrljaja Tanatosa. Biće to divno vreme. Treba biti pripravan. U tamnoj vilajetu su jednako i onaj koji pripoveda i onaj koji priču sluša. Uzmu li – kajaće se. Ne uzmu li – kajaće se.

Ana Stišović Milovanović

Knjiga Danas – Nedeljna preporuka za čitanje

www.talijaizdavastvo.rs