Prva srpska fabrika – Stanoje Stanojević

dubrovnik1667Već se u žitiju kralja Dragutina († 1316 god.), koje je pisao njegov savremenik arhiepiskop Danilo, priča, kako je Dragutin činio „milostive darove božastavnim hramovima i davao im crkvene utvari, koje su izrađivane u njegovom domu: zlatne i srebrne sveštene sasude, ukrašene biserom i dragim kamenjem, putire i činije za naforu, kadionice, ručke, ripide i zlatne svećnike, i drugo što je potrebno od takvih stvari, dragocene zlatotkane svešteničke odežde. Sve je on to izrađivao u svome domu, i slao je božastavnim crkvama, i to ne samo crkvama u njegovoj otadžbini, nego i crkvama drugih blagovernih naroda”.

Tu bi dakle bio prvi pomen o maloj fabrici crkvenih utvari na dvoru kralja Dragutina u Debrcu na Savi, blizu Obrenovca. Po toj belešci ta fabrika nije samo podmirivala domaće potrebe, nego je i izvozila svoje proizvode u druge države.

Po sebi se razume, da to još nije bila prava fabrika, ni u srednjevekovnom smislu, ali je ovo već svakako bila organizacija proizvodnje i sistematskog rada u većem stilu.

Prva prava fabrika u našim zemljama osnovana je u Dubrovniku početkom XV veka.

Već su se tokom XIII veka organizovali i razvili u Dubrovniku razni esnafi, osobito esnafi za izradu tekstilne industrije i kožnih proizvoda. Početkom XV veka počeli su talijanski majstori u Dubrovniku dobivati od države znatnu potporu i velike povlastice, a 1416 god. osnovana je u Dubrovniku fabrika čoje i uz nju farbarnica.

Ta dubrovačka fabrika čoje razvijala se i napredovala je u prvoj polovini XV veka vrlo lepo, i prođa njenih proizvoda, koji su zavladali svima pijacama u Srbiji, Bosni i Bugarskoj, bila je neobično dobra.

Dobra zarada, što su je imali Dubrovčani od, svoje fabrike čoje, pobudila je zavist i težnju za konkurencijom kod njihovih suseda Kotorana. Pošto se Kotor u to doba (1420 god.) svojevoljno bio podložio mletačkoj republici, koja je tada bila silna i ugledna, i u punom naponu svoje snage, nadali su se Kotorani, da će pomoću svog moćnog zaštitnika moći takođe podići fabriku čoje, da njome suzbiju svoga konkurenta, koji je otuda dobijao velike prihode.

U julu 1446 god. došli su u Mletke izaslanici kotorske opštine i podneli su mletačkom senatu predstavku, u kojoj su istakli, kako su Dubrovčani sa velikim količinama čoje, koju proizvode u Dubrovniku, preplavili Zetu (Crnu Goru), Bosnu, Srbiju i druge okolne zemlje. To je velika šteta, ne samo za Kotor, nego i za državne carinske prihode. Stoga bi, govorili su kotorski poslanici, bilo dobro i vrlo korisno, i za državnu kasu i za Kotor, da se i u Kotoru podigne fabrika čoje.

Stanoje Stanojević - Iz naše prošlosti
Stanoje Stanojević – Iz naše prošlosti

Mletački senat nije oduševljeno primio tu molbu Kotora. Kotorskim izaslanicima odgovoreno je, da će senat uzeti tu stvar u rasmatranje, pa je na tome i ostalo.

Ali se uskoro našao drugi, ozbiljniji konkurent dubrovačkoj fabrici čoje. Ambiciozni i preduzetni vojvoda humski Stevan Vukčić video je kako Dubrovčani imaju lepe prihode od svoje fabrike čoje, pa je namislio da suzbije eksploataciju, koju su vršili dubrovački trgovci u njegovoj državi, i da im pokuša konkurisati u ostalim zemljama, čijim su pijacama oni dotle vladali. Stoga je on 1448 god. počeo činiti pripreme da podigne u Herceg-Novom fabriku čoje.

Vest o tome svakako je bila neprijatna, u prvom redu Dubrovčanima, ali je ona veoma uznemirila i Kotorane. Oni su u aprilu 1449 god. poslali u Mletke svoje izaslanike, koji su izvestili mletački senat, da vojvoda Stevan Vukčić hoće da u Herceg-Novom podigne fabriku čoje „i drugih stvari”, pa su isticali, da će to biti od velike štete za Kotor, te su molili senat, da u tom pogledu nešto preduzme.

Zanimljiv je odgovor mletačkog senata na tu predstavku. Senat je odgovorio kotorskim izaslanicima, da je nemoguće sprečiti vojvodu Stevana, da na svojoj teritoriji ne čini što hoće. Ako Mlečići svojim protestom pokažu, da je podizanje fabrike važna stvar, time će ga samo još više obodriti da nastavi nameravani i započeti posao. Stoga je, tvrdio je senat, bolje praviti se u celoj ovoj stvari nevešt, i time pokazati, da se ovom poslu ne pridaje nikakav značaj.

Ali je ipak mletačka vlada posle ove predstavke kotorskih izaslanika pisala Stevanu Vukčiću, molila ga je i savetovala mu, da ne podiže fabriku čoje, kao što je naumio.

U avgustu iste (1449) godine došli su u Mletke poslanici Stevana Vukčića. Oni su, među ostalim, poveli u senatu razgovor i o podizanju fabrike čoje i o protestu Kotorana protiv toga, o čemu je Stevan bio saznao. U senatu je Stevanovim poslanicima rečeno, da su Kotorani zbog te stvari činili predstavku u Mletcima, uvereni, da će podizanje te fabrike biti na njihovu veliku štetu, pa su molili senat, da se on zauzme kod Stevana, da ne diže u opšte tu fabriku. Senat je međutim „znajući da je misterija (tajna) izrade čoje rezervisana za varoši, za izdržavanje naroda, koji živi od rada svojih ruku”, pisao Stevanu, molio ga i savetovao mu, da odustane od podizanja fabrike, i ponovio je tu molbu i taj savet i ovom prilikom njegovim poslanicima.

Međutim, Stevan je uskoro posle toga počeo ozbiljno spremati sve što je potrebno za podizanje fabrike. On je počeo podizati u Herceg-Novom zgrade za fabriku, doveo je majstore i radnike sa strane, svakako iz Italije, i dao im je velike povlastice na mnogo godina. Sem toga, on je objavio, da će svi dužnici, koji dođu i nastane se u Herceg-Novom, biti oslobođeni duga, te je silan svet sa raznih strana nagrnuo, da se tamo naseli.

U Kotoru se govorilo, da su Mlečići dozvolili Stevanu da podigne fabriku. Stoga su u januaru 1450 god. kotorski izaslanici u Mletcima, među ostalim, protestovali protiv te dozvole, sa izjavom, da oni ne mogu verovati da je to istina. Oni su izjavili, da Stevan Vukčić hoće da upropasti Kotor i da na to misli dan i noć. Stoga je on u Herceg-Novom počeo podizati čitavu varoš. Tu će biti i fabrika čoje, zbog koje je on doveo majstore i dao im povlastice. Zbog obećanog oslobođenja od duga, povrvili su tamo dužnici sa raznih strana i dolaze svaki dan. Ako se to doseljavanje nastavi kao što je počelo, podićiće se, govorili su kotorski izaslanici, tamo za kratko vreme velika varoš.

Mletački senat je na to odgovorio, da on nikada nije dozvolio Stevanu podizanje fabrike, i da će celu stvar ispitati i doneti rešenje.

Međutim je u to doba mletački senat objavio zabranu uvoza i transita za dubrovačku čoju preko mletačkih zemalja. Stoga je budvanski knez zaplenio jedan transport čoje, rađene u Dubrovniku, koja je bila upućena vojvodi Stevanu Crnojeviću u Zetu. Iz osobitih obzira prema vojvodi Stevanu, koji je bio pristalica Mlečića i činio im velike usluge, mletački je senat rešio 6 septembra 1451 god., da mu se zaplenjena čoja vrati, ali u buduće da ne prevozi dubrovačku čoju preko mletačke teritorije, jer je to zabranjeno.

Uskoro posle toga bila je, kako izgleda, fabrika Stevanova gotova, i on se trudio, da svojoj čoji otvori pijace okolnih zemalja.

Međutim su Kotorani, ne mogući sprečiti podizanje fabrike, mislili, da će novom industriskom preduzeću i prođi njegovih proizvoda naškoditi time, što su udarili posebnu carinu na sve osobe, koje idu u Herceg-Novi. Stoga je Stevan Vukčić u novembru 1455 god. uputio u Mletke svoje poslanike, koji su tražili: 1. Da Stevan i stanovnici Herceg-Novog mogu slobodno kupovati i donositi materijal, potreban za izradu čoje; 2. Da se čoja, koja se izrađuje u Herceg-Novom, može slobodno nositi i svuda prodavati, pošto se naravno plati uobičajena carina; 3. Da se ukine nova carina, koju su Kotorani zaveli za sve one, koji dolaze u Herceg-Novi.

Mletački je senat odbio sva tri Stevanova predloga sa kratkom motivacijom, da se ti zahtevi ne mogu ispuniti zbog mletačkih zakona i zbog reda, koji u Mletcima vlada.

Sem odbijanja Stevanovih zahteva, mletačka je vlada pokušavala i na razne druge načine da zaštiti svoju industriju i da oslabi konkurenciju fabrikata čoje u Dubrovniku i u Herceg-Novom. Tako je u to doba zabranjeno, da se sa mletačkih lađa, koje dođu u kotorski zaliv, mašta prodaje Stevanovim podanicima. Stevan je u novembru 1461 god. protestovao protiv toga, i tražio je, da mu se izda rešenje za dozvolu kupovanja na mletačkim lađama u kotorskom zalivu, ali je, kako izgleda, taj njegov zahtev odbijen.

Međutim su, i pokraj tih mera, koje su Mlečići preduzeli, fabrike čoje, i u Dubrovniku i u Herceg-Novom, ne samo i dalje radile, nego i lepo napredovale. Kako su one sve više i sve ozbiljnije konkurisale mletačkoj industriji, tako da je s te strane nastala ozbiljna opasnost za tekstilne fabrike u Mletcima, preduzela je mletačka vlada osobite mere, da spase svoje fabrike čoje i radnike u njima. U septembru 1462 godine doneo je mletački senat u tom pogledu vrlo važan zaključak.

istocnopitanje1

U tom zaključku se kaže, da je poznato, kako je za mletačku državu proizvodnja čoje neobično važna, jer se od toga posla i rada izdržavaju i hrane mnoge siromašne porodice, osobito porodice mornara, koji odlaze u svet, a ostavljaju kod kuće svoje porodice bez para, zbog toga, što se uzdaju, da će oni u fabrikama čoje zaraditi koliko im je potrebno za život. Kad ne bi oni tu zarađivali, morali bi im mornari ostavljati svoju platu, što bi bila velika šteta za državu. Međutim, proizvodnju čoje u Mletcima, kaže se dalje u tom zaključku mletačkog senata, upropašćuje dubrovačka čoja, koja se u velikoj količini izrađuje u Dubrovniku, i koja se protiv zakona nosi i prodaje svuda. Mletački je senat, kaže se dalje, rešen, da pomogne industriju čoje, da ne bi propale tolike porodice, na sramotu mletačke republike. Stoga je rešeno i objavljeno, da se za čoju, koja se izrađuje u Dubrovniku i u Herceg-Novom, pre izvoza plati u Kotoru 10% od vrednosti, i da mletački građani u opšte ne smeju kupovati i izvoziti čoju, izrađenu u Dubrovniku i u Herceg-Novom. — Za ovaj predlog glasalo je 87 senatora, a protiv njega 21.

To je, koliko je, po dosada objavljenom materijalu, meni poznato, poslednji pomen o našim fabrikama čoje.

Stanoje Stanojević (Politika 15-H-1923, br. 5558).

Odlomak iz knjige Stanoje Stanojević – Iz naše prošlosti

www.talijaizdavastvo.rs

Srbija, mitska zemlja

Prvo izdanje romana Ćup komitskog vojvode objavio je nekadašnji BIGZ, zlosrećne 1990, drugo Dereta 2000, a treće, povodom stogodišnjice Topličke bune, upriličila je Talija izdavaštvo 2017. Neprikosnoveno istinito, od početka, odzvanja autorova gorka sentenca: „Ovo doba traži umetnost prostu kao pasulj“. Za umetnost nisu došla bolja vremena, ali se autor tada, kao i u ranijim i potonjim delima, opire banalizaciji umetnosti, te dosledno gradi složene, slojevite, višeznačne i univerzalne povesti. I kako bi kazao Kiš, „to nije samo opredeljenje pisca po estetičkim afinitetima, već logična etička konsekvenca jednog strasnog traženja izlaza iz sveopšte alijenacije naše epohe“.

Još od Bugarske barake, Savićeva poetika je zasnovana na poznatoj univerzaliji literature, toj „nepokretnoj konstanti sveprisutnosti ljubavi i smrti“. Formalno menjajući autorski izraz, tražeći se u adekvatnijim oblicima i žanrovima, od stvarnosne pripovedne proze, preko esejističkog, do postmodernog romana, Savić se nikad nije odrekao najvažnijeg pitanja svake dobre priče, koja ispituje granice i daje determinante dobra i zla, tvoračkog i destruktivnog.

Pokušaj mirenja etike i estetike je najteži zadatak umetnika, jer se jedna drugoj prečesto pokoravaju. Izvesno je, ipak: „Umetnik ne sme da svoj dar stavlja u službu ideja u koje ne veruje ili koje su mu tuđe, a pogotovu ne u službu onih koji umetnost zloupotrebljavaju za svoje ciljeve“.

savic sajt

Ćup komitskog vojvode roman je koji se, u vremenskom određenju, oslonio na dva dramatična trenutka srpske istorije (1917. i 1948). U mnogoj literarnoj tvorevini, pa i ovoj, posezanje za nacionalnom istorijskom građom može biti višestruko konotirano: ponekad kao (de)mistifikacija kolektivnog bića; kao alegoreza sopstvenog doba, koje nužno nosi breme prošlih vremena, a najposle, kao univerzalna priča o čoveku u nedoba i njegovoj borbi za smislenost. U formalnom smislu, okvirni narativ romana pripada golootočkom, posleratnom vremenu, a u njemu je unutrašnji pripovedni prsten, dominantna priča iz 1917, vremena Topličkog ustanka. Autor produbljuje vreme istorijskim i mitskim ravnima (Prvi srpski ustanak, Kosovska bitka, epska pesma i helenski mitski diskurs, pa sve do biblijskih univerzalija).

U ključu postmodernističkog postupka ukidanja formalnih žanrovskih granica, u romanesknu strukturu su umetnute i tri drame: dve istorijske (o Kosovskom boju i Hajduk-Veljku), a treća sa temom iz helenske mitologije (Apolon i Marsija). Sve su tragedijski konotirane, jer junaci, iako slute egzistencijalne poraze, ne odustaju od svojih nauma. Drame su sublimna ideja večitog pitanja: „Šta misliš, pesniče dični, koja je mašta jača: mašta stvaranja dobra ili mašta razaranja i zla?“

Mesto gde se odigravaju sve povesti u romanu je Srbija, mitska zemlja, jer „mitske zemlje i krajevi su raznovrsni, a samo im je jedno svojstvo zajedničko: menjale su tok istorije i stvarale legende“, kaže Umberto Eko. Jedan nesvikli stranac, koji hoda Srbijom, kaže: „Ovde se ne zna šta je java a šta san, šta tama a šta svetlost, šta dan a šta noć, šta kraj a šta početak, šta gore a šta dole. Sve je nestvarno i obrnuto naglavačke, a sve je opet stvarno i čvrsto postavljeno na noge“.

Autor u ovom romanu, kao i u pređašnjim i potonjim svojim delima (od ranih pripovedaka, do romana La sans Pareille), poseže za intrigantnim postupkom aptronima. Zalizani su zalizani, onečovečeni i jednoumni instrumenti vlasti; Slepac svet spoznaje duhovnim, a ne telesnim okom; Zlopogleđi je „levo oko alavo, na sve što je zdravo, lepo i napredno“, njime ubija i cvet i čoveka; Troglavi se transformiše svaki put, kad odsečenu glavu ponese pod pazuhom. On je mitski junak, koji do samospoznanja dolazi kroz gubitke i ponovna sticanja identiteta; Kosara se „danju oružala i opasivala kao muškarac. Noću je oblačila suknju i bluzu, rasplićući duge i guste pletenice“. Nemi/Nema je sublimat Animusa i Anime, platonovsko dvopolno biće, pre nego su ga gnevni bogovi razdvojili na polovine, koje se večno traže. Dvodevojka, delija-devojka, na bojnom polju, hrabra i nemilosrdna, u zatišju bitke, kućanica i toplo krilo. Čak i Lenzu, strancu i došljaku, odgovara ime prolećne obnove zgasle egzistencije.

Već na početku, narator otkriva dualnost svoje prirode. On je, bez krivice, proglašen izdajnikom revolucije, da bi kasnije postao izdajnik bratovljev. Umetnik, kojem je usud namenio mnoga iskušenja, jer „na spisku sumnjivih, umetnicima pripada prvo mesto“. Kao i Vojvoda Kosta Vojnović, vođa Topličkog ustanka: za kralja i oficire, avanturist koji se pre vremena podigao na preveliku silu, lepotan-bandit, za Austrougare.

U drugoj ravni, Vojvoda postaje mitski, epski junak: „Stasit je i prav kao bor. Zvezda mu sija na čelu, soko stoji na ramenu, ruža cvate iz potiljka, voda grgonji u ustima, žar-ptica leprša u očima“. On je umetnik, zatočen u nedobu rata. Veruje da borbom pobeđuje neprijatelja, a umetnošću besmisao krvoprolića: „Još juče su njegovi ljudi ubijali i klali, a danas će izvoditi pozorišnu predstavu“.

I drugi junaci i njihove sudbine su alegorijski konotirane. U zaokruženju intencije autora da ispriča povest o sučeljenim svetovima, racionalnog Zapada i iracionalnog Istoka, jedan od junaka, Lenc, zapadnjak, osrednji bečki glumac, Srbiju ne razume, ne poima plahovitost ljudi, njihovu ambivalentnost i nedoslednost: „Od Srba nema čudnijih ljudi: svako će se ljuto uvrediti ako mu se ponudi da za novac radi kao dostavljač, ali će zato bilo kojoj vlasti dragovoljno i redovno, i više nego što je potrebno, prijavljivati i opanjkavati rođake, prijatelje i komšije“.

Pojedinačne sudbine junaka su signumi kolektivnog duha i svesti, etosa i mita nacije. Autor sublimira ideju sveopšteg dualizma i u nacionalnim biću: „Dobar ali pogan narod. Mnogo pogan“, ili, „Razlika između razbojnika i boraca za pravdu i slobodu ponekad je tanka kao vlas“. Sa druge strane, tvoračko i smisleno traži pravo na život, barem u umetnosti: „Srbi su budale. Rat je, a oni izvode pozorišne predstave. I to kakve? One u kojima se porazi proglašavaju za pobede, u kojima se ceo narod tera u samoistrebljenje radi izmišljenog nebeskog carstva, u kojima mrtvi znače više nego živi“.

„Valjda se, ipak, sve priče ne ponavljaju“, nada se autor. Možda je ovo obećanje: Eros će se, pre ili kasnije, izbaviti iz zagrljaja Tanatosa. Biće to divno vreme. Treba biti pripravan. U tamnoj vilajetu su jednako i onaj koji pripoveda i onaj koji priču sluša. Uzmu li – kajaće se. Ne uzmu li – kajaće se.

Ana Stišović Milovanović

Knjiga Danas – Nedeljna preporuka za čitanje

www.talijaizdavastvo.rs

Arčibald Rajs o Kralju Petru I Karađorđeviću

PetarI-Karadjordjevic

Da ceo jedan narod bude junačan, treba da bude dobro vođen, a da bude dobro vođen, treba mu dobrih šefova.Da jedna vojska bude hrabra, istrajna, čak u nesreći i da se ne boji žrtvovanja se za spas svoje zemlje, treba joj primera, a ove primere mogu dati samo njeni šefovi. Dakle, srpski narod i vojska, čak u časovima kad je na krst razapeta Srbija krvavila iz svih svojih žila, imali su sreću da imaju svoje šefove i svoje primere. Ovi šefovi bili su najpre njihov Kralj i njihov princ Regent a zatim velike vojskovođe Putnik, Mišić, Stepa Stepanović i Bojović. Kralj Petar i njegov sin Aleksandar, uz pomoć Putnika, Mišića, Stepe i Bojovića spasli su Srbiju i stvorili ujedinjenu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Građanski šefovi to ne bi mogli učiniti, jer, mora se reći, oni nisu mogli nikada potpuno da zaborave svoje svađe partijskih političara, a da se spase zemlja iz očajne situacije u kojoj se nalazila, trebalo je potpuno jedinstvo koje žrtvuje sve jednoj jedinoj ideji: spasu otadžbine.Kralj Petar, njegov sin i njegove velike vojskovođe ostvarili su ovo jedinstvo i tako su mogli da spasu zemlju.

Petar I, kad je planuo Veliki Rat, bio je već predao regentstvo svome sinu Aleksandru. Bio je star i bio je mudrac koji je smatrao da su, kad se pređu izvesne godine, njegova pleća postala suviše slaba da izdrže bez povijanja odgovornost za dobro upravljanje celom jednom zemljom. On nije dakle direktno uzimao učešća u vođenju rata. On se držao po strani, dobrovoljno, sam. Ipak njegova krupna figura lebdela je, od početka, nad celim ovim ratom, i, kao u vilinskim pričama, u kritičnim časovima on je bio usred svojih junaka. Ko će ikada dostojno moći da opeva staroga kralja ukočenoga od reumatizma, koji, usred zime, silazi sam u rovove svojih vojnika da pobedi ili da pogine s njima? Pojava „čiča Pere”, kako ga je familiarno zvao narod, učinila je pravo čudo. Pored sve oskudice u municiji, srpska vojska razbila je silnu Potiorekovu vojsku i isterala je iz svoje zemlje kao zečeve. Posle nekoliko dana, Kralj Petar se vratio u svoj Dvor u Beogradu, gazeći nogom prostrte austrijske zastave mesto ćilima, pred kapi jom. I taj kralj delio je sa svojim narodom i svojom vojskom sve nevolje i sve patnje povlačenja kroz Albaniju! Edmon Rostan, u jednoj uzvišenoj pesmi, opevao je ovog starog kralja koji odlazi u progonstvo na kolima koja vuku četiri vola, usred svoga naroda koji nije hteo da ostavi u najstrašnijim iskušenjima.

Petar I je ušao živ u legendu. Kad čovek na to misli, čini mu se da je ova slika gotovo suviše lepa da bude stvarnost. Pa ipak, to je bila stvarnost. Istinsku legendu o Kralju Petru, običnom Srbinu usred svojih vojnika u rovovima i spremnom da pogine ili da pobedi s njima, — legendu isto tako istinsku o starom kralju kako prelazi preko negostoljubivih planina i dolina Albanije na kolima koja vuku četiri vola, i okruženog familiarno od svojih vojnika i svoga naroda u nesreći, pričaće baba unučadi pored toplog ognjišta, ali ono što su nam pričali kad smo mi bili mali, bilo je izmišljeno, dok je ono što će se pričati deci budućnosti, bila velika stvarnost.

Petar I, general Topola kako se on dao nazivati, živeo je sam u Topoli, zatim blizu Halkisa, i, najzad, u Solunu. On je primao samo vrlo retko nekoliko prijatelja. U Solunu gde je pustio bradu u znak žalosti za otadžbinom, izlazio je samo u jutro u sajd-karu kojim je rukovodio njegov verni žandarmerijski narednik. Bio sam jedan od povlašćenih koji su, za vreme rata, viđali od vremena na vreme ovog velikog kraljevskog mudraca. Bolje nego opisivanjem moćiću dati njegovu sliku, punu velike plemenitosti, žarkog patriotizma, divne jednostavnosti i velike privrženosti uspomenama, po svojim beleškama koje sam uzeo posle dve posete kod njega. Ovde su prve beleške, dok smo još bili u Srbiji.

22 avgusta 1915. Rđavim opštinskim putem? preko Natalinaca, stižemo brzo u podnožje brežuljka na čijem se grebenu diže Karađorđeva crkva koju je sagradio kralj. Naš automobil lako se penje uz ovaj breg i mi ulazimo u kraljevsko imanje. To je prostrano zemljište, zasađeno mladim drvećem koje još nije imalo vremena da poraste. Pred „Dvorom” stajemo. Ovaj Dvor je jedna mala kućica, vrlo čista, ali jednostavna i ima samo nekoliko soba. Unutra je sve isto tako jednostavno kao i spolja. Zidovi su belo okrečeni bez ikakvih šara. Ipak je doneseno nešto nameštaja iz beogradskog Dvora, tako da, pored sve jednostavnosti, ima izvesne udobnosti i izvesne otmenosti. Tu kralj stanuje sam s jednim pukovnikom i jednim konjičkim kapetanom koji komanduje gardom. Pukovnik nas prima i ubrzo ulazim kod kralja. To je starac s energičnom glavom i sa jakim belim brkovima. On nosi vojvodsku uniformu. Ima dostojanstveno držanje i izgleda u dobrom zdravlju, ali ga je sluh izdao. „Čiča”, kako ga familiarno zovu, ima zaista gordo držanje sredine iz koje je proizašla njegova porodica i što on ne krije, nego se čak time ponosi. Prijem je bio vrlo prijateljski. „Srećan sam što vas vidim, kazao mi je, jer vi ste dobar prijatelj Srbije i to ste dokazali, bes Beča i Sofije protiv vas najbolji su dokaz. A povrh toga, vi ste Švajcarac, vi ste iz zemlje koju toliko volim i gde sam proveo toliko lepih godina”. Familiarno ulazi se u razgovor. Razgovaramo o ratu i on mi priča nekoliko epizoda iz 1870. Govoreći o nemačkoj špijunaži, on mi je ispričao ovu priču: jednog dana kad je bio sa generalom Bijoom, naiđe jedan oficir koji je kazao da ta je uputio general Burbaki. Govorio je vrlo dobro francuski, ali generalov ađutant je posumnjao u njega i to saopštio generalu. General je rekao da poznaje oficira iz mladih dana i zabranio mu je da ga dira. Ali ađutant nije hteo da ostane pobeđen. Primetivši oficirove vrlo šiljate čizme kakve se nisu mogle naći u Francuskoj, zapitao ga je gde ih je nabavio. Ovaj mesto da kaže da ih je skinuo sa jednog mrtvog Prusa, tvrdio je da ih je nabavio iz Pariza. Kad su ga uhapsili i pretresli, otkrili su da je to grof de V. (Kralj se više nije sećao imena), pruski oficir. Na pitanje zašto se on, kao plemić, ponižava da vrši špijunažu, odgovorio je da je čast špijunirati za pruskog kralja. Kad su ga digli na vešala on je umro vičući: „Francuske svinje, Prusi će vas ipak pogaziti!” Razgovaramo i o Švajcarskoj i kralj mi priča svoje streljačke uspomene. On je član „Arkbize” u Ženevi i učestvovao je u gotovo svima federalnim i kantonskim streljačkim utakmicama za vreme svoga bavljenja u Švajcarskoj. On ima sve medalje, pehare itd. sa ovih utakmica i vadi iz džepa jedan srebrn sat sa federalne utakmice u Lucernu. On je takođe odlazio na streljačke vežbe u Iverdonu i na federalne streljačke vežbe u Nešatelu. Pitao me o strelcima iz njehovog vremena, Žilienu, Lutiu i o prodavcu oružja Ebersbergeru iz Ženeve, itd. Ja se ne sećam Lutievog imena i, da me podseti, on mi kaže: „Vi poznajete mesara iz Ženeve koji tako dobro gađa”. Zatim on hoće da sazna šta rade njegovi stari poznanici: Navil, Marten, Le Roajs, dr. Mermo, Reverden itd. On hvali ženevsku policiju koja je bila uvek vrlo predusretljiva prema njemu. Kako su njegova deca išla u školu sasvim sama, Obrenovićeva vlada je htela da ih otme, i, jednog dana, njegov sin Đorđe dođe kući i ispriča kako je neki gospodin hteo da ga povede, pošto ga je zadržao na ulici. Čim je policija bila izveštena, ona je sprečila da se ne ponove ovakve stvari. „Ah, ja bih hteo da Srbija i Srbi budu kao Švajcarska i Švajcarci!” kazao mi je on. „Kako je vaša zemlja disciplinovana. Nikad se ne vidi da se policija meša u manifestacije. Jedna povorka prolazi ulicom i građani se nameštaju u red na trotoaru. Nije potrebno da se mobiliše policija. Na primer, u Engleskoj Bašti u Ženevi stoje objave koje preporučuju cveće i drveće pažnji publike. Bio sam svakodnevno u toj bašti i, jednog dana, posmatrao sam kako se igraju deca. Jedan mališan igrajući se loptom, bacio ju je u nasad. On trči svojoj mami i moli je da mu je izvadi. Drugo dete, kome se desio isti slučaj, osvrće se oko sebe da li ga niko ne vidi, preskače preko ogradice i uzima svoju loptu. Najzad, treće dete preskače u nasad i povrh toga još trga nekoliko cvetova. Bio sam radoznao čija su ova deca. Saznao sam da je prvi bio Švajcarac, drugi Nemac, a treći Francuz. Mali Švajcarac već je imao poštovanja za zakon! Eto šta nama Srbima treba!” Govoreći o politici, Kralj mi kaže da se svet suviše bavi politikom u Srbiji i da bi bilo dobro kad bi se njom bavio manje. Pričajući o srpskoj vojsci, on izražava sve svoje divljenje za srpskog vojnika. „To je hrabar vojnik koji ima srca. On je strašan u borbi, ali pred pobeđenim protivnikom on sve zaboravlja i vidi u njemu samo jedno nesrećno stvorenje s kojim će podeliti svoje poslednje parče hleba”. On ne zna ništa o svom sinu Đorđu koji je na italijanskom ili fran- cuskom frontu. „To je čudan tip. Kad je posetio jednog ranjenog prijatelja, bio je ljubomoran na njega zbog njegove rane i, onda, ne napušta više Beograd dok mu jedna austrijska granata nije srušila jedan zid na glavu. Ali on nalazi da to nije dostojna rana i odlazi da bude ranjen, ozbiljno ovoga puta, na Mačkovom Kamenu. Išao sam da ga sretnem u Valjevu. Ležao je u svom automobilu. Nije govorio ništa, jer ga je, verovatno, bolela rana, ali on je bio zadovoljan što je ranjen. Čudim se kako se izvukao iz cele stvari. Jedan milimetar dublje i bio bi mrtav”.

Kralju Petru je dosadno sasvim samom, jedino u društvu sa svojim ađutantom i svojim lekarom. „Ja sam star”, govorio mi je, „i moj sin Aleksandar radi mesto mene. Ja sam na odsustvu. Povukao sam se da ne smetam političarima, ali dosadno mi je”. Pričamo dugo i izlazimo da pođemo prema crkvi. Naš razgovor se produžava: „Jeste li naučili malo srpski?” pita me on. Na moj odgovor da sam naučio nekoliko reči, i takođe rečenicu: „Dajte mi čaša . . .” „Voda”, dodaje Kralj. „Ne rakija”, odgovaram. Na to mi on drži malu disertaciju o tome kako ne treba piti alkohol ni pušiti „Gledajte”, kaže mi on, „nekada sam pušio 80 cigareta dnevno, a danas sam sasvim prestao da pušim”. „Da, ali vi ste stari, a ja sam u najboljim godinama”, odgovorio sam mu. Pet sati je i kralj se prijateljski prašta sa mnom. „Idite još da vidite crkvu. Ja bih rado išao sa vama, ali noge mi se teško penju uz stepenice”, kazao mi je on, odlazeći prema svojoj maloj usamljenoj kući.

rajs 3d.jpg

Arčibald Rajs – Šta sam video i proživeo u velikim danima

11 juna 1917 (Solun). Bio sam danas kod Kralja Petra. On me je prijateljski primio u svojoj sobi sa golim zidovima koji nisu ukrašeni nijednom slikom. On je postario. Lice je vrlo mršavo pod bradom u obliku lepeze. Ide teško sa dva štapa. Ipak moja poseta ga raduje. Pričao mi je svoje uspomene puna dva sata. Još slabije čuje. Primoran je da se služi akustičkom cevi. Govori mi naročito o Ženevi i o svojim uspomenama koje ga za nju vezuju. On je poznavao ceo svet i seća se svih imena. Prvi put je dolazio u Ženevu kad je bio još neženjen. Zatim je bio sa Burbakievom vojskom interniran u Švajcarskoj. Ali on nije hteo tamo da ostane. On je poručnik u štabu generala Biljoa. U Verieru predaje jednom drugu svoju dužnost i prokrada se u jedan voz koji je išao za Šo-de-Fon i Nešatel. Tu je kupio građansko odelo koje je obukao preko svoje uniforme. Bez zapreke stigao je u Ženevu i odseo u hotelu de Berg. Kazao je da je Srbin i da dolazi iz Rumunije, ali hotelier nije hteo da mu poveruje, povukao ga je u jednu sobu i otkrio fran- cusku uniformu. Onda mu je poručnik Karađorđević priznao da želi da se vrati u Francusku. Hotelier mu je savetovao da ne uzima voz u Ženevi, jer je stanica puna Nemaca, nego da ide kolima do La Plena i da tamo sedne na voz. Poručnik, budući kralj, ne odlazi odmah, već čeka generala Biljoa koga prebacuje u Francusku preko La Plena. Zatim čeka u Ženevi i na telegrafski poziv generala koji je stigao u Bordo, i sam isto tako beži. Kasnije se vratio u Ženevu i tamo je provio više od deset godina svoga života. Kralj mi kaže da je 70 – 71 Ženeva bila neprijateljski raspoložena prema Francuzima, dok im je Cirih bio naklonjen. Za „Žurnal de Ženev” nije bilo ništa lepše od Nemačke, i Mark Debri, tadašnji njegov urednik, ostaje germanofil do svoje smrti. U ostalom, sve „aristokratske” i „jeretičko protestanske” porodice imaju slabost za Nemačku. Trebao je sadašnji rat, pa da se izmeni mišljenje. „Jadna Srbija!” produžava Kralj. „Koliko li će joj još ostati stanovnika posle ovog strašnog rata? Srbija će se podići, razume se, ali neće biti više njenih starih, onih od dobre šumadijske rase. U Americi ima rezerva, ali ima li ih više od 100.000, i to sa Hrvatima i Dalma- tincima”. Dok mi je tako govorio stari Kralj, njegove oči bile su vlažne od suza. Bilo je nečega uzvišenog kad čovek vidi ovog starca, ovog mudraca koji je mogao da se odreče vlasti čim je osetio da nema više potrebne snage, kako žali samo svoju zemlju i ne govori ništa o svojim ličnim patnjama. Stari Kralju, ti ćeš ostati jedna od najplemenitijih figura ovog rata i služićeš za primer svima pravim Srbima! On živi kao pusti- njak. Ustaje rano i pravi duge šetnje u „Sajd-Karu”. Zatim ne izlazi više celog dana. Nedeljom, ide koji put u crkvu, ali ne prima gotovo nikoga. Ovih dana, ne izlazi nikako, jer je njegov motociklista u Italiji. Opraštam se i On se izvinjava što me je zadržao tako dugo „sa svojim staračkim uspomenama”.

Petar I imao je veliku radost da se vrati u svoju zemlju slobodan i pobednik, i da vidi da su ujedinjeni, pod njegovim sinom, svi oni koji govore istim jezikom. Narodno ujedinjenje bilo je cilj njegovog života. On je izvršio svoj zadatak i ugasio se, usamljen, ali koliko veliki! On sada spava u onoj crkvi u Topoli, daleko od bučnog Beograda novog stila, u srcu Šumadije koju je toliko voleo. Ali mi ostali koji smo imali sreću da po- znajemo ovog velikog patriotu koji je bio u isto vreme veliki mudrac, mislimo često na ovu lepu figuru koja je ovaploćavala sve plemenite i velikodušne osećaje rata za oslobođenje.

Odlomak iz knjige Arčibalda Rajsa Šta sam video i proživeo u velikim danima

www.talijaizdavastvo.rs

Vojvoda Živojin Mišić – Razbuktale partijske strasti

zivojin-misic-600x345-400x280

U vremenu mog detinjstva i dok nije izašao zakon o potesima.[1] Struganičani su bili bogati stočarstvom svih vrsta. Imali su dosta svinja, ovaca, goveda, koza i konja, kao i dosta velike prostorije obrasle šumom. Najviše je bilo cerova, granica (vrsta hrasta), bukava, jasena, oraha, brezovine, jasika, raznog žbunja, jabuka, krušaka, trešanja, šljiva. Sve ovo mogaše se održavati blagodareći okolnosti što su seljaci sva svoja imanja ograđivali vrljikama i plotovima tako da je stoka mogla preko celog dana i noći ostati na paši i noćivati u svojim ograđenim pašnjacima, a u jesen i po njivama sa kojih su plotovi skinuti, te nije bilo potrebno angažovati veći broj čobana za čuvanje stoke. Seoske, opštinske i okružne šume čuvali su sami seljaci i okružni panduri. U poznu jesen, kad se saberu poljski usevi, seljaci su, nemajući drugih poslova, redovno preduzimali popravljanje svojih ograda, utrkujući se pri tome ko će bolju i sigurniju ogradu podići i održavati na svom imanju.

Pre pojave potesa po selima ne beše velikih kavgi i svađa, već više pesme, uzajamnih dobrih odnosa i poštovanja. Svaki putnik smatrao je bezuslovno, za svoju dužnost da za sobom zatvori vratnice na putu kako ne bi stoka prelazila u tuđa imanja. Ko to ne bi učinio celo bi selo saznalo za toga zlonamernika koga bi policijska vlast u najkraćem vremenu pronašla i podvrgla strogoj kazni. Seljaci su ograđivali i svoja dvorišta lepom ogradom sa velikim kapijama na ulazima, koje su uvek bile zatvorene i nalazile se u ispravnom stanju. Pri otvaranju i zatvaranju teške vratnice su jako škripale, što je bio znak ukućanima da neko dolazi, te bi momčadija i čeljad izletala iz kuće da vide ko to dolazi.

Nema sumnje da su mnogobrojne ograde iziskivale veću seču šume, ali je, s druge strane, to bio i podstrek za obnavljanje i bolje negovanje šume na vlastitim imanjima.

Pojava zakona o potesima uništila je ograde. Zbog toga su počele jake svađe, kavge i čitave borbe s tučom po njivama koje je teško bilo sačuvati da tuđa stoka ne upadne i štetu učini. Pošto su dečaci bili nemoćni da savladaju veliki broj stoke u razgrađenim imanjima, izdvajan je sve veći broj odraslih za čuvanje stoke na štetu sređivanja poljskih imanja. Iz tog razloga otpoče naglo umanjivanje stoke i stočarstva. Pojava zakona o potesima izazivala je savremenicima toga doba teške uzdahe za svojom dobrom stokom, koju su morali otuđivati. Od toga vremena nastade po našim selima lučenje svinja, ovnova, ugojenih volova itd., što u domaćinske vredne domove unese velike sume novaca u žeženom zlatu — ćesarske dukate, a ređe srebrne talire, rublje i „cvancike”. Išlo se boljem, a postiglo se gore i ubitačnije. Tako mu je to uopšte kada se želi da se tuđa kultura na silu nametne onim krajevima koji je ne žele i koja ne odgovara opštim prilikama i uslovima tih krajeva.

zivojin misic moje uspomene

Ondašnja naša državna uprava, težeći ka novinama i ugledajući se na ono što je neko video u drugim državama i pokrajinama, pristupila je malo docnije ustrojstvu šumskih uprava sa šumarima — čuvarima svih šuma.

Na prvi pogled ustrojstvo ovih šumskih uprava i šumara beše dosta simpatično i opravdano pošto oslobađaše sela i opštine od izdataka na čuvare šuma, pa ipak, to ne beše u volji naših seljaka, jer ih poče lišavati slobodnog korišćenja svojih seoskih šuma za podizanje raznih građevina itd. Malo docnije, kada se u Srbiji razviše partijske strasti, terevenke i jurnjava za vrbovanjem stanovnika u pojedine partije, podmitljivi čuvari šuma s prikrivenim namigivanjem „odozgo” otpočeše nemilosrdnu trgovinu šumom. Vrbujući ljude u dotičnu partiju, šumari su davali dozvole za seču šume svakome ko bi dao izjavu da stupa u redove te i te partije. Pred opštinske izbore, pred izbore za okružne skupštine i narodno predstavništvo, po seoskim, opštinskim i državnim šumama otpočinjahu odjekivati sekire pristalica vladajuće partije. Iako su postojali šumari i šumske uprave, u Srbiji je bivalo sve manje šuma, potoci počeše presušivati, a izvora vode beše sve manje i manje.[2]

Razbuktale partijske strasti nisu se obazirale na ove pojave, a narod se samo komešao i kolebao ne znajući kome „carstvu da se privoli”, gonjen svojim ličnim koristima.

[1] Potes, m. (u Srbiji) više njiva ili livada, koje kaka opština ili nekoliko ljudi u zgradi.(V. Karadžić, Srpski rječnik (1852) I, Beograd,1964.)

[2] Knez Miloš je 1859. godine, da bi se udobrio narodu, ukinuo sve šumske takse. Čuvanje šuma bilo je povereno opštinskim vlastima, počelo je nemilosrdno uništavanje šuma. Pojedini predeli Srbije su zbog toga brzo ogoleli i poplave učestale. „Najgore je ako se ovako nastavi“ – govorio je nekoliko godina docnije ministar finansija Kosta Cukić – „naša zemlja će za dvadeset godina postati ruina u ekonomskom pogledu. Nezadovoljan jednom šumskom uredbom izdanom na početku Mihailove vlade 1861. koja je zavela opet šumske takse, ali male, Cukić je smatrao da je neophodno potrebno, ne samo povećati takse, nego još i staviti seču šume potpuno pod nadzor državne vlasti, pošto se opštinska vlast pokazala odveć slaba u čuvanju šume. U ovom smislu Cukić stavlja jedan predlog zakona, ali taj predlog ne dobija snagu zakona. U našem zakonodavstvu o šumama, pod Mihailom,ostaje sve po starome, i satiranje šuma produžuje se i dalje“. (V. Slobodan Jovanović, Druga vlada Miloša i Mihaila, Beograd 1933, str. 307-309.)

Iz knjige: Vojvoda Živojin Mišić, Moje uspomene, Talija Izdavaštvo

Kako je Hilandar dobio ime?

hilandar-manastir-hilandar-foto-shutterstock-1459977558-881175.jpg

Hilandar, u starijim spisima i Hilendar (grč. Χιλανδαρίου) je srpski manastir koji se nalazi u severnom delu Svete gore Atonske (grč. Аγιоν Оρоς), države pravoslavnih monaha koja postoji više od hiljadu godina. Sveta gora je smeštena na Atosu (grč. Аτоς), trećem kraku poluostrva Halkidiki u severnoj Grčkoj, a manastir se nalazi na 2,5 kilometara od mora.

Ime manastira Hilandar potiče od imena njegovog osnivača, grčkog monaha Georgija Helandariosa, međutim zanimljivu legendu o poreklu imena manastira donosi nam dr Vladan Đorđević u trilogiji Car Dušan.

Odlomak iz treće knjige trilogije Vladana Đorđevića – Car Dušan:

Put je vodio uz brdo, mestimice vrlo strmo, tako da su stari igumani brzo osetili potrebu da se malo odmore.

— Na onome proplanku, Najveći — reče German — pod onim velikim maslinovim drvetom obično se odmaraju pešaci, kad idu za Kareju.

— I mi ćemo tako učiniti — reče Car — jer smo se i mi prilično zamorili. Naredi, da se litija zaustavi, i neka svi oci igumani za vreme odmora budu s nama.

I danas pokazuju putnicima to drvo, pod kojim se Dušan odmarao.

Od razgovora, koji se na odmorku vodio, da zapišemo samo jedan odlomak.

I Car i Carica govorili su sa svakim igumanom vrlo milostivo, raspitujući o svakom manastiru.

Kad je došao red na oca Gervasija, Dušan ga upita

— Kako ono beše, oče igumane? Od kuda zadužbini: mojih svetih predaka to čudno ime Hilandar, koje dolazi od grčke reči „hilja” što će reći tisuća i od reči „andara” to jest „magla”. Kakva je to bila „tisućna magla”?

— Po predanju, svetli Care, koje se u nas čuva, godine 1204. dolozio je u svetu Goru rimski Papa sa namerom, da je stavi pod svoju vlast i da u njoj zavede katoličanstvo. Među onim manastirima, koji se Papi nisu hteli pokoriti, bio je i naš sadašnji Hilandar, koji se onda drugače zvao. Papa je udario na taj manastir sa hiljadom svojih oružanih najamnika, i to pet stotina ih je napadalo s juga, a pet stotina sa severa. Da bi spasao manastir svojih vernih, svemogući Bog u jedan mah spusti tako gustu maglu nad celom sveto Gorom, da se ni prsta pred očima nije videlo. Usled te magle Papini vojnici promašiše manastir i natrapaše jedni na druge, pa kako oba odreda pomisliše jedan za drugoga da je to ispad kaluđera iz manastira, pobiše se između sebe, i poubijaše se među sobom tako da ih je od hiljade ostalo svega trojica u životu. Njihova imena behu: Manoil, Isavel i Ismail. Sva trojica, iz blagodarnosti, što ih je Bog spas’o iz te opšte pogibije, primiše pravoslavnu veru i zakaluđeriše se u našem manastiru. Njihove slike videće Veličanstva vaša u našoj trpezariji nad vratima. Eto, od kuda je postalo ime Hilandar.

— Vrlo zanimljivo — reče Carica — i ako je malo verovatno, da je papina vojska dala onu hiljadu najamnika.

— I ja mislim — reče Dušan — da je to predanje u vezi sa nekakvim napadom Amulgavara ili Katalanaca.

Posle odmora, carska litija je nastavila putovanje i stigla je u Kareju.

O ovoj svojoj poseti u Sv. Goru i sabornoj crkvi, protata, piše sam Dušan u jednoj od svojih hrisovulja:

„Posetih sve manastire, primajući blagoslov od svetih, časnih, anđelima podobnih otaca, i ukrašavah svete i časne hramove zlatnim i srebrnim sasudima i svešteničkim odeždama, i razdavah im povelje u kojima behu moji prilozi u zemljama i razne olakšice. I prvo posetih protat u Kareji, i dođoh u veliku sabornu crkvu protata, i nađoh časnoga Prota kir Germana, i poklonih se časnoj i velikoj crkvi, i ukrasih crkvu koliko sam god mogao, i obdarih časnoga prota, a velikoj crkvi priložih kabao zlata.

Kabao zlata poklanja Dušan samo toj jednoj crkvi u Sv. Gori i to onda, kada se Jovan Kantakuzin kruniše za cara vizantijskog u odelu od kože, a sa krunom, koja je samo pozlaćena, i kada se u carskome dvoru, o krunisanju ruča iz kalajnih i zemljanih sudova.

Većih dokaza ne treba, da je Dušan odista onda bio pravi Car vizantijski.

car trilogija 8 crop resize.jpg

Dr Vladan Đorđrević – Trilogija Car Dušan

*

Iz monografije Hilandar

Manastir Hilandar se prvi put pominje kao grčki manastir 1076. godine, ali „potpuno pust i ugašen“, zbog čega je ustupljen manastiru Kastamonitu. Njegovo osnivanje pada svakako dobrih stotinu godina pre toga; 985. godine spominje se među važnim Svetogorcima neki Georgije Helandarios (Lađarević), koji je, po svoj prilici, osnivač i ktitor našeg manastira, prozvanog kasnije, po njemu, „manastirom Helandarijevim“ (η μονη του Χελανδαριου). U tom obliku se ime našeg manastira javlja u grčkim aktima XI i XII veka, pa i kasnije, dok se već u prvim srpskim izvorima o njemu govori kao o Hilandaru (D. Anastasijević). Manastir je već tada bio posvećen Vavedenju presvete Bogorodice (21. novembra). Poslednji pomen „Helandara“ iz toga perioda je u protatskom aktu od 1169, gde je među potpisnicima i „helandarski“ iguman Gerasim. Posle toga manastir je propao i opusteo, zajedno sa mnogim drugim manastirićima i kelijama u Milejama, kako se taj kraj Svete Gore u srednjem veku zvao. Do toga su ovaj kraj doveli stalni napadi pirata i drugih razbojnika. Hilandar obnavljaju srpski veliki župan Simeon – Stefan Nemanja i njegov sin, sveti Sava.

Ukoliko želite da se bolje upoznate sa životnom Cara Dušana ovde možete poručiti trilogiju dr Vladana Đorđevića – Car Dušan.

Ako Vam se svideo ovaj tekst lajkujte nas na našoj fejsbuk stranici ili nas zapratite na tviteru.

Ako želite da primate obaveštenja o novim člancima i izdanjima  registrujte se na našem sajtu.

Izvori: Vikipedija;

D. Bogdanović, V. Đurić, D. Medaković, Hilandar, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije, Beogra, 1985.

dr. V. Đorđević, Trilogija Car Dušan I-III, Talija Izdavaštvo, Niš, 2015.

www.talijaizdavastvo.rs

Razmišljanje jednog običnog srpskog vola – Radoje Domanović

danas-je-dan-srpske-satire.jpg
Radoje Domanović

Radoje Domanović

Razmišljanje jednog običnog srpskog vola

 

Raznih čuda biva u svetu, a naša je zemlja, kao što mnogi vele, plodna čudima u tolikoj meri da već više i čuda nisu čuda. Kod nas ima ljudi sa vrlo velikim položajima koji ništa ne misle, a u naknadu za to, ili možda iz drugih razloga, počeo je razmišljati jedan običan seljački vo, koji se ništa ne razlikuje od ostalih srpskih volova. Bog će znati šta je bilo da se taj genijalni brav odvaži na tako drsko preduzeće — mišljenje, jer se dosad dokazalo da se od tog nesrećnog zanata u Srbiji samo moglo imati štete. Hajde, recimo, da on jadnik, u svojoj naivnosti, i ne zna da se u njegovoj postojbini ne rentira taj zanat, te mu to nećemo pripisivati u naročitu građansku kuraž, ali, ipak, ostaje zagonetno što baš vo da misli, kad on niti je birač, ni odbornik, ni kmet, niti ga je ko izabrao u kakvoj volujskoj skupštini za poslanika, ili čak (ako je u godinama) za senatora, a ako je grešnik sanjao da u kakvoj volujskoj zemlji bude ministar, onda bi, naprotiv, trebao da se vežba kako će što manje misliti, kao što to čine odlični ministri u nekim srećnim zemljama, mada naša zemlja i tu nema sreće.

Na kraju krajeva, šta se nas tiče što je vo u Srbiji preduzeo napušten zanat od ljudi, a može biti da je baš počeo misliti po nekom prirodnom nagonu.

Pa kakav je to vo? Običan vo koji ima, što rekla zoologija, glavu, trup i udove, sve kao ostali volovi; vuče kola, pase travu, liže so, preživa i riče. Zove se Sivonja.

*

Evo kad je počeo misliti. Jednog dana njegov gazda ukoška u kola njega i njegovog druga Galonju, natovari na kola neke pokradene vrljike i otera u grad da proda. Prodao gazda vrljike još čim je naišao na prve gradske kuće, uzeo pare, iskoška Sivonju i njegovog druga, zakači lanac kojim su vezani za jermenjaču, baci pred njih razdrešen snop šaše, pa veseo uđe u jednu malu me’anicu da se potkrepi, kao čovek, s kojom rakijom. U varoši je bila neka svečanost, pa ljudi, žene, deca, prolaze sa sviju strana. Galonja, koji je i inače među volovima poznat kao priglup, nije posmatrao ništa, već sa svom ozbiljnošću pristupi ručku, najede se dobro, muknu malo od zadovoljstva, pa onda prileže, i uz slatko dremanje poče preživati. Ništa ga se ne tiču raznovrsni ljudi koji mimo njega vrve na sve strane. On mirno drema i preživa, (Šteta te nije čovek, kako ima dispozicije za visoku karijeru.) Ali Sivonja ni da okusi. Njegov sanjalački pogled i tužan izraz lica govorili su na prvi pogled da je to mislilac i nežna, upečatljiva duša. Prolaze mimo njega ljudi, Srbi, ponosni na svoju svetlu prošlost, svoje ime, na narodnost, a taj ponos se oličava na njihovom krutom držanju i hodu. Sivonja je to posmatrao, pa mu, tek, dušu obuze tuga, bol silne nepravde, i on ne mogaše podleći tako jakom, iznenadnom i silnom osećanju, već riknu tužno, bolno, a u očima mu se zavrtiše suze. I Sivonja od silnog bola poče misliti:

— Čime se ponosi moj gazda i ostali njegovi sugrađani, Srbi? Zašto toliko dižu glave i s naduvenom gordošću i prezrenjem gledaju na moj rod?. . . Ponose se otadžbinom, ponose se time što im je milostiva sudbina dodelila da se rode ovde u Srbiji. Pa i mene je majka otelila ovde u Srbiji, i ne samo da je ovo otadžbina moja i oca moga, već su i moji stari kao i njihovi, svi zajedno, prešli u ove krajeve još iz stare slovenske postojbine. Pa niko od nas volova ne osećaše ponos zbog toga, već smo se mi uvek ponosili time koji više tereta uzbrdo može povući, a nijedan vo do danas ne reče nekom švapskom volu: „Šta ti hoćeš, ja sam srpski vo, moja je otadžbina ponosna zemlja Srbija, tu su se otelili svi moji stari tu su, u ovoj zemlji, i grobovi predaka mojih. Bože sačuvaj, time se mi nikad nismo ponosili, to nam ni na um nije padalo, a eto se oni i time ponose. Čudni ljudi!

Pri takvim mislima vo tužno zavrte glavom, zazvoni medenica o njegovom vratu i krcnu jaram. Galonja otvori oči, pogleda druga, pa muknu:

— Ti se opet tvojski ludiraš! Jedi, budalo, te se goj, vidiš da ti se rebra broje; da je dobro misliti, to ljudi ne bi ostavili nama volovima. Ta nas sreća ne bi snašla!

Sivonja pogleda svoga druga sa sažaljenjem, okrete glavu od njega i udubi se dalje u svoje misli.

— Ponose se svetlom prošlošću. Imaju Kosovo polje, kosovsku bitku. Čudna čuda, pa zar i moji stari nisu još i tada vukli vojsci ‘ranu i ratne potrebe; da nas nije bilo, taj bi posao morali raditi sami ljudi. Imaju ustanak na Turke. To je velika, plemenita stvar, ali ko je tu bio. Zar su dizali ustanak ovi naduveni šupljoglavci što se ovako ne radeći ništa šepure pored mene s ponosom, kao da je to njihova zasluga. Eto, da uzmem za primer samo moga gazdu. I on se ponosi i hvališe ustankom, a naročito time što je njegov praded kao redak junak poginuo u ratu za oslobođenje. Pa zar je to njegova zasluga? Njegov praded je imao prava da se ponosi, ali on ne; njegov je praded poginuo da bi moj gazda, kao njegov potomak, mogao biti slobodan. I on je slobodan, ali šta radi u toj slobodi? Ukrade tuđe vrljike, sedne i on na kola, pa ja vučem i njega i vrljike, a on na kolima spava. Sad je prodao vrljike, pije rakiju, ne radi ništa i ponosi se svetlom prošlošću. A koliko je u ustanku mojih starih poklano da se borci hrane, pa zar nisu i moji stari, u to vreme, vukli ratne potrebe, topove, hranu, džebanu, pa nama ipak ne pada na um da se kitimo njihovim zaslugama, jer mi se nismo izmenili, mi i danas vršimo svoju dužnost kao god i naši stari što su je savesno i trpeljivo vršili.

Ponose se patnjama svojih predaka, petstogodišnjim robovanjem. Moj rod pati otkad postoji, patimo mi i dan-danji i robujemo, pa mi to nikad ne udarismo na velika zvona. Kažu, Turci ih mučili, klali, udarali na kolje, pa i moje su stare klali i Srbi i Turci, pekli, i na kakve nas još muke nisu udarali.

Ponose se verom, a ne veruju ni u šta. Što sam ja kriv i moj ceo rod što nas ne primaju u hrišćane. Vera im kaže „ne ukradi”, a eto moj gazda krade i pije za te novce što je od krađe dobio. Vera im nalaže da čine dobro bližnjem svome, a oni jedan drugom samo zlo čine. Kod njih je najbolji čovek, koga smatraju za primer vrline, ako samo ne čini zla, a već, razume se, da niko i ne pomišlja da zahteva od koga da, sem toga što nikome zla ne čini, učini i dobro. I eto na šta su spali da su im primeri vrlina ravni svakoj beskorisnoj stvari, koje samo nikom zla ne čine.

Vo duboko uzdahnu i njegov uzdah podiže čak prašinu s puta.

— Pa zar onda — produži on dalje svoje tužne misli — nismo ja i moj rod bolji u tome od sviju njih? Ja nisam nikoga ubio, nikog ogovorio, nikom ništa nisam ukrao, nisam nikog otpustio iz državne službe ni kriva ni dužna, nisam napravio deficit u državnoj kasi, nisam lažno bankrotirao, nisam nikad okivao i apsio nevine ljude, nisam oklevetao svoje drugove, nisam izneverio svoje volovsko načelo, nisam lažno svedočio, nisam nikad bio ministar i činio zla zemlji, a sem toga što nisam zla činio, činim dobra i onima koji meni zla čine. Majka me otelila, pa su mi odmah zli ljudi i mleko majčino oduzimali. Bog je travu tek valjda stvorio za nas volove, a ne za ljude, pa nam i nju otimaju. I mi, ipak, pored tolikih udaranja, vučemo ljudima kola, oremo im i hranimo ih hlebom. Pa, ipak, niko ne priznaje te naše zasluge za otadžbinu. . .

— Ako je do posta, lepo, njima, ljudima, vera kaže da poste sve poste, a oni ni to malo posta neće da izdrže, a ja i ceo moj rod postimo celog svoga veka, otkad nas od sise majčine odbiju.

Vo obori glavu i kao da se nešto zabrinu, diže opet glavu naviše, šmrknu ljutito na nos i izgledaše kao da se nečega važnog priseća, pa ga to muči: najednom muknu radosno:

— A, sad znam, mora to biti? — i produži misli:

— To je dakle: ponose se slobodom i građanskim pravima. O tome moram ozbiljno razmisliti. Misli misli, ali ne ide nikako.

— U čemu su ta njihova prava? Ako im policija naredi da glasaju, oni glasaju, a to toliko mogli bismo i mi muknuti: „Zaaa!” A ako im ne naredi, ne smeju da glasaju, ni da se mešaju u politiku isto kao i mi. Trpe i oni apsu i udarce često ni krivi ni dužni. Mi bar riknemo i manemo repom, a oni ni toliko građanske kuraži nemaju.

Utom iziđe gazda iz me’ane. Pijan, prepleće nogama, pomutio očima, izgovara neke nerazumljive reči i krivudajući, pođe kolima.

— Eto našto je taj ponosni potomak upotrebio slobodu, koju su mu krvlju preci izvojevali. ’Ajde, moj je gazda pijan i krade, ali na šta su je drugi upotrebili? Samo da ne rade ništa i da se ponose prošlošću i zaslugama svojih starih, u kojima oni nemaju nikakva udela ni koliko ja.

A mi volovi ostali smo isto tako vredni i korisni radnici kao što su naši stari bili. Volovi smo, to jeste, ali se ipak možemo ponositi svojim mučnim današnjim radom i zaslugama.

Vo duboko uzdahnu, i spremi vrat za jaram.

April, 1902.

Radoje Domanović

radoje 1-4.jpg

Sabrana dela Radoja Domanovića u izdanju Talija Izdavaštva

www.talijaizdavastvo.rs

 

 

Kako izdati knjigu?

Talija Izdavaštvo – Vaš Izdavač

Kako objaviti knjigu?

U okviru izdavačke delatnosti Talija Izdavaštva objavljeno je oko 100 naslova, što je impresivan broj za dve godine postojanja. Iako još uvek ne možemo sami finansirati objavljivanje knjiga neafirmisanih autora, već to čini autor ili njegovi sponzori, veoma je važno da Talija Izdavaštvo, svojim imenom stoji iza autora kao izdavačka kuća, što je mnogo bolja opcija od privatnog autorskog izdanja i velika pogodnost za one autore koji nemaju izdavača, a sami finansiraju objavljivanje svoje knjige (privatna izdanja nemaju „težinu“ na konkursima ili kod otkupa knjiga). Upravo su i uslovi za objavljivanje knjige isti kao i za privatno izdanje autora. Autor raspolaže celokupnim tiražom knjiga isto kao i kod privatnog izdanja.

Pogodnosti Talija Izdavaštva:

Talija Izdavaštvo neprekidno predstavlja svoja izdanja na sajtu, na raznim sajmovima knjiga, u svojoj internet prodavnici. Obaveštava autore o narudžbinama knjiga pristiglim na sajt. Za autore koji žele da predstave knjigu u Srbiji organizuje  promocije, zajednička predstavljanja autora i reklamu knjiga u katalogu Talije Izdavaštva. Šaljemo obaveštenja o novim naslovima putem mailing liste koja obuhvata preko 1000 adresa.
Talija Izdavaštvo predlaže naslove svojih autora za otkup publikacija kod NBS i drugih biblioteka.
Pored Izdavačke delatnosti Talija Izdavaštvo, pod veoma povoljnim uslovima, radi korekturu, lekturu, recenzije, dizajn i grafičko rešenje korica, pripremu teksta za štampu (prelom teksta) kao i štampanje knjiga (od najeftinijih do najluksuznijih izdanja). Bitno je napomenuti da je Talija Izdavaštvo svrstana u kategoriju izdavača.
Odgovore na konkretna pitanja i detalje vezane oko izdavaštva možete dobiti na e-mail: talija.izdavastvo@gmail.com

Kalkulator štampe
(primer troškova objavljivanja knjige)

Format A5

Obim 100 stranica
Tiraž 100 primeraka
Knjižni blok – ofset 80 grama, jednobojna štampa
Korica – kunstdruk 250-300 grama, kolor, plastificirana
Navodimo sve troškove (one stavke koje imate urađene ne sabirate)
– Izdavaštvo i katalogizacija knjige (CIP i ISBN) -6000 dinara
  • – Unos teksta – 100 strana x 100 dinara = 10000 dinara

(ukoliko imate otkucan tekst ovu stavku ne sabirate, važi za sve naredne stavke)

– Korektura teksta – 100 strana x 40 dinara = 4000 dinara
– Lektura – zavisi od vrste teksta
– Recenzija – po dogovoru, zavisi od recenzenta
– Priprema za štampu – 100 strana x 100 dinara = 10000 dinara
– Dizajn korice – od 4000 do 7500 dinara
– Štampa – 14000 dinara
Napomene:
– Knjigu koju ste objavili u Talija Izdavaštvu možete naknadno doštampavati i tada imate samo stavku „Štampa“.
– Za tiraže preko 200 primeraka cene štampe su niže
– Ukoliko radite više naslova cene su  niže

www.talijaizdavaštvo.rs

Kralj Aleksandar I Karađorđević – Naredba o demobilizaciji

Kralj Aleksandar I Karađorđević

Kralj Aleksandar I Karađorđević – Naredba o demobilizaciji

Beseda iz Retorike Branislava Nušića

Junaci!

Naredio sam da se vrati u redovno stanje i onaj deo vojske koji još nije demobilisan.

Skoro će se napuniti šest godina kako sam proglasio opštu mobilizaciju, pre no što ste se i odmorili od ratova 1912. i 1913. godine, koji su doneli slobodu samo jednom delu našeg naroda. Odzivajući se jednodušno Mome pozivu i zbirajući se pod, tada već proslavljene zastave vaših pukova, vi ste bili svesni teške zadaće koja nam je predstojala. Polazeći da branite ugroženu slobodu i čast naroda našega, vi ste svesni bili da sam vas poveo u jednu sudbonosnu borbu sa daleko nadmoćnijim neprijateljem, koja je imala ili uništiti mučno građenu tekovinu naših dedova, oceva i našu ili doneti slobodu i ostaloj zarobljenoj braći preko Drine, Save i Dunava, te ispuniti zavetnu nam misao oslobođenja i ujedinjenja celoga našega naroda.

Tu borbu na život i smrt vi ste, junaci, časno primili i nečuvenom hrabrošću svojom i nadčovečanskim samopregorevanjem ispisali krvlju svojom najsvetlije listove naše istorije. Slavne bitke na Ceru i Rudniku, krvavi bojevi 1915. godine, znamenite borbe na Solunskom frontu, pri kojima ste dragocenom krvlju prelivali i osvajali stopu po stopu nepristupnoga krša i stene; junačko zauzeće Kajmakčalana, prelaz preko Crne Reke i oslobođenje Bitolja, i najzad, slavom uvenčan proboj Solunskog fronta 1918. godine, sa munjevitim gonjenjem neprijatelja sve do sloma njegovoga ‒ vojnička su dela kojima se danas podjednako divi i prijatelj i neprijatelj naš; dela koja će ne samo našoj, već i svetskoj istoriji pripasti i služiti dalekim pokolenjima kao primer junaštva, rodoljublja i ljubavi prema slobodi.

Naše nadčovečanske patnje i stradanja, prilikom proboja kroz albanske krševe i ponore, koje u vama ni jednog trenutka nisu pokolebale ni umanjile ljubav prema slobodi i veru u budućnost, događaj je koji će istorija sveta sad prvi put zabeležiti i iz njega izvući značajnu pouku, da je ljubav za slobodu malih jača sila o nasilja velikih i moćnih.

Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca veliko je delo koje je niklo iz vaših teških napora, iz toga vašeg divovskog požrtvovanja, uz snažnu saradnju trupa naših saveznika i naše jugoslovenske braće iz svoju krajeva danas ujedinjenog Kraljevstva našeg.

Vi se možete vratiti domovima svojim, jer ste ispunili zavetnu misao našu, jer ste ostvarili jedno veliko istorijsko delo a Ja, junaci, deleći taj ponos sa vama i izjavljujući vam, kao Vrhovni Komandant, svoje priznanje, dičiću se uvek što komandujem vojskom koja služi i služiće uvek kao primer hrabrosti, požrtvovanja i rodoljublja.image

Junaci!

Vratite se doma i kazujte svojima o tegobama i patnjama koje ste podneli, kako bi poznija pokolenja umela ceniti slobodu koju ste im tako skupo iskupili; vratite se doma i kazujte svojima o velikim borbama i žrtvama koje ste podneli, kako bi se poznija pokolenja ponosila vama i vašim delima.

Ali, vi se ne vraćate svi doma. U teškim i dugotrajnim borbama mnogo je vaših drugova a mojih vernih oficira, podoficira, kaplara i redova palo. Neka im je slava! Njihovi grobovi kazuju danas i kazivaće vekovima koji nam slede, kako je skupa sloboda koju su oni smrću svojom iskupili. Kad krenete domovima vašim, ponesite roditeljima i nejači palih drugova svojih i moje pozdravlje; recite im da je i moja suza kanula na grobove njihovih dragih i uverite ih, da je njihova žalost žalost celoga našeg naroda a njihova slava slava celoga našega naroda.

Sećajte se, junaci, tih drugova svojih i kazujte imena njihova mlađima, kako bi ih poznija pokolenja pominjala i iz toga se pomena učila ljubavi prema Otadžbini i slobodi.

Po našim krvavim poljima i gorama leže grobovi mnogih ratnika, drugova vaših a sinova naših velikih i plemenitih saveznika koji nam u najtežim trenutcima priskočiše u pomoć. Čuvajte, junaci, svetu uspomenu na njih i obilazite grobove onih, koji daleko od otadžbine svoje, daleko od domova svojih, položiše živote za nas, za našu narodnu stvar. Hvala im i slava im!

Junaci!

Vratite se domu svom koji davno izgleda vašu domaćinsku brigu i vratite se poslu svom, koji davno već čeka vašu vrednu ruku. Vratite se građanskome pozivu svome i poslužite mu onako isto časno i uzvišeno, kao što ste vojničkome pozivu služili. Vojničkom svojom hrabrošću izvojevali ste slobodu a tu dragocenu tekovinu sačuvaćete samo građanskim vrlimana svojim.

Oslobođeni smo i ujedinjeni sa jednorodnom braćom Hrvatima i Slovencima, ali su pred nama još mnoge i teške zadaće da to veliko delo dogradimo i dovršimo. Od naše braće, sa kojima ćemo od sada pod istim krovom boraviti, nisu nas razdvajale samo državne međe, duboke reke i visoke planine, već nas je razdvajao, otuđivao i razbraćivao još više onaj, koji je svoju moć na našoj neslozi zidao. Međe smo pregazili, reke prebrodili, planine prevalili, snagom i hrabrošću, ali nam sada treba slogom i mudrošću zbratiti razbraćeno, prisvojiti otuđeno, te da nam u slobodi nikakav nesporazum ne remeti miran i napredan život, koji smo zaslužili kao nagradu za naše velike napore.

Neprijatelj je zle tragove ostavio za sobom; valja nam razoreno podići, oronulo podržati, pogaženo preorati, opustelo obnoviti. A sve to možemo samo slogom i zajednicom, samo mudrošću i radom, samo iskrenom ljubavlju prema Otadžbini, onom ljubavlju koju ste pokazali na Ceru i Kajmakčalanu i na svima drugim bojištima, koja ste proslavili svojom hrabrošću.

Tako pojimajući svoje građanske dužnosti, dogradićete zajedničku kuću i dovršiti veliko delo oslobođenja i ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca, te sagledati za života plodove svojih velikih i natčovečanskih napora.

Živeli moji dični, pobedonosni junaci!

BELEŠKA:

Pred slomom 1915. godine, tadanji prestolonaslednik Aleksandar preuzeo je kraljevsku vlast, jer je Kralj Petar, slomljen starošću i bolešću, sasvim iznemogao.

Po zaključenom primirju i miru, srpska vojska ostala je jednim delom mobilisana sve dok nije izvedeno razgraničavanje. Godine 1920. pod 31. martom, izdaje tadanji vršilac kraljevske vlasti i vrhovni komandant ovu naredbu o opštoj demobilizaciji. Ova je proklamacija lep primer takozvane pisane besede.

Branislav Nušić – Retorika

Talija Izdavaštvo

15 stvari koje niste znali o Bori Stankoviću

Borisav_Stankovic_Serbian_Literature_Great_Men_Stamps

„Fenjer u glavi Svako mora da ima upaljen fenjer u glavi. Da mu svetli danju i noću. Jer, ko ne svetli iznutra, taj ne živi; fenjer pomaže da bolje vidimo lica, predmete, šta se događa. On pomaže da odaberemo, nanižemo i svaku sitnicu povežemo u sliku, u pletivo; da u jednom životu otkrijemo sto drugih.“

Borisav Bora Stanković

  1. Pisao poeziju

Bora Zlatin, kako su ga po očevoj majci u školi zvali, je svoju književnu karijeru započeo pisanjem poezije. Bio je gord na svoju poeziju i verovao je da će postići mnogo na tom polju književnosti. Ali kada je izašla beleška u „Bosanskoj Vili“ u Sarajevu 1894. godine, koja glasi: „Dživo u B. I Borko u V. Slabačko je u obojice jeda bude što i bolje! Međutim, pesama imamo na tovare, baš kao što ima i pjesnika na sve strane, samo je mnogo zvanih a malo izabranih“. Posle objavljivanja ove obeshrabrujuće i razočaravajuće beleške, Borisav se zarekao da nikada više neće napisati jednoga stiha. Izgleda da je i održao reč.

  1. Drugo je to, drugo, ljubav hoću

Kada je imao 28 godina Borisav se oženio na jedan boemski, romantičan način, naime sasvim slučajno, mada je on kao sujeveran čovek duboko verovao da je ta slučajnost bila njegova sudbina. Svoju ženu ugledao je prvi put na jednoj fotografiji u nekom fotografskom izlogu na Terazijama. Bila je odevena kao „maska“, u mornarsko odelo – za maskembal koji se tih dana pripremao u Beogradu. Mada je u to vreme bio na vrhuncu svoje književne slave, Bora je tih dana bio neobično mrzovoljan. Izbegavao je društvo. Međutim kada je tog dana spazio lik mladog „mornara“, zainteresovao se za nepoznatu devojku, rekao je to svojim najbližim drugovima, ali na tome bi ostalo da ga istog dana, uveče, baš ti drugovi nisu pozvali na maskembal. Posle dužeg opiranja on je najzad pristao ali pod uslovom „Samo da nagvirnemo, pa odmah posle da idemo u Skadarliju na vino“. Prva ličnost koja je srela na ulazu Boru i njegovo društvo bila je devojka „mornar“. Ista onakva „kao da je izašla sad iz fotografije“, kako je to posle Bora govorio. Videvši je, zbunili su se svi, a najviše sujeverni Bora. On je skoro hteo da pobegne, toliko nije znao šta treba da radi. Devojka je, izgleda, to primetila, „osmehnula se blago na njega, ponudila mu da ga odvede do garderobe, i on se pribrao i krenuo za njom, kao omajan . . . I posle toga, cele večeri nije se odvajao od nje. . . I do smrti je ostao pokraj nje!“ Jer samo nekoliko nedelja posle te večeri, ona mu je postala žena sa kojom će posle izroditi decu i provesti ceo svoj vek. Bora se često prvo njoj obraćao za sud, kada bi nešto novo napisao. Gospa Angelina čuvala je do smrti, kao najveću amajliju, poslednju nedopušenu Borinu cigaretu, što govori o večnoj zaljubljenosti u svog muža.

  1. Prototip Mitka

Najizrazitija ličnost Borine „Koštane“, Mitke, izašao je odavno iz svog dela i hoda među nama. Mitke koji je rođen i koji je živeo u Vranju, za sobom je ostavio uzbudljivu legendu. Prezivao po rodonačelniku svoje familije „Crnom Staji“ – Stajić, sem prezimena od njega potiče i bogatstvo ove porodice. Crni Staja rodom iz Pčinje u mladosti je bio puki siromah sa imovinom koja se sastojala od „dve kokoške, jednog magareta, jedne kalenice, dve kašike i jednog grneta“, preko noći postao je najbogatiji čovek u Vranju. To se desilo posle arnautske bune protiv Husejin – paše, čije je blago igrom slučaja došlo sirotom Staji.

Mitke je bio krupan, stasit i lep čovek, divna pogleda, živih pokreta i sigurna hoda. Nosio je fes s kićankom, lepo se oblačio. Za pojasom je imao jatagan i revolver, o vratu fišeklije sa barutom. Bio je vrlo darežljiv. Po zanimanju bio je mutavdžija ( tkač pokrovaca i zobnica od kozje kostreti). Znao je nekoliko balkanskih jezika. Bio je radan, njegove njive vazda su bile prve uzorane, vinogradi prvi obrani. Propio se tek kada se oženio. U piću je mogao da bude strašan, mada je trezan bio nasmejan, dobar i vedar čovek. Često je lumpovao s Ciganima i davao im je bogate napojnice, naročito Koštani.

Mitkova tragedija je bila večita nesloga sa ženom. Oženio se po želji starijih, protiv svog srca, i od prvih dana je počeo da se sukobljava sa njom. Godinama nisu ni jeli zajedno, mada su izrodili decu. Vremenom se sasvim odao piću, pa je poslednjih godina života počeo da se napija i kad je sam. Opijajući se sve češće, sukobljavao se i fizički sa ženom.

Tako jedne blage letnje večeri, 4 avgusta 1894 godine, tek što se varoš bila smirila od dnevnog rada i počele se paliti lame po domovima i fenjeri po ulicama, razlegao se iz Mitkove kuće neuobičajeno oštar ženski vrisak. Pošto su ljudi pojurili ka Mitkovoj kući, susedi su vikali „ Ubi Mitke Sofku i kćer“. Vikali su, ali niko nije smeo da uđe ni u dvorište, a kamo li u kuću. Za to vreme Sofka je i dalje kukala, bežeći sa svojom ćerkom Savom, ispred razjarenog muža koji ju je već bio zakačio nekoliko puta nožem. Uskoro je stigla i policija koja je pokušala da uđe u kuću, ali je ulaz bio zaključan. Policija je pozvala Mitka da otvori, umesto toga Mitke je ispalio iz svog starinskog pištolja, tane je udarilo u Daneta šnajdera, svi su povikali „Dane šnajder pogina“, čim je čuo da je ubio prijatelja i nevinog čoveka, ispalio je i drugi metak ovog puta sebi u grudi, pošto je „vlast“ nasilno otvorila vrata on je već bio mrtav. Sofka i Danče ostali su u životu.

  1. Susret s Pasom

Pasa, iz „Uvele ruže“, ličnost koju je Borisav, unosio u nekolike svoje priče, često i pod pravim imenom, i koja je, izgleda, celoga veka bila njegova neizlečiva rana,  bila je Borina prva susetka. Pasa ga je prekorevala što ju je metnuo u novine i knjige, jer ju je kako je kazala zadirkivala čaršija. Iz razgovora Pase i Siniše Paunovića, autora knjige „Pisci izbliza“ saznajemo nešto više o detinjstvu Bore Stankovića:

„ – Kakav beše Bora, baba Paso?

– Biza li, Bora li? Mi besmo samo dobri susedi… Metno me u knjige… Kad beše mlad, beše velika kožderina…šaljivčina po vranjski. Obuče prevrnutu babinu škorteljku, pa zaređa od kuće do kuće po maalu, s pljoskom vode u ruci zakićenim cvećem; hoće, veli, da udaje babu, pa nas zove u svatove. Ili tek uzme nečije papuče pa s njima u potok, veli da ih očisti, a one pune vode.

Jedan Borin školski drug, koji nije nastavio višu gimnaziju, a koji tu, prekoputa staričine kuće, i danas živi, kaže:

– Brani se Pasa, ali mi svi znamo da je Biza voleo nju, no on posle ode u Beograd, a ona se udade za drugoga. A Pasa beše mnogo, mnogo lepa, i dobra i vredna, čista i pametna devojka“

  1. Kako je Bora pisao

Bora nije imao određeno vreme za rad na nekom delu, već je stvaro po naletu emocija. Imao je svoju sobu u kojoj je radio i gde je mogao biti potpuno sam. U trenucima kada bi razmišljao o onome o čemu je radio, znao se tako zaneti da nije ni čuo ni video nikoga oko sebe. Jednoga dana u prisustvu rođaka, pola u šali pola u zbilji rekao je: „Blaženi nišči, duhom!… a meni vri u glavi…“ I uhvativši se za čelo, skočio je s postelje, otišao pravo u svoju sobicu za rad, zatvorio se, i kao nikad dotle, ostao tamo vrlo dugo, cela tri dana. Tada je stvorio prvu verziju „Nečiste krvi“. Bora je inače pisao parče po parče. Beležio je misli na raznim hartijicama, rečenice, čak i čitave pasuse. Pa onda, kada bi ga uhvatila stolica, kad bi mu se „oznojile ruke“, kako je sam govorio, vraćao bi se poslu i povezivao bi ga u celinu. Stanković nikada nije govorio o svom stvaranju kao ni o svojim namerama šta misli da piše. Samo kada već napiše, imao je običaj da kaže da su mu se opet „oznojile ruke“. Pisajući, pio je kafu za kafom i mnogo pušio, što je uostalom činio i kada nije pisao. Puno je prerađivao, „Nečista krv“ je pisana u mnogo verzija.

sabrana-dela-borisava-stankovica

  1. Izgoreli autografi

Poslednja, osma knjiga sabranih dela Bore Stankovića, objavljena je skoro četiri godine posle njegove smrti, 1930. Autografi objavljenih i neobjavljenih dela, posle izlaska osme knjige, vraćeni su piščevoj porodici. Oni su brižljivo čuvani u porodici, sve do Drugog svetskog rata i okupacije, kada su, u toku dva velika bombardovanja Beograda stradali svi do jednoga. Kasnije je nađen rukopis Borine „Tašane“ kao i pokušaj dramatizacije „Nečiste krvi“, na njima se vidi da je Bora mešao latinicu sa ćirilicom.

  1. Bombardovanje Beograda

Kada je završio „Nečistu krv“, odlučio je da je sam izda, od novca koji je zaradio kupio je jednu gotovu, staru kućicu koju je vremenom prepravljao, doziđivao i udešavao trudeći se da bude „po vranjanski“. Imao je prostu baštu, zasađenu gusto vinovu lozu donešenu iz Vranja, koja se pružala od ulaza sa ulice do verande u dnu kuće kao kakav tunel. Prvi put je stradala za vreme Velikog rata, i tada je uništeno samo pokućstvo, dok je zgrada ostala čitava, od nameštaja ostao mu je domaći klavir njegove dece i jedno staro porodično kandilo, doneseno iz Vranja, knjige iz Borine biblioteke su mahom bile uništene. Tada je propalo puno neobjavljenih rukopisa Bore Stankovića. Drugi put je stradala u bombardovanju Beograda 6. aprila 1941. godine, a treći o  Uskrsu 1941. godine u vreme savezničkog bombardovanja Beograda. Kuća u kojoj se Bora rodio postoji još uvek u Vranju. Mnogi spomenici kulture su stradali za vreme ratova, mnogi iz neznanja ili od zuba vremena. Kuća, u kojoj je živeo Bora i u kojoj je umro 1927. godine u Beogradu, više ne postoji, a nije sačuvan nijedan njen potpun snimak.

  1. Vranjska gimnazija

Gimnazija u Vranju bila je poznata kao jedna od najboljih škola u zemlji i zvana je Akademija – zato što je imala najbolje profesore. Ti profesori su, doduše dolazili u Vranje više po kazni, kao politički progonjenici, ali su zato i većina bili cvet tadašnjeg našeg prosvetnog nastavničkog kadra. Bori su predavali Svetislav Simić, Jaša Prodanović, Ljuba Davidović. U nekoliko navrata Bora je želeo da napusti gimnaziju zbog svog siromaštva, a profesor Milivoje Simić ga je kao siromašnog đaka primhvatio i brinuo kao za svoje dete.

9. Sećanje drugova

Neku vrstu đačke ljubomore, rođene sigurno u najmlađim danima, nekada ni godine ne mogu ukloniti. U sećanju svoji drugova, Bora je ostao upamćen po svom siromaštvu, nemaru tokom školovanja, i po svojoj baba Zlati koju je usmenim pričama poetizirao i predstavljao je kao bogatu, dok je ona bila puka sirotica. Bora i njegovi prijatelji su rano počeli da piju, jer kako se govorilo kod imućnijih Vranjanaca je bilo više vina u podrumu nego vode kod sirotinje.  Prijatelj je bio sa Milao Stajićem, sinovacem Mitka Stajića po kome je nastao Mitke iz Koštane. Dimitrije Hadži Mikić, književnik, upoznao je  Boru zahvaljujući jednoj tuči kamenicama, tuče su uglavnom nastajale zbog staleške razlike, iako je Bora u ovom „ratu, razbio glavu“ Dimitriju to ih nije sprečilo da kasnije postanu bliski prijatelji. Bora je inače bio vrlo ponosan čovek. Iako je bio puki siromah, na svoju siromaštinu nikada nije žalio. Nikada ni od koga nije hteo primiti nešto nezasluženo.

Poglavlje pod nazivom Uspomene iz knjige Nasleđe, možete pročitati ovde.

  1. Svedočenje Borinog Diše

Dimitrije Stevanović-Diša, jedan od najbližih Borinih prijatelja, bio je šef administracije „Politike“ i jedan od njenih osnivača. Posle jedne pijanke Bora je došao, veli Diša, kući, i gonio svoju ženu da mu igra čočečke igre gola. Žena se naravno nije svukla, ali da ga ne bi ljutila, odigrala je neku igru i on se umirio. Sećajući se toga, Bora je sutradan došao u kafanu veoma skrušen. Kad ga je ponovo uhatilo piće, svima okolo se jadao, a Diši rekao „Znaš Dišo, sramota me da pogledam onu moju Ginu u oči. Ona sirotica ima sitnu decu, radi po ceo dan i u kući i za mašinom, kao rob, a meni matorom keši, palo na um da mi ona tako umorna igra čoček . . . i to gola! . . . bre, bre kakav sam zulum napravija!“ Jednom je opet posle neke velike pijanke u Zemunu, upao na neki skup bogomoljaca; – priča dalje Diša, – i misleći da je to slava, tražio je da ga posluže, da pije. Ne poznajući ga, uvereni da je to neki provokator, bogomoljci se obore na njega, uhvate za grudi i počnu da ga tuku. Jedva smo ga oteli. Bora je posle toga uvek mahao glavom kad god bi pored nas minuo koji bradonja. Mrzeo je da vidi čupavce i na slici. Svakog bradatog čoveka vezivao je u pijanstvu za te bogomoljce.

11. Koštana

Koštana je postojala i odista je u me’anama ispunjenim žudnjom i duvanskim dimom, krajem 19. i početkom 20. veka dovodila „sve što je nosilo čakšire” do ludila! Javna je tajna da su zbog ove „žive vatre” lokalne gazde i čorbadžije rasprodavale imanja, ostavljale „ženčad i nejaka čeda”… Pred njom su i najhladniji „padali u sevdah”, a nije mali broj onih koje je odvela pravo u propast… Dva su objašnjenja zbog čega je Malika nazvana Koštanom… Prema jednom, ime joj je došlo od „krupnih očiju kao u košute”, a prema drugom od naziva drveta i ploda kestena, kojim je obrasla čitava Vranjska banja, a koji se u ovom kraju naziva – koštan! Vazda željna slobode, pevačica i igračica Malika Eminović imala je poput svih drugih lepotica sve, samo ne – lagodan život! Rođena Vranjanka od malih nogu svirala je i pevala sa ocem i bratom po kafanama i privatnim slavljima. Naposletku se udala za Maksuta Rašitovića s kojim je dobila sinove Isu i Ćerima. Sa njima, u naselju Burdinci živele su i Maksutove dve ćerke iz njegovog prvog braka, koje je Koštana pazila kao svoju decu. Prema svedočanstvu lokalnih meštana „samo im u kafanu nije dala da idu”, a sa Borom Stankovićem srela se gde drugo do – u me’ani, i to kad je Bora bio gimnazijalac. Priča se da je samo hteo da se uveri u njenu lepotu, i da s Malikom nije progovorio ni reč… Nešto kasnije nastala je drama nazvana po ovoj lepotici. Malo je poznato da je Koštana 1926. godine, po nagovoru advokata, tužila Boru Stankovića i to kada je poznati pozorišni komad uveliko bio izvođen na pozorišnim scenama širom Srbije. U tužbi je tražila deo autorskog honorara… Malika je bila nepismena, ali ju je jedan advokat nagovorio da ima pravo na deo honorara. Mediji su bili na strani Bore Stankovića, a Koštana je izgubila spor. Ova lepotica umrla je ’45. u 73. godini u rodnoj Vranjskoj banji. Sahrani je prisustvovalo nekoliko stotina njenih obožavalaca, a besmrtna je ostala zahvaljujući Bori i njegovoj čuvenoj drami – jednom od najčešće igranih i najradije gledanih komada u srpskim pozorištima. Kako je Koštana izgledala možete pogledati ovde.

12. Nečista ljubav?

Dragoljub Vlatković u knjizi „Čitanka tajni“ piše i o prvoj ljubavi Bore Stankovića. On tvrdi da je ova ljubav ostala tajna jer je bila „nečista“, „rodoskrvna“. Naime, pisac koji je opevao Vranje i jug Srbije, bio je zaljubljen u svoju ujnu Nušu. Ta „incestuozna ljubav je bila polazna tačka mnogih njegovih dela, a sama Nuša se javlja kao junakinja njegovih pripovedaka i romana“. „Stankovićeva ujna Nuša bila je živa i temperamentna žena. Svojom senzualnošću i senzibilnošću zračila je oko sebe“, piše Vlatković. O ovoj Borinoj tajnoj ljubavi svedočenja su ostavili Petar Milenković, njegov prijatelj iz tog vremena, i jedna zaboravljena književnica iz Vranja, Vuka Pop-Mladenova, koja je velikog pisca lično poznavala.

13. Konzervativan

Zora Živadinović-Davidović, unuka Borisava – Bore Stankovića svedoči o njegovoj konzervativnosti. Najmlađa kći Ružica je jedina završila studije, ali pre svega zahvaljujući činjenici da je studirala posle očeve smrti. Zorina majka Desanka je započela da studira, ali ovde saznajemo koliko je Bora Stanković bio tipičan muškarac onog doba: „Kad je deda to saznao, ukinuo joj to pravo, jer za njega, žena je bila za kuću, brak i decu. Suprotstavila mu se mamina mlađa sestra, tetka Cana koja je tada bila u sedmom razredu gimnazije, rekavši: Ako ne dozvolite da Desa studira, ja izlazim iz gimnazije. Njegov odgovor je bio: Izađi!”

14. Pod okupacijom

Dnevnik Bore Stanković Pod okupacijom nije trebalo da bude objavljen u takvom obliku, kaže naša sagovornica Zora Živadinović-Davidović , jer je to bila sirova građa nečega što je on beležio: „To su bile zapisane njegove muke koje su ga sačekale kada je došao iz zarobljeništva. Najpre, nije prepoznao svoju ženu i decu, koje su bile toliko izgladnele. U šoku je pitao: Gino, jesi li išla kod ovoga da ti pomogne, jesi li išla kod onoga da ti pomogne? A ona je odgovarala: Jesam, i niko ništa. I posle svega, njega je neko okrivio da je sarađivao sa okupatorom, a on je, s mukom, davao iste tekstove i menjao naslove. Ti koji su ga osuđivali, oni su se za vreme tog istog rata dobro snašli. Bakin rođeni brat prota Milan Milutinović je obožavao svog zeta, i da bi pomogao svojoj sestri i deci, pokupio je sve što je moglo da se sakupi od dedine zaostavštine posle njegove smrti, i dao da se štampa. Tako je taj dnevnik i otišao u štampu pod naslovom Pod okupacijom i izašla su samo dva njegova izdanja. Jer, to zaista nije bilo literarno delo za štampu.”

15. Tragičan kraj

Bora Stanković je umro nesrećan; tačnije, ogorčen. O stanju njegovog duha pred smrt možda najbolje govori rečenica koju je izgovorio Ivi Andriću, a koju je ovaj zapisao:
“Čuvaj se, Ivo! Osetili su lopovi da imaš talenta. Omrznuće tebe kao i mene. Podmetnuće ti nešto što će te izbaciti iz službe i strpati u zatvor, u aps!”
A priča o njegovoj sahrani koju nam predočava njegova unuka Zora:
„Kada je deda umro, došli su kod bake da joj kažu kako je na gradskom nivou odlučeno da bude sahranjen po prvoj kategoriji, kako se to tada zvalo. Baka je kazala da nema ništa protiv, ali je upozorila da ne zna može li ona to da plati. Rečeno joj je da je to počasno mesto i da sve plaća grad Beograd. I sve je bilo kako je dogovoreno. Ubrzo potom se odštampaju dedine knjige, zajedno sa dnevnikom Pod okupacijom. Kada se ta knjiga pojavila, neki ljudi, ne bilo koji već oni na vrhu, prepoznali su se u njoj. I baki stigne račun da plati grobno mesto i sahranu! Po tarifi prve klase. Pristali su da joj učine da plati u ratama!”

Ukoliko želite da se bolje upoznate sa životnim delom Bore Stankovića ovde možete poručiti kompletna sabrana dela.

Ako Vam se svideo ovaj tekst lajkujte nas na našoj fejsbuk stranici ili nas zapratite na tviteru.

Ako želite da primate obaveštenja o novim člancima i izdanjima  registrujte se na našem sajtu.

Izvori: Siniša Paunović – Pisci izbliza, Telegraf, Večernje Novosti, svevesti.com.

www.talijaizdavastvo.rs

Pogledajte – Bora Stanković – Koštana